Jan Sibelijus - otac finske nacionalne škole

Sibelijusovo stvaralaštvo je odigralo veoma važnu ulogu u oblikovanju finskog nacionalnog identiteta, u vremenu kada je kompozitorova domovina još uvek živela pod jakim pritiskom i uticajem carske Rusije i susedne Švedske. Svi obrazovani ljudi Finske vekovima su upotrebljavali švedski jezik, dok se njihov maternji finski smatrao za vulgaran, rezervisan samo za niže slojeve društva. Međutim, tokom 19. veka finski jezik je postepeno počinjao da dobija svoje zasluženo mesto, a drevni finski epovi i sage počeli su da se posmatraju kao veliko nacionalno blago, a ne samo folkorne priče provincijskog značaja. Tako je finski narod postao izrazito ponosan na svoju poeziju, narodnu muziku, na sopstveno kulturno nasleđe. Slične pojave zbile su se i u drugim zemljama koje su vekovima stajale na marginama evropske kulture. Sibelijus se nije oglušio o takve tendencije koje su postojale u vreme kada je on stasavao kao muzički umetnik, a kao adekvatan primer vatrenog izraza kompozitorove nacionalne osvešćenosti najčešće se navodi njegova simfonijska poema Finlandija. Kompozicija je 1899. godine izvorno napisana kao deo scenske muzike koja je pratila prizore iz finske istorije, a kasnije je dobila status samostalne kompozicije. Muzički tok dela ispunjen je uzbuđenjem i marševskim karakterom, a naročito se po lepoti i popularnosti ističe smirena, himnična melodija pred kraj kompozicije, kojoj su kasnije dodate reči, te je ta melodija prerasla u jednu od najpoznatijih finskih patriotskih pesama. 

„Moram reći da moja muzika nije folklorna, nikad nisam citirao finske narodne motive za stvaranje svojih dela. Ja sam komponovao mnogo toga u duhu folklornih melodija, ali sami tonovi uvek su poticali iz moje mašte ili bolje rečeno iz mog vatrenog finskog srca. Udubljivao sam se u poeziju i sage svoje domovine i potom ispevavao sopstvenu pesmu, često obogaćujući svoju dušu Kalevalom, koja predstavlja neiscrpan izvor za jednog neiskvarenog finskog umetnika.“ 

Kalevala je finski narodni ep koji se u štampi pojavio u 19. veku. Ovo delo je odigralo veoma važnu ulogu u izgrađivanju finskog nacionalnog identiteta, jačanju borbe za ustanovljenje finskog jezika i uopšteno je doprinelo osnaživanju nacionalne osvešćenosti, koja je konačno dovela do nezavisnosti ove zemlje od ruske vlasti 1917. godine. Kalevala je uticala na mnoge segmente finske kulture i umetnosti, naročito na muziku, a neka imena iz ovog epa čak se pojavljuju i kao nazivi gradskih opština ili finskih kompanija. U domenu finske klasične muzike Sibelijus je bio umetnik koji je napisao najviše dela inspirisanih Kalevalom. Na sličan način su i drugi evropski kompozitori s margine umetničkog stvaralaštva Starog kontinenta u doba romantizma posezali za vanmuzičkom inspiracijom folklornog porekla, ne bi li svoje stvaralaštvo nacionalnog opredeljenja učinili posebnim u odnosu na glavne tokove nemačke, francuske ili italijanske tradicije, koja je vekovima dominirala zapadnoevropskom umetničkom muzikom. 

Srž kompozitorovog opusa predstavljaju upravo dela pisana za orkestar – simfonije i simfonijske poeme. Međutim, Sibelijus je bio veoma svestrani umetnik, te je u svom opusu ostavio raznovrsne žanrove – od klavirskih i vokalnih minijatura preko kamerne muzike do složenijih simfonijskih ostvarenja. Sibelijusova simfonijska poema Labud iz Tuonele komponovana je 1893. godine kao deo četvorostavačne svite zasnovane na legendama iz finske mitologije. Sam kompozitor je zapisao sledeće reči na partituri ove kompozicije: „Zemlja mrtvih, Tuonela, okružena je ogromnim crnim rekama i brzim strujama, u kojoj labud svečano plovi pevajući.“ Muzika ove poeme opisuje ovu sliku mističnog labuda koji pliva oko ovog ostrva mrtvih. Sibelijusov istančan osećaj za upotrebu orkestarskih boja doprinosi živopisnom predstavljanju ove scene, a naročito je upečatljiva solistička deonica engleskog roga koja muzikom opisuje labuda. To je sigurno jedan od najpoznatijih i najlepših sola poverenih ovom instrumentu veoma upečatljive boje. 

Sibelijus je počeo da svira klavir još pre nego što je krenuo u školu i bez obzira na to što u suštini nije mnogo voleo taj instrument – imao je običaj da kaže: „Klavir ne peva.“ – on ga je tokom čitavog života koristio bilo kao pomoćno sredstvo prilikom komponovanja ili za potrebe uveseljavanja svojih ćerki i unuka tokom božićnih praznika. Osim časova klavira koji mu nisu mnogo držali pažnju, s obzirom da je već tada bio sklon fantaziranju i improvizacijama, Sibelijus je i na druge načine bio okružen muzikom od ranog detinjstva – odlazio je na koncerte. Tek kasnije kada je pohađao gimnaziju Sibelijus počinje da svira violinu koja mu je bila daleko draža od klavira, toliko da je i tokom studija muzike sanjao o tome da postane virtuoz na kraljici instrumenata. Na Muzičkom institutu u Helsinkiju Sibelijus je nakon napuštenih studija prava učio muziku od 1885. do 1889. godine. Teorijske predmete i kompoziciju predavao mu je Martin Vegelijus, a violinu je svirao u klasama Mitrofana Vasiljeva i Hermana Čilaga. Vremeno se ispostavilo da je Sibelijusu ipak bila predodređena karijera kompozitora, a ne violinskog virtuoza, što finski umetnik izgleda nikad nije u potpunosti preboleo. Kasnije kada je već bio zreo i ostvareni kompozitor, zapisao je ove indikativne reči u dnevnik: „Sanjao sam da imam dvanaest godina i da sam virtuoz.“ Ne može se reći da u jednom trenutku svog obrazovanja nije mogao da ostvari tu želju, jer se na studijama pokazao kao dobar violinista i posvećeni orkestarski i kamerni muzičar, svirajući i u toplini svog doma Hajdnove, Mocartove i Betovenove gudačke kvartete sa svojim bliskim prijateljima, ali čini se da je on ipak imao jače izražene stvaralačke kvalitete. Kako je mnogo voleo violinu, ne čudi što u njegovom opusu postoji koncert namenjen tom instrumentu. Reč je o pravom poznoromantičarskom simfoniziranom tipu solističkog koncerta u kojem su violina i ansambl ravnopravni partneri. Violinska deonica je majstorski napisana, što je i razumljivo s obzirom da je njen stvaralac dobro poznavao prirodu instrumenta, a njena složenost postavlja velike izazove pred svakim izvođačem. 

Kako se tokom studija muzike u Helsinkiju pokazao kao mlada nada finske klasične muzike Sibelijus je dobio novačnu podršku da se usavršava u Berlinu. U nemačkoj prestonici mladi Jane je osim nešto krutih časova kompozicije doživeo snažne muzičke impresije – sretao je neke od najuglednijih muzičara tog doba, slušao je interpretacije Berlinske filharmonije, klavirske resitale Hansa fon Bilova, potom čuveni gudački kvartet Jozefa Joakima, Bramsovog omiljenog violiniste, a inspirisao se i veličanstvenom muzikom Vagnerovih opera. Nakon jednogodišnjeg boravka u Berlinu, Sibelijus se na dalje usavršavanje uputio u Beč sa željom da kompozitorski zanat izuči s Bruknerom ili Bramsom, velikim romantičarskim simfoničarima, ali kako nije uspeo u toj nameri, morao je da uči privatno s Robertom Fuksom i Karlom Goldmarkom. Međutim, iako nije mogao da se upiše na Bečki konzervatorijum, bilo mu je dozvoljeno da svira u studentskom orkestru, što je uostalom već radio u Helsinkiju, a praksa kućnog muziciranja u obliku gudačkog kvarteta nastavlja se i tokom boravaka u Berlinu i Beču. 

Osim toga, Sibelijus je izgradio svoju muzičku kulturu još u ranoj mladosti, svirajući u kamernim sastavima sa svojim kolegama, a intenzivno se muziciralo i u domu – Jane je svirao violinu, njegova starija sestra Linda klavir, a brat Kristijan je bio violončelista. Naklonost prema muzici nasledile su Sibelijusove ćerke, pa su tako Eva, Rut, Katarina i Hajdi svirale klavir, dok je Margareta poput oca svirala violinu i violu. Sibelijus je bio primoran da prestane sa sviranjem violine kada je dobio tremor ruku, koji se pogoršao tridesetih godina 20. veka. Do tada je već prestao i da komponuje iako je živeo sve do 1957. godine. Zanimljiv podatak vezan ža život Jana Sibelijusa tiče se njegovih brojnih putovanja, pretežno po evropskom kontinentu. Na taj način je uglavnom promovisao svoja dela u ulozi dirigenta ili je koristio to vreme za lično usavršavanje kroz poznanstva sa drugim umetnicima. 

Za sve one koji žele da otkriju opus Jana Sibelijusa, mogu uvek početi s jednom od njegovih najlepših kompozicija - Valse triste. Zatim mogu slušati njegove simfonije, kojih ima ukupno sedam, a tu su i simfonijske poeme inspirisane Kalevalom. Tu su i njegove solo pesme. Pošto je i sam bio posvećen kamernom muziciranju, vredi slušati i njegovu muziku pisanu za kamerne ansamble, kao što je Gudački kvartet u d-mollu (Voces Intimae).

BONUS!

Pošto sam veliki ljubitelj likovne umetnosti, često posećujem muzeje i pratim nove izložbe. Jedna od njih mi je pomogla da bolje razumem umetničke napore finskih umetnika u vreme kada je živeo Jan Sibelijus. Naime, u Muzeju Belvedere je krajem 2024. godine bila postavljena izložba odabranih dela finskog slikara Akselija Galena Kalele, koji je živeo i stvarao krajem 19. i početkom 20. veka, baš u vreme kada je finska umetnost dobijala svoju nacionalno obojenu fizionomiju. O njemu do tada nisam ništa znala, pa me je to navelo da otkrijem njegovo stvaralaštvo. I on je, poput Sibelijusa, bio inspirisan pričama iz Kalevale, a često je slikao i finski pejzaž, neretko pokriven snegom.