Srpska muzika kroz vekove - VII rukovet Stevana Mokranjca

U Sedmoj rukoveti Mokranjac prvi put upotrebljava folklorni materijal van granica svoje domovine, te u podnaslovu kompozicije stoji Iz Stare Srbije i Makedonije. Ova lirski intonirana horska rapsodija napisana je 1894. godine, a premijerno je izvedena u Budimpešti, gde je Prvo beogradsko pevačko društvo imalo dva veoma uspešna nastupa. To je bio prvi put da ovo pevačko društvo s Mokranjcem na čelu putuje u inostranstvo, ukoliko ne računamo naravno gostovanja u gradovima koji su danas u sastavu Srbije ili su bili deo nekadašnje Jugoslavije. Vojislav Ilić kao redaktor štampanog izdanja Rukoveti navodi da dražesne melodije ove kompozicije kipte od nabujale snage, razigranosti i veselosti, te da su obrađene sa ukusom, duhovito i klasičarski jasno. 

***

Pre nego što pređem na identifikovanje pojedinosti koje ovaj splet narodnih pesama čine još jednim biserom našeg svetovnog horskog stvaralaštva, ukazaću na jedan veoma važan detalj iz biografije Prvog beogradskog pevačkog društva, koji je ujedno značajan i za našu muzičku istoriju. Osim redovnog učestvovanja na bogosluženjima u Sabornom hramu u Beogradu, ovo pevačko društvo često je odlazilo na gostovanja u druge srpske krajeve, pa i u inostranstvo, naročito u vreme kada je njihov šef-dirigent bio Stevan Mokranjac. Na tim koncertima društvo je osim inostrane horske literature izvodilo ne samo Mokranjčeve kompozicije, već i dela drugih srpskih stvaralaca, šireći na taj način informacije o dostignućima srpske muzičke kulture. Mnoga pevačka društva su u to vreme imala najpre političku i prosvetiteljsku ulogu, možemo čak reći da su bila i snažno diplomatsko oružje, da bi tek na drugom mestu stajala njihova umetnička aktivnost. U tom važnom segmentu srpske muzičke istorije prednjačilo je upravo Prvo beogradsko društvo. 

Ukoliko se osvrnemo na prikaze i izveštaje o njihovom radu i nastupima iz pera domaćih pisaca, jasno nam je da je njihov primarni aspekt delovanja uvek sagledavan u kontekstu ostvarivanja srpskih nacionalnih ciljeva. Takva svojevrsna muzička diplomatija podrazumevala je plasman srpskog folklora u umetnički razvijenije evropske sredine. Upoznavanje drugih sa našom izvornom muzičkom tradicijom odvijao se putem komponovanja i izvođenja umetnički stilizovanih narodnih pesama, čija bi vešta transpozicija u domen horskog zvuka prikazala domete srpske umetničke muzike. To je naravno najviše polazilo za rukom Mokranjcu i njegovom ansamblu, što možemo i videti na osnovu prikaza njihovih koncerata u inostranstvu. Tome su svakako u najvećoj meri doprinele kompozitorove Rukoveti, koje su publici mogle na najbolji mogući način da predstave lepotu i bogatstvo melodija i ritmova izvornog srpskog folklora, ali i majstorski način umetničke stilizacije te dragocene muzičke građe. 

***

Kako je Sedma rukovet prvi put predstavljena peštanskoj publici, izdvojićemo jedan deo iz kritičkog prikaza povodom nastupa Beogradskog pevačkog društva u mađarskoj prestonici početkom decembra meseca 1894. godine: 

„Hor pruža sve ono što može zadovoljiti najveće muzičke gurmane: intonaciju čistu kao kristal, obilatu raznolikost finih nijansa, duhovitih fraza i pijanisima slatkih kao dah...G. Mokranjac, izvrsni umetnički horovođa pevačkog društva, dirigovao je horom koji se nalazi na takvoj umetničkoj visini da se ne boji upoređenja ni sa kakvim društvom pa ni najčuvenijim na evropskom kontinentu...urnebesni aplauz koji je večeras prolamao naše Narodno pozorište, oni mnogi venci, najbolji su dokaz da su srpski gosti požnjeli sjajnu pobedu.“ 

Ukoliko ste posvetili dovoljno pažnje prilikom slušanja ovog dela, mogli ste da primetite upravo ono zbog čega se Mokranjac izdvaja od ostalih kompozitora svog vremena, naravno u domenu pisanja spletova narodnih melodija. Zar vam se ne čini da je Mokranjac ovde na tako spretan način povezao pet različitih pesama u jednu celinu? Zvučni rezultat kompozitorove majstorije ostavlja utisak potpune slivenosti i homogenosti forme, čini nam se da na sasvim prirodan način, uz blage mada neophodne kontraste, jedna pesma vodi u drugu! Primetimo i to da je Mokranjac ovde pokazao da i dalje stoji na putu koji je skiciran još u Drugoj rukoveti – kompaktnost makro forme i smanjenje broja upotrebljenih pesama.

Ukoliko pogledamo prvu pesmu More izvor voda izvirala fascinira nas najpre klasična jasnoća u njenoj simetričnosti. Pesma se sastoji iz četiri odseka koji odgovaraju strofama, a svaki je izgrađen iz dve rečenice – prva ima šest, a druga osam taktova. Konjović naglašava da je ovakva pedantna simetrija pravi kuriozitet u narodnom stvaralaštvu i da se retko pojavljuje. Takvoj melodiji Mokranjac je naravno pružio adekvatno horsko ruho, te ova pesma odiše svežinom, elegancijom i elastičnošću. Od dve rečenice koje uvek sačinjavaju svaki od četiri navedena odseka pesme prvu peva ceo hor, čime se svakako slušaocu daje do znanja da se radi o početku nove strofe, dok u drugoj rečenici Mokranjac uvek varira horsku fakturu, pružajući svakom pojedinom glasu ansambla da učestvuje u stvaranju sveukupnog zvuka. Prva dva puta melodiju druge rečenice pevaju soprani dok ih ostatak hora prati poput nekakvog instrumenta (više puta smo istakli da je to jedan od uobičajenih kompozitorovih postupaka). U trećoj strofi na tekst Kak` sam bela i rumena Mokranjac poverava melodiju drugim tenorima i baritonima, ali zadržava slično koncipiranu pratnju, da bi drugu rečenicu poslednje strofe ponovo dao najvišim ženskim glasovima. Dakle, Mokranjac ne samo da razigrava horsku fakturu, što upravo i doprinosi toj elastičnosti i svežini koju Konjović primećuje, već poput pravog znalca gradi čvrstu vokalnu arhitektoniku zadržavajući isti zvuk u prvim rečenicama, poverenim celom horu, a menjajući horsko tkivo u drugim rečenicama svakog od četiri odseka. 

Četiri strofe četvrte pesme Poseja dedo golemata njiva uslovile su pojavu četiri odseka sa istim melodijskim materijalom, kao i u prvoj pesmi More izvor voda izvirala, a svaki odsek ima po dve rečenice od osam taktova. Iako se ovde svaka strofa pesme peva na istu melodiju, variranjem horske fakture Mokranjac pokazuje da mu je omiljeni postupak obrade bila takozvana varirana strofičnost. Ona podrazumeva da se na svaku strofu peva ista melodija, ali promenom fakture on izbegava doslovno ponavljanje i odatle potiče sasvim logičan naziv spomenutog kompozicionog postupka. Osim toga, naš kompozitor dodatno naglašava simetričnost forme time što deli melodiju na muški i ženski hor, te se kroz njihov dijalog ostvaruje i igranje bojama horskih glasova. Ženski hor donosi svetliju, a muški hor donosi tamniju boju zvučnog spektra. Pripevi `iha` i `danga, langa` pojačavaju šaljivost teksta pesme, a Mokranjac se pobrinuo da zapiše oznaku Allegro scherzando iznad notnog sistema. U analizi kompozitorovih rukoveti Konjović posebnu pažnju skreće na dinamička senčenja, koja uvek predstavljaju izuzetno kvalitetno svojstvo u kompozitorskom izrazu Stevana Mokranjca. To se lepo može uočiti baš na primeru pesme Poseja dedo, gde ta prijatna skercozna atmosfera nikad ne prelazi u veoma glasno pevanje, već se melodijska linija kreće u intervalu od tihe do srednje glasne dinamike. Konjović pritom ističe da su baš zbog toga mnogo važnije pojave postepenog pojačavanja i stišavanja zvuka, što nas ponovo podseća na onu vazdušastu i gipku zvučnost prve pesme Sedme rukoveti. 

Koliko se toga može postići u jednoj pesmi u kojoj preovlađuje izrazito tiha dinamika, može se čuti u petoj pesmi Varaj Danke koja podseća na šaljivu pesmu U Budimu gradu, gde je Mokranjac takođe koristio moć tihe dinamike i naglašene dikcije kako bi dočarao skercozni karakter teksta. Osim toga, ponovo se izdvaja variranje horske fakture kao potez koji obezbeđuje vrhunsku umetničku stilizaciju ove pesme. Glavnu melodiju Mokranjac poverava čas jednom, čas drugom glasu.