Zubin Mehta

  Zubin Mehta je tokom svoje višedecenijske karijere vodio neke od najboljih simfonijskih orkestara i bio na čelu prestižnih operskih kuća. Smatraju ga za jednog od najboljih interpretatora velikih dela klasične simfonijske literature. Dugu i plodnu saradnju ostvario je i sa članovima Beogradske filharmonije. Pred vama je članak u kome se osvrćem i na pojedine odlomke iz njegove autobiografije.

Maestro Zubin Mehta rođen je 29. aprila 1936. godine u Bombaju u Indiji, a prve poduke u muzici dobio je od oca Mehlija Mehte, koji je bio istaknuti violinista i dirigent, osnivač Bombajskog simfonijskog orkestra i Bombajskog gudačkog kvarteta. Zubinov otac Mehli postavio je važne osnove muzičkog života u Indiji, a razvio je i plodnu dirigentsku aktivnost u Americi gde je osnovao i vodio Američku omladinsku simfoniju, odnosno orkestar sastavljen od studenata losanđeleskog univerziteta. Nakon što je proveo veoma kratko vreme na studijama medicine, Zubin Mehta je 1954. godine otišao put Beča gde je upisao dirigovanje u klasi Hansa Svarovskog. Četiri godine kasnije pobedio je na Internacionalnom takmičenju za dirigente u Liverpulu, a do svoje 25. godine već je imao prilike da upravlja takvim ansamblima kao što su orkestri Bečke, Berlinske i Izraelske filharmonije. To je zaista bio veličanstveni početak jedne izuzetno bogate i uspešne dirigentske karijere. Naročito se u tom pogledu izdvaja njegova veza s orkestrom Izraelske filharmonije, s kojom je prvi put nastupio 1961. godine, kada su i on i sam ansambl napunili 25 godina. Mehta je ovu dugu saradnju, iza koje stoji više od 3000 održanih koncerata na svih pet kontinenata, opisao kao „brak koji opstaje“, naravno zahvaljujući njihovoj zajedničkoj ljubavi prema muzici i želji da se međunarodnoj publici prikaže kultura jevrejskog naroda. U tom domenu naročito je značajna plemenita inicijativa ovog vrsnog dirigenta koja se tiče osnivanja „Muzičke škole Buhman-Mehta“ u Tel Avivu 1995. godine. Zahvaljujući saradnji Univerziteta u Tel Avivu i Izraelske filharmonije, svakako najvažnijih kulturno-obrazovnih institucija u ovoj državi, a uz svesrdnu finansijsku pomoć Jozefa Buhmana i predanost Zubina Mehte, osnovana je muzička škola koja svojim studentima nudi kvalitetno muzičko obrazovanje u domenu izvođaštva, kompozicije, dirigovanja i teorijskih muzičkih nauka. 

Zubin Mehta je tokom svoje duge dirigentske karijere bio na čelu istaknutih orkestara i operskih kuća. Sa ansamblima poput Bečke, Berlinske i Izraelske filharmonije već je obeležio pola veka saradnje, a titulu počasnog dirigenta dodelili su mu orkestri Bečke, Minhenske i Losanđeleske filharmonije. Laskavo zvanje doživotnog muzičkog direktora dobija od Izraelske filharmonije 1981. godine, s kojom je ostvario veliki broj snimaka klasične simfonijske literature. Na čelo Njujorške filharmonije dolazi 1978. i to mesto zadržava 13 godina, što predstavlja najduži period vođenja ovog ansambla u istoriji. Osim što deluje kao orkestarski dirigent posvećen izvođenju najznačajnijih ostvarenja simfonijske literature, Zubin Mehta je već na početku svoje višedecenijske karijere debitovao i kao operski dirigent. Nakon svog prvog pojavljivanja u toj ulozi u Montrealu, gde je već radio kao muzički direktor tamošnjeg simfonijskog orkestra, Mehta je kao operski dirigent nastupao u uglednim muzičkim pozorištima, poput Metropolitena, Kovent Gardena, Milanske skale, Bavarske i Bečke državne opere, od kojih su mu poslednje dve navedene kuće dodelile titulu počasnog člana. Isto važno priznanje dobio je i od Bečkog društva prijatelja muzike, što ga svrstava među redove vrsnih velikana muzičke prošlosti, poput Verdija, Bramsa, Malera, Bernštajna i Karajana. 

Osim bogate dirigentske karijere na polju simfonijske i operske muzike, koja ga je spojila s nekim od najboljih umetnika u svetu klasične muzike, Zubin Mehta je sasvim razumljivo posvetio svoje vreme širenju muzičkog obrazovanja u Indiji. Vodeći se željama i naporima svog oca Mehlija Mehte, istaknutog violiniste i dirigenta, Zubin je 1995. osnovao muzičku fondaciju koja nosi ime njegovog oca i koja je posvećena promovisanju zapadnoevropske muzičke tradicije kroz priređivanje koncerata i muzičkom obrazovanju dece. Sasvim je logično da je Zubin Mehta pošao očevim stopama, jer je Mehli Mehta u velikoj meri doprineo uspostavljanju muzičke tradicije u rodnom gradu. Ne samo da je u periodu od 1930. do 1954. godine bio mentor čitavoj generaciji talentovanih muzičara, već je osnovao, potom neko vreme bio koncertmajstor, a potom i dirigent Bombajskog simfonijskog orkestra. Misija „Muzičke fondacije Mehli Mehta“ sastoji se u pružanju mogućnosti svima da dobiju muzičko obrazovanje, bez obzira na društvene i finansijske prepreke, te jedan od edukativnih programa ove institucije usmeren je na pružanje besplatnih časova muzike deci koja nisu u mogućnosti da sebi priušte takav vid vannastavnih aktivnosti. Osnove muzičke pismenosti predočavaju se i deci predškolskog uzrasta, a naročito krojeni programi posvećeni su obrazovanju osoba sa posebnim potrebama. 

***

Čitajući umetnikovu autobigrafiju "Partitura mog života", nekoliko odlomaka mi se učinilo zanimljivim, pa bih za početak izdvojila Mehtine prve kontakte s muzikom. O tome j zapisao sledeće:

„Mehli Mehta je bio veoma odlučan u želji da ostvari svoj san i počne da svira violinu. Nabavio je instrument i počeo da uči. Učio je bez ikakvih uputstava, bez ikakvog učitelja; jednostavno, violinu je naučio da svira sam...Dakle, odrastao sam u takvom okruženju. Uz dela koja je moj otac uvežbavao u dnevnoj sobi, uz partiture koje su ležale svuda naokolo i koje sam rado promatrao, dok još nisam znao ni da čitam. Ali, najvažnije od svega bilo je što je otac posedovao nešto čarobno: gramofon pomoću koga smo mogli da slušamo božanstvenu muziku...Moj otac je posedovao za tadašnje uslove poprilično veliku kolekciju ploča...Tako sam od malena slušao simfonije, upoznao sam Betovena i Bramsa i čuo ponešto od Malera...Otac je 1935. godine osnovao Bombajski simfonijski orkestar, a kasnije i Bombajski gudački kvartet, koji je probe imao u našoj kući. Ja sam doslovce bio okružen i obavijen muzikom; ona je bila moje svakodnevno zadovljstvo...U rajski vrt muzike ušao sam kao vrlo mlad čovek i do dana današnjeg me iz njega niko nije mogao isterati.“

Mehli Mehta, Zubinov otac

 

Zubin Mehta je u rodnom Bombaju pohađao špansku jezuitsku školu, jer su one važile za najbolje u Indiji, a nastava se odvijala na engleskom jeziku. O tome šta je to izuzetno korisno naučio u toj školi, on priča:

„Četrdesetak učenika u mom razredu bili su pripadnici šest ili sedam različitih religija...i svi smo živeli mirno jedni uz druge. Niko nas nije podsticao da pređemo u katoličanstvo...Mislim da je boravak u ovoj školi učinio da vrlo rano steknem poštovanje prema različitostima među ljudima...Čini mi se, ponekad, da ona strana mog kasnijeg života koja me je dovela u svaki ćošak ove naše planete i učinila da dođem u kontakt sa najrazličitijim ljudima, upravo odavde vuče svoje korene.“

Nakon što je prekinuo studije medicine, koje je upisao po želji roditelja, Zubin Mehta odlazi 1954. godine u Beč da ostvari svoju davnašnju želju: da postane dirigent. Kaže da je tada put od Bombaja do Beča bio pravi poduhvat: najpre je brodom išao do Đenove, a potom vozom od Đenove do Beča. Kada je 1955. primljen na Muzičku akademiju, nije bilo ni govora o časovima dirigovanja, već je morao da uči dva instrumenta i teoriju muzike. O svom profesoru klavira Karlu Šiskeu, Mehta je zapisao:

„Fenomenalan pijanista. Mogli ste mu zadati bilo koju temu i on bi je svirao kao Bahovu fugu, u Bramsovom stilu, kao Šopenov nokturno ili Šubertov valcer...Nikada se više nisam susreo sa takvim muzičarem. Bio je strog i nepopustljiv učitelj, ali je svojim učenicima osnovna muzička znanja prenosio na čaroban način.“

Osim klavira, koji je bio obavezan, Mehta je odabrao kontrabas, jer je to bio instrument sa kojim je najbrže mogao da uđe u neki orkestar. 

„Imao sam izvanrednog profesora, Ota Rima, koji je bio divan čovek.  Bio je solista u Bečkom filharmonijskom orkestru, što mi je omogućilo da prisustvujem svim njihovim probama. Otvorio mi je vrata potpuno novog, veličanstvenog sveta muzike koji oduzima dah."

O svom profesoru dirigovanja Hansu Svarovskom, iz čije klase su izašli velikani poput Klaudija Abada, Marisa Jansonsa, Đuzepea Sinopolija i drugih, Mehta je zabeležio: 

„Njegovo razumevanje muzike bilo je obeleženo najdubljim poštovanjem dela: zastupao je mišljenje da se mora biti veran delu i nije dopuštao nikakvo eksperimentisanje...Svarovski je bio strog i neumoljiv. Kritikao je nas mladiće, toliko željne da postanemo dirigenti, ali nas je i kuražio, onda kada je mislio da treba...Trudio se da njegovi studenti i praktično uče da diriguju, što je značilo da im se omoguće nastupi na koncertima.“ 

Na Akademiji su pripremani koncerti pod geslom „Studenti sviraju – studenti diriguju“ i tada je Mehta mogao praktično da primeni znanja koja je sticao na časovima. Međutim, u početku mu se činilo da je na sceni bio katastrofalan. O tome piše: „Divlje sam mlatarao rukama i pravio nekontrolisane i snažne pokrete i na kraju bio potpuno iscrpljen.“ O tome da dirigent uvek uči i od muzičara na čijem čelu stoji, Mehta je zapisao u svojoj autobigrafiji „Partitura mog života“: 

„...koliko dirigent – a to nikako ne važi samo za mlade dirigente! – može da nauči, ukoliko je spreman da se ne postavi pretenciozno i ukoliko želi da čuje šta muzičari u orkestru imaju da mu kažu...osluškujte i slušajte i stalno se potpomažite iskustvom muzičara koji vole svoj poziv i koji kao da svojim umećem i talentom usmeravaju dirigenta...U svom životu sam imao tu sreću da stalno srećem muzičare koji su sa mnom hteli da podele veliko zadovoljstvo muziciranja i svoje ogromno muzičko iskustvo.“ 

Mehta priča i o tome da orkestri imaju izraženo muzičko pamćenje, koje jedan dirigent nikad ne sme da potceni, već da se na tom bogatom izvoru mora napajati njihovim znanjem i iskustvom. 

„Ja sam veoma odan čovek. Kada jednom steknem prijatelja, zauvek ostajem uz njega. Isto važi i za orkestre. Ostajem veran svojim orkestrima između ostalog i zato što mi ne znači ništa da kojekuda nastupam sa nepoznatim orkestrima, i da posle nekoliko proba dođem do delimično zadovoljavajućih rešenja.

Ova odanost o kojoj govori Mehta odnosi se na njegovu želju da radi s orkestrima koje poznaje i s kojima je često radio. Zbog toga je godinama bio vezan za određene ansamble: od 1969. godine radio je kao muzički direktor Izraelske filharmonije, u Njujorku je bio trinaest, a u Minhenu osam godina. Mnoge muzičare u tim orkestrima je sam i zaposlio – samo u Los Anđelesu osamdeset dvoje.  

„Ne postoji očiglednije oličenje moći od dirigenta. On zna sve. Dok muzičari pred sobom imaju samo svoj glas, dirigent u glavi ili na pultu drži čitavu partituru.“ – ovo su reči Elijasa Kanetija iz knjige „Masa i moć“. Mehta objašnjava kako on vidi ulogu dirigenta: 

„Ja svoj položaj vidim sasvim drugačije. Za mene, on nipošto nije slika sveznajuće sile, pre se može reći, da je otelotvorenje posvećenosti, pažnje i davanja. Tačno je da je dirigent privilegovan jer zna sve glasove, ali on svoju privilegiju ne bi trebalo da instrumentalizuje. Sebe više doživljavam kao nekoga ko koordinira, ponekad opominje, a pre svega učestvuje u stvaranju.

Osim uloge koncertmajstora, Mehta ističe i važnu poziciju vođa različitih instrumentalnih grupa. 

„Mesto ovakvih muzičara uvek sagledavam kroz alegoričnu sliku: vođa mora da lebdi u svemiru zajedno sa dirigentom i da pri tome, bez vidljivog napora, za sobom vodi čitavu grupu.“ 

Svaki dirigent treba da ceni kada u orkestru naiđe na iskusne muzičare, vođe deonica, koji su često i sami vrsni solisti, jer od njih može mnogo toga da se nauči. Zastupajući tezu da se čitav simfonijski repertoar bečkog klasicizma zasniva na gudačkom kvartetu, Mehta na jednom mestu zapisuje: 

„Ponekad na orkestar gledam kao na mnogostruko uvećan kvartet sastavljen od prve i druge violine, viole i violončela. Shodno tome, ovi muzičari bi trebalo da budu sposobni da sviraju na način na koji se izvodi kamerna muzika. Moraju, dakle, da budu u vezi jedan sa drugim, da se sporazumevaju, da jedan drugom budu oslonac. Pri tome, ni u jednom trenutku ne smeju da izgube kontakt sa mnom.“