Pol Tafanel - otac francuske flautističke škole

Siguran sam da Tafanel nije samo najbolji flautista na svetu, nego da je dozvoljeno posumnjati da će ijedan drugi flautista moći da zauzme njegovo mesto. Lepota i punoća njegovog tona i precizna tehnika prstiju činili su samo mali deo njegovih kvaliteta kao izvođača na flauti. Njegova muzikalnost i muzička harizma bili su zaista inspirativni, a tek njegova stilska samouverenost.

Ovim rečima je Pola Tafanela opisao njegov student Žorž Barer. Ko je bio Pol Tafanel i zbog čega je on tako značajan u istoriji flautističke muzike? To vam otkrivam u članku koji je pred vama.

Pol Tafanel je kao virtuoz na flauti, posvećeni kamerni i orkestarski muzičar, ugledni pedagog Pariskog konzervatorijuma, dirigent i osnivač nekoliko muzičkih društava umnogome doprineo razvoju muzičkog života svoje domovine i obogaćivanju repertoara za flautu i oblast kamerne muzike. On je stupio na parisku muzičku scenu u trenutku kada je flauta kao instrument dobila nov oblik i konstrukciju, zahvaljujući nemačkom pronalazaču, virtuoznom flautisti i kompozitoru Teobaldu Bemu. U želji da izgradi prepoznatljivu francusku muzičku kulturu, Tafanel i njegovi savremenici zdušno su radili na tome da flauti obezbede zapaženo mesto na koncertnom podijumu. Mnoge kompozicije koje su tada nastale, danas su neizostavni deo flautističkog repertoara, a svaki izvođač na tom instrumentu rado svira dela Tafanela, Gobera, Forea i mnogih drugih francuskih kompozitora tog vremena. Jedna od najpoznatijih Tafanelovih kompozicija je Andante pastoral i Skercetino.

Pol Tafanel je rođen 16. septembra 1844. godine u Bordou. Njegov otac Žil je u lokalnom pozorištu svirao fagot i trubu. Prve časove muzike sedmogodišnji Pol dobija od svog oca. Svirao je klavir, violinu i flautu. Pokazavši da poseduje izniman talenat i naklonost prema flauti, porodica se za potrebe Polovog studiranja seli u Pariz, gde mladi muzičar postaje student na tamošnjem konzervatorijumu. Tada je postojala praksa da profesor drži tri puta sedmično časove pred celom klasom, a najtalentovaniji studenti bi dobijali priliku da se takmiče. Pol je već nakon nekoliko meseci provedenih na studijama dobio prvu nagradu, a uskoro potom je upisao i tečajeve iz oblasti fuge i harmonije. Kada je on kao iskusan i zreo muzičar 1894. godine postao profesor na tom konzervatorijumu, uneo je važne promene u način realizacije nastave i obogatio muzičku produkciju naručujući dela svojih savremenika. Osim što su i njegovi studenti imali grupnu nastavu triput sedmično, Tafanel je dodao i individualnu nastavu, prilagođavajući repertoar mogućnostima svakog pojedinog studenta. Takva vrsta nastave je danas uobičajena. Najboljim studentima bi davao priliku da se nadmeću na konkursima, za koje su kompozitori pisali posebne komade. Tako je Tafanel uticao na konstantan priliv novih dela namenjenih njegovom instrumentu, tražeći od svojih kolega da se pridržavaju određenih pravila prilikom komponovanja – on je želeo da svirači kroz te komade pokažu ne samo virtuozno vladanje instrumentom, već i dobru kontrolu tona, izražajnost i dobro fraziranje. 

Iz tog zlatnog doba flautističke umetnosti potiče još jedna divna kompozicija, danas toliko popularna među flautistima – Fantazija Gabrijela Forea, pisana za Pola Tafanela. Fore je bio jedan od najznačajnijih francuskih kompozitora poznog romantizma, a radio je i kao profesor kompozicije na Pariskom konzervatorijumu. Svom kolegi Tafanelu je posvetio ovo delo iz 1898. godine. Obe prethodne kompozicije imaju jasno uočljivu dvodelnu strukturu – prvi nadahnuto lirski i drugi nešto pokretljiviji, virtuozni deo. Takvi komadi obično traju 5 do 6 minuta i pisani su da pokažu sviračeve izražajne i tehničke mogućnosti. 

Osim što je načinio važne izmene u načinu održavanja nastave flaute na Pariskom konzervatorijumu, Tafanel je predano radio na tome da njegovi studenti sviraju što raznovrsnijih repertoar – klasični i savremeni. Kompozitori su pisali komade za potrebe mladih flautista, ali i za Tafanela lično, ponovo su uvođeni Mocartovi koncerti na program, a pomalo zapostavljena Bahova muzika ponovo se vraćala u pariski muzički život. Tome je Tafanel doprineo i kao izvođač i kao profesor. Njegov pedagoški pristup u nastavi flaute najviše se ticao tona i vibrata. Svirač svojim tonom prenosi muziku slušaocu, a vibrato je duša tog tona koji mora biti lep i ujednačen u svim registrima, poput pevačevog glasa. Svi tehnički aspekti sviranja bili su podređeni lepoti tona, a Tafanelove vežbe su bile usmerene na dobijanje ujednačenog zvuka i legata, po uzoru na umeće najboljih pevača. To su osnove te čuvene francuske flautističke škole, na čijem čelu je bio Pol Tafanel s mnoštvom svojih studenata i kolega kompozitora, okupljenih oko istog cilja – širenja osnovnih postulata flautističke umetnosti. Još jedna popularna kompozicija među flautistima je Kantabile i Presto Žorža Eneskua. Možemo videti da je i ova kompozicija na sličan način koncipirana kao prethodne – prvi lirski deo pokazuje lepotu tona i ujednačenog legata, a drugi deo iziskuje pokretljivost i virtuozne sposobnosti svirača. 

Osim što je bio vrstan solista na flauti, Tafanel je bio posvećen i izvođenju kamerne muzike, ali i obogaćivanju repertoara za duvačke i gudačke ansamble. Društvo za kamernu muziku namenjenu duvačkim instrumentima osnovano je 1879. godine, a među osnivačima su bili Pol Tafanel i nekadašnji studenti Pariskog konzervatorijuma. Bili su aktivni petnaest godina, kako na pariskoj muzičkoj sceni, tako i u inostranstvu u okviru svojih turneja. Društvo je umnogome doprinelo popularnosti kamerne muzike i širenju repertoara, a o njihovom kvalitetu svedoče i nastupi s vrsnim umetnicima tog vremena, kao što su violinski virtuozi Jozef Joakim i Pablo de Sarasate. U martu 1888. godine Čajkovski je prisustvovao jednom njihovom nastupu u Parizu, a postoji podatak da je imao nameru da za Tafanela napiše koncert. Napori ovih vrednih muzičara nisu bili usmereni samo prema stvaranju nove muzike, već i ka oživljavanju kompozicija iz prošlosti, pa su se na koncertima mogle čuti i kompozicije bečkih klasičara, potom Mendelsona, Humela, Šumana, Vebera i drugih stvaralaca, koji su za sobom ostavili dragocene primere iz oblasti kamerne muzike.     

Tafanel je takođe bio među osnivačima Nacionalnog muzičkog društva, posvećenog promovisanju nove francuske muzike. Savremeno stvaralaštvo, kao i kapitalna dela drugih evropskih kompozitora, bila su na repertoaru koncerata na kojima se Tafanel pojavljivao kao dirigent. On je čak bio zaslužan i za oživljavanje interesovanja za staru muziku, a svojim pedagoškim radom je iznedrio čitav niz flautista koji su potom preneli sva ta znanja na buduće generacije, čime smo dobili jednu prepoznatljivu francusku školu flaute. Virtuozne obrade poznatih operskih melodija u vidu fantazija, varijacija ili potpurija bile su popularne tokom epohe romantizma, a predstavljale su nadasve atraktivna ostvarenja za virtuoze koji su svojim umećem fascinirali publiku. Zato i u Tafanelovom opusu nailazimao na takve komade, kao što je recimo Fantazija na teme iz opere Čarobni strelac.