Žene u muzici - Klara Šuman

Bila je jedna od najboljih pijanistkinja 19. veka. Osvajala je evropske koncertne podijume tokom muzičke karijere koja je trajala čak šest decenija. Osim toga, nalazila je vreme i za komponovanje vrednih muzičkih dela. Supruga čuvenog kompozitora Roberta Šumana i nesuđena ljubav Johanesa Bramsa. U pitanju je nemačka pijanistkinja Klara Jozefina Vik. U doba kada žene, osim pevačica, gotovo nikad nisu nastupale javno ili komponovale, Klara se podjednako dobro posvećivala i jednoj i drugoj grani muzičke umetnosti. Bila je istaknuti interpretator ne samo muževljevih kompozicija, već i dela Bramsa, Šopena, Šuberta, Baha, Betovena i Skarlatija, unoseći značajne pomake u fizionomiji tadašnjih koncertnih programa. Bila je jedna od prvih koja je izvodila program napamet, što nije bio čest slučaj u ono vreme, a uspela je da tokom svoje neverovatno duge karijere preduzme čak 38 koncertnih turneja van Nemačke, iako je rodila i odgojila osmoro dece i brinula o mentalno obolelom mužu. 

Klara Jozefina Vik rođena je 1819. godine u Lajpcigu od oca Fridriha Vika koji je bio učitelj muzike i majke Marijane Tromlic koja je bila pevačica i nekadašnja učenica svog muža. Kada je Klara imala pet godina, njeni roditelji su se razveli, te je ona retko viđala majku, održavajući s njom kontakt putem pisama. Fridrih Vik je bio učitelj muzike, imao je prodavnicu za prodavanje i iznajmljivanje muzičkih instrumenata, kao i muzičku biblioteku. Počeo je da podučava Klaru u sviranju klavira kada je ona napunila pet godina, a muzičko obrazovanje dopunjavala je proučavanjem teorije, harmonije, kontrapunkta i kompozicije. Uz to, učila je violinu i pevanje. Klara se prvi put pojavila na sceni 1828. godine, kada je bila samo jedan od izvođača na koncertu u rodnom gradu, ali već dve godine kasnije dala je svoj prvi celovečernji solistički nastup u čuvenom lajpciškom Gevandhausu. Iako nije imala normalno detinjstvo zbog razvoda roditelja i konstantnog vežbanja pod nadzorom dominantnog oca, uspela je da se ostvari kao jedna od najboljih koncertnih pijanistkinja svog doba. Nakon veoma uspešne koncertne turneje u Beču koja je trajala od sredine oktobra 1837. do sredine maja 1838. godine, Klara Vik je imenovana za kraljevskog kamernog virtuoza od strane austrijskog dvora. Upoznala je mnoge istaknute muzičare svog doba, poput Mendelsona, Paganinija, Šopena i Šumana. Na prvoj velikoj turneji 1831. i 1832. godine među mnogim javnim i privatnim nastupima, Klara kao čudo od deteta svirala je i čuvenom pesniku Geteu. 

U početku Klarine karijere kao koncertne pijanistkinje, program njenih nastupa sastojao se od kompozicija virtuoznog i popularnog karaktera, što je bilo i uobičajeno u ono vreme. Izvođači su tada pretežno svirali bravurozna dela dopadljivog zvuka pisana za prikazivanje virtuoziteta soliste, među kojima su najčešće bile varijacije na poznate operske teme. Od umetnika se tražilo i da pišu i izvode sopstvene kompozicije, što je Klara i činila na svojim koncertima. Međutim, kako je vremenom sazrevala kao umetnik, Klara je počela da izvodi dela svojih savremenika, poput Mendelsona, Šopena i Šumana, kao i ostvarenja velikih kompozitora bliže i dalje prošlosti, među kojima su se nalazila dela Baha, Skarlatija, Mocarta, Betovena i Šuberta. Time je nesumnjivo dala prednost kvalitetu i istinskoj umetnosti nad pukom zabavom začinjenom ispraznim virtuozitetom koji na veoma prijemčiv način ulepšava poznate melodije. Izvođenje kompozicija napamet praktikovala je još kao dete i učinila je taj detalj standardom budućeg koncertnog života. Njeno sviranje je karakterisalo tehničko majstorstvo, pažljiva interpretacija koja podrazumeva poštovanje kompozitorovih namera, poetičnost, duboka osećajnost i pevajući ton. 

Svog budućeg muža Roberta Šumana upoznala je početkom 1828. godine, kada su zajedno nastupili u kući doktora Ernsta Karusa. Kada je Šuman čuo neverovatno talentovanu devetogodišnju Klaru, tražio je dozvolu od majke da napusti studije prava i posveti se muzici. Tako je Šuman počeo da uči klavir kod Fridriha Vika živeći ujedno u njihovoj kući, ali nakon povrede ruke morao je da napusti san o pijanističkoj karijeri i okrene se komponovanju. Kako Fridrih Vik nije podržavao ljubav između ćerke Klare i Roberta, trudio se da ih rastavi smatrajući da on nije pogodan muž za njegovu ćerku. Klara i Robert uspeli su da se venčaju bez Vikovog pristanka jedino nakon sudskih parnica. Njihova zajednička ljubav prema muzici uzrokovala je i međusobna trvenja, ali i plodonosnu saradnju. Klara je volela koncertne turneje, Robert je to mrzeo. Njemu je bio potreban mir za komponovanje, što je značilo da ona nije mogla da vežba klavir. Iako je Robert ohrabrivao Klaru da komponuje, on je ipak želeo miran i stabilan život kako bi mogao da stvara, a ona pak nije bila spremna da bude zaboravljena kao pijanista. Međutim, Klara je ipak na kraju morala da popusti u muževljevu korist, jer je morala da brine o kući i porodici. 

Iako je Klara morala da se povuče kao umetnik tokom braka s Robertom, iz njihovog odnosa proistekle su i pozitivne stvari. Ona je bila inspiracija mužu za stvaranje muzičkih dela, međusobno su razmenjivali mišljenja o različitim muzičkim temama, a Robert je čak i koristio neke Klarine teme u svojim delima, čime je svakako odao priznanje svojoj talentovanoj ženi. Kako je Robert bio mentalno nestabilna ličnost, Klara je često morala da preuzme odgovorniju ulogu u održanju porodice. Nakon što je pokušao da se ubije bacivši se u Rajnu, Robert Šuman je dve godine proveo u sanatorijumu i umro je 1856. godine. Klara je preživela i druge tragične događaje u svom životu, poput smrti svoje dece i odlazak jednog sina u sanatorijum. Međutim, postoji rasprava među nekolicinom današnjih muzičara o tome koliko je Klara ustvari bila žena za pohvalu. Jedni tvrde da ona zaslužuje da se nazove super-ženom koja je imala težak život, a drugi pak smatraju da je bila čak i sebična i okrutna, jer je mogla da izbavi muža iz sanatorijuma da je htela. Oni koji je optužuju za nemar i nebrigu zaključuju da je njoj bilo stalo samo do njene karijere koncertnog pijaniste, koja je trajala preko šezdeset godina. 

U poslednjem periodu života postala je i profesor klavira na Konzervatorijumu Hoh u Frankfurtu. Kao kompozitorka, najviše je pisala klavirsku muziku i solo pesme. Od kamerne muzike izdvajaju se Klavirski trio u g-mollu i Tri romanse za violinu i klavir. Bez obzira na različita mišljenja o tome koliko je bila privržena svom mužu, ona će ostati upamćena u istoriji muzike kao veoma uticajna ličnost, koja je inspirisala ne samo Roberta Šumana nego i Johanesa Bramsa, dva velika nemačka romantičarska kompozitora. Njen muzički život bio je drugačiji od života njene savremenice Fani Mendelson koja nije mogla da se u potpunosti ostvari kao muzičar, zadovoljavajući se nastupima u intimnim porodičnim krugovima. Međutim, na sreću, njihova dela su opstala do današnjih dana i zavređuju našu pažnju, a u poslednje vreme umetnici sve više izvode dela kompozitorki, oko njihovih opusa koncipiraju svoja zvučna izdanja i koncertne nastupe.