Sreten Stojanović

Sreten Stojanović bio je akademski vajar, slikar, crtač, akvarelista, teoretičar, pedagog i javni radnik. Rođen je 2. februara u Prijedoru 1889. godine u kući pravoslavnih sveštenika. Upravo je iz takve patrijarhalne porodice poneo čvrstinu i sigurnost kojom je išao kroz život. Poznanstvom, a potom i prijateljstvom sa zagrebačkim lekarom dr Đuricom Đorđevićem i njegovom ženom Kristom, koji su bili veliki zaštitnici moderne umetnosti u međuratnoj Jugoslaviji i čija je kuća postala jedna od najpoznatijih sastajališta umetnika, književnika i intelektualaca, omogućilo je Stojanoviću stipendiju za studiranje.

Početkom 1918. godine Sreten odlazi na studije u Beč kod Celeznija i Levandovskog. Već sledeće godine odlazi u Pariz gde studira kod čuvenog francuskog vajara Emila Bordela i koji na njega ostavlja dubok uticaj. Odlazak u Pariz ne samo da mu je omogućilo najbolju edukaciju u oblasti umetnosti tog vremena, nego i poznanstva i stvaralačke podstreke kakve je mogla da pruži jedna umetnička metropola. Upoznao je Isidoru Dankan, Moise Kisling, Osipa Zadkina i mnoge druge.

Nakon studija u Parizu, 1922. godine dolazi u Beograd gde ozbiljno i profesionalno počinje da se bavi stvaralačkom radom, formira svoj prvi vajarski atelje, učestalo izlaže na samostalnim i grupnim izložbama, vrlo aktivno učestvuje u umetničkom životu. Doneo je prve eksperimentalne prodore u srpskom vajarstvu: arhaizam, obojenost, stilizaciju i geometrizaciju skulpture. Ozbiljno se bavio umetničkom kritikom, iznosio ideje o potrebi angažovanog odnosa umetnosti prema životu, naročito prisutne posle Drugog svetskog rata kada postaje iskreni zagovornik socijalističkog realizma, uradivši i nekoliko spomenika u tom duhu.

Paralelno s umetničkim stvaranjem koje 1929. godine dobija realističku orijentaciju, bavio se pedagoškim radom u Višoj pedagoškoj školi, a zatim na novoosnovanoj Akademiji za likovne umetnosti. Predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu i članci u Umetničkom pregledu doprineli su izgradnji njegovog autoriteta u javnosti i umetničkim krugovima. Jedan od osnivača „Oblika” i predsednik Udruženja likovnih umetnika, Stojanović je u periodu između dva svetska rata stvorio najznačajnije realističke portrete u savremenoj srpskoj skulpturi. Tada radi i figurine, oblikovane iskustvom izvanrednog crtača i akvareliste, i monumentalne reljefe koji izražavaju lirizam klasičnog mira.

Nakon završetka Drugog svetskog rata, koji je sa porodicom proveo u Beogradu, Sreten Stojanović se ponovo angažuje na mnogim funkcijama: sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, predsednik Udruženja likovnih umetnika Srbije, rektor Akademije umetnosti, urednik časopisa „Umetnost“, u izdavačkoj ustanovi „Prosveta“ pokreće ediciju Slikari i vajari, profesor je i dekan na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Postaje član Srpske akademije nauke i umetnosti 1950. godine.

Mada je spomeničku plastiku radio između dva svetska rata, naročito će joj se posvetiti nakon 1945. godine u dve stilske orijentacije: herojskog romantizma i epske monumentalnosti. Realista koji romantičarski doživljava stvarnost, Stojanović je uneo intimnu dimenziju u srpsko vajarstvo, stvorio moderan psihološki portret, a u monumentalnoj plastici negovao je epsku tradiciju. Prvi je kod nas ozbiljno i studiozno pisao o skulpturi.

Sreten Stojanović ostavio je jedan od najvrednijih skulptorskih opusa u srpskoj umetnosti 20. veka. Rodnom Prijedoru je za života ustupio značajan fond svojih radova, a njegovo se delo ipak može dovoljno pregledno sagledati u stalnim postavkama Galerije Pavla Beljanskog u Novom Sadu, Narodnom muzeju i naročito Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, a u memorijalnim kompleksima Beograda, Vojvodine, Crne Gore i Republike Srpske postavljene su neke od njegovih najznačajnijih monumentalnih kompozicija.

Veliki slikari - Rembrant van Rijn

Na početku života, Rembrantu je sve išlo od ruke: nije morao da nasledi očev mlinarski zanat, a nakon svega nekoliko meseci provedeni na univerzitetu u rodnom Lajdenu, roditelji mu izlaze u susret i šalju ga u slikarsku školu. Podržali su ga i kada se zaputio u Amsterdam da uči sa tamošnjim slikarskim majstorima. Već sa osamnaest godina Rembrant ima sopstvenu slikarsku radionicu. Iako ne dobija još uvek porudžbine, s uživanjem slika članove svoje porodice, prikazujući ih kao istorijske ili biblijske likove. U početku slike kupuju poznanici, a zatim i poznanici tih poznanika, vest o njemu se zato brzo širi gradom i on dobija prve porudžbine. Nakon očeve smrti, Rembrant odlazi 1630. godine u Amsterdam, gde počinje da sarađuje s trgovcem Hendrikom van Ojlenburgom. Mladići otvaraju sopstvenu radionicu za slikarsko-restauratorske radove, a uz nju i dućan za prodaju umetničkih dela. Rembrant tada mnogo radi u žanru portreta - od 1631. do 1640. godine naslikao je čak šezdeset i jedno platno te vrste. Godine 1632. dobija prvo značajnu porudžbinu koja mu je promenila život. Reč je grupnom portretu za esnaf amsterdamskih lekara - Čas anatomije doktora Tulpa. Bilo je to prvo slikarevo iskustvo u domenu grupnog portreta. Javni časovi na leševima organizovani su samo jednom godišnje, pa je prikazana tema bila veoma retka. Na slici je prikazan leš Adrijana Adrijansa, stanovnika Lajdena, koji je zbog krađe obešen 31. januara 1632. godine. Obdukciju vrši doktor Nikolas Tulp, prvi anatom Društva amsterdamskih lekara. Kompozicija slike nije zamišljena na tradicionalan način. Umesto svečanog prikazan statilnih figura, pred nama je živa i dinamična grupa sedmoro ljdi koji sa zanimanje slušaju predavača. Slika je doživela neverovatan uspeh i donela zvanično priznanje tada mladom, dvadesetšestogodišnjem slikaru. Gotovo četvrt veka kasnije s jednakim oduševljenjem dočekana je Rembrantova slika Čas anatomije doktora Dajmana, koja je više od dva veka nakon svog nastanka fasicinira Vinsenta van Goga, koji u pismu bratu Teu kaže: "Sećaš li se fantastične boje tog leša? A njegovih stopala izrazito zemljane boje?"

 

Rembrant van Rijn: Čas anatomije

Osim uspeha, život u Amsterdamu doneo mu je i poznanstvo sa Saskijom van Ojlenburg, ćerkom gradonačelnika grada Leuvardena i sestrom od strica umetnikovog saradnika Hendrika. Godine 1634. sklopili su brak koji je umetnika uveo u više krugove amsterdamskog društva. Rembrant kupuje na kredit luksuznu kuću u najuglednijem delu Amsterdama, ima mnogo učenika, dobija porudžbine i lepo zarađuje. Međutim, voli i da troši novac, pa kupuje umetnička dela za svoju kolekciju. Nažalost, u braku sa Saskijom troje dece im je umrlo kod su bile bebe, ali se 1641. godine konačno rađa zdrav dečak Titus. Međutim, naredne godine umire Saskija, čije je zdravlje bilo narušenom tuberkulozom i čestim porođajima. Istovremeno, Rembrant je izazvao skandal naslikavši čuvenu Noćnu stražu, koja je bila rezultat porudžbine Udruženja građanske milicije. Zadatak je bio da naslika grupni portret dobrovoljačke čete navedenog udruženja, kojoj su pripadali najugledniji i najbogatiji amsterdamski građani. Slikar je bio dužan da predstavi šesnaest oficira na čelu s kapetanom Fransom Baningom Kokom, te je svaki od njih dao sto guldena s namerom da bude ovekovečeno na slici ravnopravno s drugima. Šta je Rembrant naslikao? Iz dubokog mraka, pravo kao posmatraču kreće se grupa naoružanih ljudi, obasjana svetlošću koja prodire sleva i izvlači iz magle čas deo figure, čas polovinu lica, čas odsjaje na šlemu i, sasvim neočekivano, devojčicu odevenu u svilenu haljinu. Postavilo se pitanje zašto su oficiri platili sto guldena da bi se neki jedva nazirali na platnu, a uz to ni kapetan nije sebe prepoznao na platnu, te je tražio da mu Rembarnt vrati novac. Nakon što se skandal donekle smirio, slika je ipak okačena iznad kamina u dvorani amsterdamske građanske milicije, gde je stajala gotovo dva veka, vremenom sve više prekrivena tragovima čađi. Zato se činilo da je na platnu prikazana četa oficira noću, pa je slika dobila nama danas poznati naziv, iako u originalu stoji: Izlazak čete građanske milicije kapetana Fransa Baninga Koka. Tek nakon što je 1975. godine slika restaurirana, dokazano je da se radnja odvija danju, te da grupa naoružanih stražara izlazi na svetlost iz senovitog ulaza s nadstrešnicom.  

 

Rembrant van Rijn: Noćna straža

Tokom svog života Rembrant je uradio oko osamdeset autoportreta - slika i crteža. Iz ranog perioda stvaralaštva izdvaja se Autoportret iz 1629. godine, gde umetnik ne usredsređuje svoju pažnju samo na sebe nego i na kicoško odelo koje nosi. Veoma brižljivo je naslikao svaki detalj, od masivnog zlatnog lanca do raskošnog nojevog pera koje krasi kapu. Na kasnijim autoportretima umetnik nastavlja da eksperimentiše s kostimima, ne zaboravljajući da izrazi sopstveni odnos prema životu. Tako o stabilnosti njegovog statusa kao uspešnog mladog umetnika svedoči poznati Autoportret sa zlatnim lancem iz 1633. godine. Rembrantovo lice se pojavljuje i na nekim drugim njegovim delima, gde se umetnik nalazi kao učesnik radnje ili posmatrač sa strane. Platna iz kasnijeg stvaralačkog perioda prikazuju čoveka u čijem se izgledu primećuju znaci umora, jer je Rembrant imao materijalne i porodične probleme. Na vrhuncu slave i porodičnog blagostanja, umire njegova supruga Saskija, zatim i žena s kojom je kasnije živeo, a potom i sin jedinac. Uprkos finansijskim poteškoćama, nastavlja da kupuje umetnička dela što ga naposletku dovodi do potpunog bankrotstva. 

 

Nemački slikar i istoričar umetnosti Joakim Zandrart zapisao je 1675. godine sledeće reči o Rembrantu:

 

"On je bio neobično aktivan čovek i da je samo umeo da bude lojalan i diplomata u odnosima s drugim ljudima, kao i da je razumnije upravljao svojim finansijama, mogao je znatno da uveća svoj imetak."

 

Slikar je optuživan zbog svojeglavosti i preziran zbog odlučnosti da ne izda vlastite predstave o zadacima umetnosti kako bi ugodio ćudima naručilaca. Umetnik je umro u potpunoj bedi 4. oktobra 1669. godine. O tom tužnom događaju nisu pisane ode ili epitafi, već iz skormne beleške u knjizi umrli u parohijskoj crkvi, na čijem groblju je slikar i sahranjen. 

Kada je bio na vrhuncu slave, gomile mladih ljudi iz cenjenih porodica dolazile su u Rembrantovu radionicu, želeći da postanu njegovi učenici. Međutim, majstor nije podlegao visokim honorarima, koji su mu nuđeni, nego je samo dostojne prihvatao da rade pod njegovim rukovodstvom. Jedan od umetnikovih biografa zapisao je sledeće o Rembrantovom načinu podučava mladih slikara u svojoj radionici:

"Ne gubeći dragoceno vreme na sitnice, Rembrant je tražio da se jegovi učenici takođe savesno odnose prema svom učenju; svaki propust ozbiljno im je naplaćivao. Želeći da sačuva individualnost svojih učenika i zaštiti ih od uzajamnih uticaja, odmah pored svoje radionice napravio je male komore odvojene tankim daščanim pregradama. Mladi slikari ni na trenutak nisu mogli da pomisle kako su se oslobodili budnog majstorovog oka. Ako bi ko od njih dopustio sebi neku suviše slobodnu šalu s modelom, ako bi se u nekoj od pregrada čuo odveć živahan razgovor i smeh, odjeknula bi preteća lupa štapa o pregradu - i u košnici Rembrantove radionice opet bi zavladao neometani rad u tišini." 

Sedam nizozemskih provincija oslobodilo se 1609. godine od španske vlasti i ujedinilo u nezavisnu državu koja je po svom uređenju bila demokratska. Među njima najbogatija provincija bila je Holandija, ali su umetnici tog doba izgubili svoje do tada najdarežljivije pokrovitelje - aristokratiju i crkvu. Tada sve više obični građani revnosno kupuju umetnička dela, a najviše se traže žanr-scene koje prikazuju običan građanski život. Jedan engleski putnik je boraveći u Amsterdamu 1640. godine zapisao:

"Što se tiče slikarstva i sklonosti prema njemu, u tome se s Holanđanima niko ne može meriti. Svi bez izuzetka nastoje da ukrase svoje kuće umetničkim predmetima. Mesari i pekari, kovači i obućari - svi ukrašavaju svoje dućane  i domove izlažući slike najpoznatijih majstora."

Razvoj Rembrantovog stvaralačkog genija bio je u suprotnosti sa zahtevima tržišta. Prijatelji su pokušavali da ga ubede u to da se prilagodima zahtevima publike i da slika dela koja će naći svoj put do kupaca. Rodio sam se kao Rembrant i kao Rembrant ću umreti - govorio je neumoljivi umetnik ne želeći da se povinuje uvek promenljivom ukus publike. Zato su u njegovo vreme drugi umetnici, osrednji portretisti, smatrani pravim predstavnicima holandskog slikarstva, sve dok mnogo kasnije nije priznata veličina Rembrantove umetnosti.

Veliki slikari - Edgar Dega

Edgar Dega: Autoportret (1863)

Edgar Dega je uz Monea, Pisaroa i Renoara jedan od osnivača impresionizma. Oni su zajedno izlagali počev od 1874. godine. Teme Degaovih slika su konjske trke, bajkoviti svet balerina, sumorno dirinčenje peglerki i blaga svetlost u radnji modne krojačice. Umetnik je često birao neobične uglove i perspektive koje su kritičari upoređivali s fotografskom kompozicijom. Koristio je pastelne i uljane boje i isprobavao mnoge tehnike. Iako je postigao slavu za života, u poslednjim godinama je oslepeo, te prestao da slika. Za njim je ostalo više od dve hiljade slika, crteža pastelom i skulptura. Bio je izvanredan crtač, opsednut prikazivanjem pokreta i prolaznog trenutka. 

Iler Žermen Edgar de Ga rođen je 19. jula 1834. godine u Parizu u imućnoj i obrazovanoj porodici koja je pripadala višem sloju srednje klase. Bio je najstarije od petoro dece rođeno u braku bankara Ogista de Gaa i njegove supruge Selestine. Nakon mature, Edgar je upisao Pravni fakultet, a uporedo sa studijama dobio je dozvolu da u Luvru kopira slike starih majstora. Ubrzo je napustio fakultet i posvetio se slikanju, što je njegov otac zdušno podržao. Nakon što mu je sin iz Italije, gde je boravio u vili Mediči slikajući i kopirajući dela starih majstora, poslao nekoliko slika i crteža, otac Ogist mu piše: 

"Radi mirno, sledi svoj put, kažem ti, i možeš biti siguran da ćeš postići velike stvari. Pred tobom je divna budućnost; nemoj se obeshrabriti, nemaš nikakvih razloga za brigu."

Lorenco Pagan i Ogist de Ga (oko 1871-72)

Bogat, ugledan i prosvećen čovek, Degaov otac Ogist amaterski se bavio slikarstvom i muzikom. Divio se italijanskom slikarstvu 15. veka, vodio je sina u Luvr i kod svojih prijatelja kolekcionara. U njegovom domu jednom sedmično su se održavali muzički saloni, na kojima su nastupali amateri i profesionalci, pevajući i svirajući. Edgar je naročito voleo muziku Gluka, Vebera, Verdija, Gunoa i Vagnera. Obožavao je operu, naročito žanr velike francuske opere, koja je zahtevala učešće brojnih solista, velikih horskih ansambala i plesne tačke. Raskošna scenografija i kostimi pomagali su da se teme, najčešće srednjovekovne i renesansne, dočaraju što privlačnije. Dega je bio redovan posetilac predstava u Pariskoj operi, a pošto su mnogi članovi orkestra bili njegovi prijatelji, umetnik se slobodno kretao i iza scene, posmatrajući užurbani umetnički život. Brojni muzičari bi dolazili u dom njegovog oca, a neretko su prikazivani na umetnikovim platnima, poput španskog tenora Lorenca Pagana ili pijanistkinje Mari Dijo, sestre fagotiste Dezirea Dijoa. 

 

E. Dega: Orkestar opere (1870)

Po povratki iz Italije, gde je boravio tri godine, Dega ponovo odlazi u Luvr da kopira slikarska dela. Upoznaje Eduara Manea i s njim odlazi u kafe Gerboa, gde su se okupljali i drugi umetnici, poput Monea, Renoara, Sislea i Sezana. Odbacivši akademske teme, Dega se pronašao u slikanju prizora iz svakodnevnog života, poput konjskih trka ili predstava u Pariskoj operi, zbog čega je Mane rekao da je slikar života na visokoj nozi. Početkom sedamdesetih godina Dega se posvetio proučavanju igračica i njihovog rada. U proleće 1874. umetnici organizuju Prvu izložbu impresionista, a Degaova dela su najmanje kritikovana. Nakon očeve smrti, porodična firma je bankrotirala, te se Edgar našao u ozbiljnim finansijskim neprilikama. Dega se nije ženio, živeo je sam. Jedino društvo bile su mu kućne pomoćnice Sabina i Zoe. Pošto su mu slike prodavane, uspeo je da učvrsti svoje finansije, te da kupuje umetnička dela. Kupujem i kupujem! Više ne mogu da se zaustavim - poverio se jednom svom prijatelju. Pošto je postepeno gubio vid, Dega se sve više interesovao za skulpturu, koja mu je omogućavala da prstima proučava pokret. Kada je naposletku bio gotovo slep, odustao je od slikanja. Umro je 27. septembra 1917. godine, a sahranjen je na groblju na Monmartru u Parizu. 

***

Voleo bih da budem slavan i nepoznat!

Iako je Dega bio među osnivačima impresionizma, te izlagao dela na njihovim izložbama, nije želeo da prihvati taj termin, navodeći da je realista. Nikada nije slikao na otvorenom poput kolega impresionista. Kao izvrstan crtač majstorski je slikao pokret, što se vidi na slikama s temom baletskih igračica i golih žena koje se kupaju. Uz to, umetnik je slikao i trkačke konje i džokeje, kao i portrete. Istraživao je brojna sredstva umetničkog izraza, poput gvaša, tempere, ulja, gravure, fotografije i skulpture. Od svih tehnika najviše se posvetio pastelu. 

Na početku karijere želeo je da se bavi istorijskim slikarstvom, naročito cenjenim u to vreme, ali se u tridesetim godinama okrenuo slikanju savremenog života. Krajem osamdesetih godina 19. veka posebno se zainteresovao za fotografiju, pa je fotografisao svoje prijatelje, često uz svetlost lampe, ali i plesačice i gole žene, što je potom koristio za svoje crteže i slike. Veoma je poštovao stare majstore, kopirajući njihova dela, a divio se Engru i Delakroau. Sakupljao je japanske printove koji su uticali na kompoziciju njegovih dela. 

Već u ranim radovima istakao se po tome što je na neobičan način prikazivao objekte ili birajući neočekivane uglove. Napuštajući istorijske teme okrenuo se savremenom životu, pa je slikao konje i njihove jahače, modiskinje i peglarke. Uskoro počinje da slika i baletske igračice. Osim predstava u Pariskoj operi, Dega je prikazivao i scene iz života u kafeima, a jedna od najpoznatijih slika iz te oblasti je Čaša apsinta iz 1876. godine. U kasnijim delima okrenuo se prikazivanju žena dok se kupaju, brišu peškirom ili češljaju kosu. Dega je tokom četiri decenije stvorio znatan broj skulptura, koja javnost nije videla sve do 1918. godine, kada su prikazana na posthumnoj izložbi. 

Leto u klasičnoj muzici

Tema godišnjih doba je veoma rasprostranjena u umetničkoj muzici, od čuvenih Vivaldijevih koncerata preko romantičarskih klavirskih minijatura do baletskih ostvarenja ili simfonijskih poema. I ne samo u muzičkoj, nego i u likovnoj umetnosti. Neretko se godišnja doba pojavljuju i u poeziji, stvarajući neophodnu atmosferu. Ovoga puta odabrala sam upečatljiva orkestarska dela iz opusa Aleksandra Glazunova, Frederika Delijusa, Huga Alfena i Antona Veberna. 

Ruski kompozitor Aleksandar Glazunov sebe je video pre svega kao simfoničara, te je žanru baleta posvetio samo nekoliko ostvarenja. Međutim, upravo mu je balet Godišnja doba iz 1900. godine doneo veliki uspeh. Koreografiju je osmislio čuveni Marijus Petipa, a uloge su bile poverene zvezdama Carskog baleta u Sankt Peterburgu. Osim toga, uspehu dela doprineli su melodijska invencija i umeće orkestriranja samog kompozitora, koji je bio student Nikolaja Rimskog-Korsakova. Jednočini balet je podeljen na četiri scene koje odgovaraju godišnjim dobima. Treća scena opisuje leto, tu gledamo igru cveća, gde različci i makovi plešu u zanosnom ritmu valcera, čujemo nezaobilazan zvuk harfe, ali i drvenih duvačkih instrumenata (flaute, klarineta), a na sceni se pojavljuju i likovi iz mitologije – satiri, faunovi, vodene nimfe. Kao što se i očekuje od baleta, muzika je veoma slikovita i raznobojna. 

Anders Zorn: Ples za letnju dugodnevicu

Jedan od najpoznatijih švedskih kompozitora romantizma bio je Hugo Alfen. Bio je i violinista i dirigent, studirao je muziku u rodnom Stokholmu. Pisao je orkestarsku, horsku, vokalnu i kamernu muziku. On je u svojoj rodnoj zemlji bio kao Edvard Grig u Norveškoj ili Jan Sibelijus u Finskoj. Van granica domovine najpoznatiji je po svojoj Švedskoj raspodiji br. 1, nazvanoj Midsommarvaka. Ova simfonijska poema je komponovana 1903. godine tokom Alfenovog boravka u Danskoj. U partituri je opisana kao fantazija na poznate švedske narodne melodije koje dočaravaju proslavu dočeka leta u Švedskoj. Ideju za pisanje ove kompozicije Alfen je dobio još u periodu između 1892. i 1895. godine, kada je provodio letnje mesece u okolini Stokholma, gde je priroda bila najlepša. Alfen je tada provodio vreme s meštanima i učestvovao, uglavnom kao posmatrač, a ponekad i kao violinista, u proslavama dočeka leta. Svoju Švedsku rapsodiju opisao je kao hvalospev švedskoj naravi i švedskoj prirodi. Na gornjoj slici vidi se prikaz navedene proslave. Reč je o tradicionalnim plesovima koji se izvode tokom proslave letnje dugodnevnice u Švedskoj, često oko majskog stuba (majstång), uz narodnu muziku, vence od cveća i svečanu atmosferu.

 

Jelka Rozen: Delijus u bašti u Greu

Engleski kompozitori kasnog romantizma bili su veoma naklonjeni prirodi, te se u njihovim opusima često nailazi na programska ostvarenja tog tipa. Frederik Delijus je bio jedan od njih, a za sobom je ostavio nekolicinu kompozicija koje u svom naslovu imaju reč ‘leto’. Sa vama ovoga puta delim dve orkestarske kompozicije, koje imaju svojevrsni pandan i u slikarskom opusu njegove supruge. Frederik Delijus je 1896. godine upoznao Jelku Rozen, nemačku slikarku rođenu u Beogradu, ćerku diplomate Georga Rozena i unuku Ignaca Mošelesa. Studirala je slikarstvo u Parizu i govorila tri jezika – nemački, engleski i francuski. Dok je živela na Monparnasu, Jelka je upoznala mnoge umetnike, poput Ravela, Forea, Gogena, Munka i drugih. Stilski je pripadala impresionizmu i poentilizmu. Provodila je dosta vremena slikajući tokom letnjih meseci u velikoj kući s prelepom baštom u Greu na Loani, mestu koje se nalazi 70 kilometara južno od Pariza, poznatom po posetama umetnika. Često je na svojim platnima koristila pastelne boje, a njena bašta, kao i okolni pejzaži, bili su najčešće teme za slikanje. Kompozitor i slikarka su delili ljubav prema umetnosti i muzici. Jelka je nakon njihovog prvog susreta pozvala Delijusa da joj se pridruži u Greu kad god to želi, a obostrana osećanja su dovela do sklapanja braka 1903. godine. U tom mirnom okruženju Delijus je pronašao savršeno mesto za stvaranje muzike. Upravo je ta bašta bila inspirativna za Jelku kao likovnog i Delijusa kao muzičkog umetnika. O tome svedoče njene slike, kao i Delijusove kompozicije, poput simfonijskih poema U letnjoj bašti (1908) i Letnja noć kraj reke (1911). 

 

Pre nego što je postao kompozitor atonalne muzike, Anton Vebern je pisao kasnoromantičarsku muziku, po ugledu na svog idola Riharda Vagnera. Rođen u godini njegove smrti (1883), Vebern od oca na poklon nakon završene srednje škole dobija putovanje u Bajrojt, gde ga je očarala Vagnerova muzika. Međutim, nakon što se 1903. preselio u Beč, imao je prilike da čuje orkestarska ostvarenja Riharda Štrausa. Vebern je bio veliki ljubitelj prirode, te inspirisan poemom pesnika i filozofa Bruna Vilea, 1904. godine piše kompoziciju Im Sommerwind. Muzika te očaravajuće orkestarske idile zasniva se na nasleđu velikana nemačke muzike, kao što su Vagner i Štraus. Vileova poema čini deo romana Otkrivenja kleke: Roman onoga koji sve vidi. Šesta knjiga, Erkenne dich selbst (Upoznaj samog sebe), počinje pesmom koja opisuje šumu i letnji vetar kako prolazi kroz paprati i borove, sa smolastim mirisom u vazduhu i kupinovim viticama svuda unaokolo. Pesma se završava pitanjem: „Znaš li, zamišljena dušo, šta te čini srećnom?“ i odgovara: „Beskrajni mir.“ Pesma u celini predstavlja himnu seoskom životu, s vetrom koji donosi zvuke i mirise leta. Ovo delo je bilo Vebernova prva kompozicija za veliki orkestar, koju je započeo sa 19 godina, iako je komponovanjem počeo da se bavi pet godina ranije. Delo je raskošno i puno slikovitih efekata koji dopunjuju Vilovu pesmu. Kraj idile, koji odgovara pesničkom pozivu na beskrajni mir, završava se dinamičkom oznakom: bis zu gänzlicher Unhörbarkeit (do potpune nečujnosti). I upravo je to jedna od inovacija ovog dela – ono koristi zvuk podjednako kao i tišinu kako bi dočaralo ideju leta, šume i nevidljivog vetra koji kroz nju prolazi.