Adrijana Ferareze del Bene - Mocartova Fjordiliđi

Adrijana Ferareze del Bene
(oko 1755- posle 1804)

Adrijana Ferareze je rođena oko 1755. godine u Ferari, a muziku je studirala na konzervatorijumu u Veneciji. Karijeru operske pevačice je započela u rodnoj Italiji, da bi potom dobila dvogodišnji angažman u Londonu. U Beču je bila aktivna od 1788. do 1791. godine, nakon čega se vraća u Italiju. Ona je prva u istoriji muzike predstavila lik Fjordiliđi, jednu od glavnih junakinja u Mocartovoj operi "Tako čine sve", a prilikom obnove kompozitorove opere "Figarova ženidba", pevala je ulogu Suzane, jer Nensi Storače u tom trenutku nije više bila u Beču. 

Adrijana Ferareze kao druga Suzana

„Volim kada arija odgovara pevaču poput dobro skrojenog odela.“ – stoji u jednom pismu koje je Volfgang Amadeus Mocart uputio svom ocu Leopoldu. Na jednom drugom mestu, Leopold kaže da Mocart nikad nije želeo da komponuje arije ukoliko nije poznavao vokalne mogućnosti pevača. U to vreme je već bila dobro ustaljena praksa da kompozitori pišu muziku imajući u vidu konkretne pevače, pa se čak dešavalo da pišu nove arije ukoliko dotični izvođač nije dostupan, te ga menja neki drugi. 

To se upravo desilo 1789. godine, kada je na scenu ponovo postavljena Mocartova „Figarova ženidba“. Kako tada u Beču više nije radila Nensi Storače, prva Suzana u istoriji muzike, kompozitor je morao da napiše dve nove arije za novu pevačicu - Adrijanu Ferareze del Bene. Kako ona nije mogla da se pohvali svojim glumačkim sposobnostima, kao što je to bio slučaj sa Nensi Storače, Mocart je odlučio da u arijama naglasi vokalne kvalitete nove pevačice. U ariji Suzane Al desio di chi t'adora vokalni zahtevi su naglašeniji u odnosu na ono što je pisano za Nensi. Muziku ove arije krasi i grupa obligatnih instrumenata – dva basethorna, dva fagota i dve horne. 

Adrijana Ferareze kao Fjordiliđi

Mocart je upravo te vokalne specifičnosti isticao u prvi plan kada je pisao arije za ovu pevačicu. To se već vidi u arijama koje je napisao kao zamenske za ulogu Suzane, ali ponajviše za arije Fjordiliđi iz opere „Tako čine sve“. Adrijanin glas je posedovao tri značajne odlike – zvučan donji registar, sigurne visine i pokretljivost. To se najbolje može videti u ariji Fjordiliđi Come scoglio. Kako je Ferareze imala izražene duboke tonove, Mocart ih je u izobilju koristio, ali ne kao usputne tonove kraćeg trajanja. Ti duboki tonovi se nalaze na naglašenim delovima takta i pisani su u dugim notnim vrednostima, te je pevačica morala njima dobro da ovlada. Isto tako, Adrijana je lako pevala visine, a ponajviše velike intervalske skokove, pa je Mocart i to naglašavao u arijama. Ti skokovi su bili često preko oktave, što znači da je pevač morao lako da pređe iz grudnog u registar glave. Pokretljivost Adrijaninog glasa iskoristio je tako što je pisao duge koloraturne pasaže koji su obuhvatali gotovo čitav opseg njenog glasa. Ova arija i danas predstavlja jednu od najzahtevnijih za soprane, jer traži upravo ove kvalitete. 

Ostale uloge

Kada je 1788. godine debitovala u ulozi Dijane u Solerovoj operi „L'arbore di Diana“, Adrijana Ferareze je dobila lepe kritike na račun svog moćnog glasa, pa tako u jednim bečkim novinama piše sledeće: „...ona pored neverovatnog visokog registra ima upečatljivi donji registar, a poznavaoci muzike tvrde da dugo nisu čuli takav glas u Beču. Jedino se žale što njene glumačke sposobnosti nisu na nivou njenog pevanja.“ 

Da je Adrijana zaista sa lakoćom izvodila velike intervalske skokove, vidi se i u ariji Alfin son sola...Sola e mesta fra tormenti iz Salijerijeve opere „La cifra“, koja je prvi put izvedena u Beču 1789. godine.