Huan Hrizostomo de Arijaga – „španski Mocart“

Arijaga i Mocart

Na dan kada bi Volfgang Amadeus Mocart napunio pedeset godina, rodio se još jedan veoma talentovani muzičar, koji je, ispostavilo se, imao nekoliko zajedničkih crta sa daleko poznatijim austrijskim kompozitorom. Bio je to Huan Hrizostomo de Arijaga, kojem su profesori na konzervatorijumu u Parizu predviđali lepu muzičku karijeru. I danas se proučavaoci života i dela ovog španskog umetnika osvrću na njegove potencijale, koje zbog prerane smrti nije stigao da razvije.

„Arijaga je imao prepoznatljiv i originalni stil, koji bi vremenom, 

bez sumnje, mogao da postane individualniji.“

Huan Hrizostomo de Arijaga je rođen 27. januara 1806. godine, tačno pet decenija nakon slavnog Volfganga Amadeusa Mocarta. Prva dva imena ovih muzičara su ista – Mocart je dobio na krštenju imena Johanes Hrizostomus, a Arijaga ista ta samo u romanskoj verziji – Huan Hrizostomo. Druge dve činjenice koje ih povezuju i zbog kojih je Arijaga i dobio nadimak „španski Mocart“ tiču se prerane smrti obojice kompozitora i izuzetnog talenta koji su obojica pokazali od malih nogu. Stoga obojica spadaju u grupu onih čuda od deteta koja su uvek fascinirala muzički svet tokom istorije, s tim što su neki uspevali da se od te početne slave vinu u sam vrh evropske muzičke scene, dok je Arijaga, s obzirom da je umro svega desetak dana pre nego što je napunio 20 godina, ostao zaboravljen dugo vremena nakon svoje smrti. Nije ni Volfgang uspeo sebi da obezbedi stabilniji život, iako se na tome intenzivno radilo tokom njegovog kratkog života.

Porodica Arijaga

Huan Hrizostomo de Arijaga je rođen u baskijskom gradu Bilbao, u porodici koja je bila naklonjena muzici. Ta naklonost je pre svega poticala od njegovog oca Huana Simona, koji se bavio trgovinom, ali je svirao orgulje i spinet. Arijagin stariji brat Ramon Prudensio svirao je violinu i gitaru, te je Huan Hrizostomo prve poduke u muzici i dobio u krugu porodice. Porodica Arijaga je, inače, i pre i posle Huana Hrizostoma imala ugledne predstavnike u društvu. 

S obzirom da je njegov otac voleo muziku, ohrabrivao je svog iznimno talentovanog sina, te ne čudi što je već sa jedanaest godina počeo da komponuje ozbiljna kamerna, orkestarska i vokalna dela. Njegova dvočina opera Srećni robovi iz 1820. godine uspešno je izvedena u njegovom rodnom gradu. Od partiture ovog muzičko-scenskog dela sačuvani su samo uvertira i nekoliko fragmenata. 

Muzički život u Bilbau

Grad Bilbao je u Arijagino vreme bila luka u kojoj je bujala intenzivna trgovina sa španskim kolonijama u Americi. Zbog toga je često bio na udaru osvajača i preživeo je mnoge opsade. Muzički život je tada cvetao i mnogi muzičari, profesionalci ili amateri, okupljali su se u brojnim salonima. Među najposećenijim bio je salon Hozea Luisa de Toresa, istaknute ličnosti tog grada, koji je bio poreklom iz Meksika. Njegove salone su posećivali viđeniji muzičari, orguljaši i kompozitori, poput Huana Andresa Lombide, Manuela Gamare i Hozea Sobehana. Među gostima su bili i violinista Faust Sans, učitelj Huana Hrizostoma, zatim mlada pijanistkinja Luiza, ćerka domaćina, kao i članovi porodice Arijaga.  Pored salona, u Bilbau je bilo aktivno i Filharmonijsko društvo. 

Fransoa-Žozef Feti

Studije u Parizu

Pariski konzervatorijum upisao je 1821. godine i u toj instituciji je učio harmoniju i kontrapunkt kod Fransoa-Žozefa Fetija, a časove violine pohađao je kod Pjera Beloa. Pohvale njegovog profesora kompozicije nakon dve godine studiranja pokazuju da je Arijaga zaista bio talentovan:

„Za manje od tri meseca, Arijaga je savršeno savladao harmoniju, a za dve godine sve zahteve kontrapunkta i fuge. Priroda mu je podarila dve sposobnosti koje se retko mogu pronaći u jednom umetniku: sposobnost invencije i talenat za potpuno savladavanje svih tehničkih aspekata muzike.“

Već dve godine nakon što je počeo da studira muziku u Parizu postao je najmlađi profesor u istoriji tamošnjeg konzervatorijuma. Njegov profesor Feti mu je poverio nastavu harmonije, kontrapunkta i kompozicije. Pored toga, Arijaga je doživeo još jedan uspeh – u Parizu mu je 1824. godine objavljena Prva knjiga kvarteta. Na naslovnoj strani stoji posveta njegovom ocu, koji nažalost nikad nije čuo te kompozicije, jer su izvedene u Bilbau tek u kasnom 19. veku. Profesor Feti se veoma pohvalno izrazio o tim Arijaginim delima:

„...nemoguće je naći nešto što je originalnije, elegantnije ili korektnije napisano...svaki put kada mladi kompozitor svira svoje kvartete, izaziva divljenje publike.“

Nedugo nakon ta tri gudačka kvarteta, Arijaga je komponovao još jedno svoje remek-delo – Simfoniju u D-duru. Čini se da je i izvedena tokom kompozitorovog života, zato što postoje kopije partiture sa imenima izvođača, te se može zaključiti da su delo izveli članovi orkestra Pariskog konzervatorijuma. To su kompozicije na kojima se i danas zasniva njegova reputacija. 

Krajem 1825. godine počeo je da oboleva usled grozničavog rada koje mu je narušilo zdravlje, a već početkom naredne godine, svega deset dana pre svog dvadesetog rođendana je i umro. Sahranjen je u Parizu. 

U znak sećanja na prerano preminulog kompozitora, na kući u ulici Sen-Onore u Parizu se nalazi spomen ploča.

Spomen ploča Huanu Hrizostomu de Arijagi u Parizu

U Arijaginom rodnom gradu Bilbau postoji pozorište koje nosi njegovo ime. Izgrađeno je u neobaroknom stilu 1890. godine. 

Pozorište Arijaga u Bilbau