Šopen i belkanto

Frederik Šopen

Raspevani zvuk klavira

Iako je živeo u doba velikog procvata pijanističkog virtuoziteta, sa predstavnicima poput Lista, Talberga ili Kalkbrenera, poljski „pesnik klavira“ se nije priklanjao tom briljantnom stilu, kako u domenu interpretacije, tako i u sferi komponovanja, već se okretao drugačijem načinu sviranja u kojem ne dominira zvučna snaga i spektakularnost tehničkog umeća izvođača. Karijeru koncertnog pijaniste, po dolasku u Pariz tridesetih godina 19. veka, postepeno je zamenjivao nastupima u intimnom okruženju salona gde je mogao da svira samo pred odabranom publikom, sačinjenom od predstavnika tadašnje evropske umetničke i intelektualne elite. Samo je u takvim okolnostima posebne atmosfere pariskih salona Šopen mogao da u punom sjaju prikaže svoj osobeni način sviranja klavira – delikatan, suptilan dodir dirki i pronalaženje najraznovrsnijih boja. Zato se mnoge njegove kompozicije odlikuju nežnošću i intimnošću, koju dodatno krasi taj uvek prepoznatljiv, upravo tipično šopenovski, raspevani zvuk klavira.

Vinsent Van Gog: Zvezdana noć 

Nokturno – pesma noći

„...kako Šopen sanja na javi, kako on plače, kako slatko, nežno i melanholično on peva...

On je pijanista osećanja, par excellence.“

Kompozitorova nokturna mogu se opisati kao „pesme noći“, na šta navodi sam italijanski naziv žanra notturno, ili pak kao „klavirski belkanto“ ili možda „arije bez reči“. Te kompozicije spadaju u nešto najlepše što je Šopen napisao za svoj omiljeni instrument, kojem se gotovo u potpunosti posvetio kao kompozitor. Nokturna su inače veoma odgovarala estetici romantičarskog stila, zato što već sam naziv žanra upućuje na evociranje slika noći, meseca i svih onih lirskih i dramskih izraza koje povezujemo sa tim pojavama.

Pratnja u vidu razloženih akorada nad kojom "lebdi" predivno izvajana melodika u deonici desne ruke svirača osnovne su karakteristike nokturna, a taj vokalni kvalitet prepoznaje se veoma lako – ne samo da melodika ima bliske dodirne tačke sa italijanskim belkantom, već se uticaj umeća operskih umetnika primećuje i prilikom filigranskog ukrašavanja, poput kadenci u operskim arijama. Ti ukrasi u Šopenovoj muzici nemaju ulogu pukog prikazivanja gipkosti sviračeve ruke, već predstavljaju organski deo njegove muzike, oni čine njegova dela posebnim, oni su izvor za bogato kolorisanje. Baš u Nokturnu op. 9 br. 1 u b-molu kompozitor iznova i iznova na drugačiji način ukrašava početnu melodiju, koja je mogla bez sumnje da pronađe svoje mesto u nekoj Belinijevoj operi. 

„Šopen je pre svega pesnik, i to osećajan svakako, koji pokušava da naglasi 

poetičan kvalitet u svojoj muzici.“

Belkanto na klaviru

Svoju rano usađenu ljubav prema operi Šopen je preneo na klavirski zvuk tako što je upotrebom nekoliko ključnih poteza iz instrumenta izvukao ono što nijedan kompozitor do tada nije uspeo. Pevni kvalitet njegovih dela proizilazi pre svega iz težnje da poput pevača proizvede savršeni legato na klaviru i ukrasi svoje nežne melodije brojnim fjoriturama eteričnog karaktera. Pored toga, Šopen je po ugledu na belkanto pevače upotrebljavao rubato odnosno svojevrsno ritmičko i agogičko talasanje u odnosima leve i desne ruke. O tome sam kompozitor govori:

„Leva ruka je dirigent, ona ne sme da talasa ili gubi osnovu, 

a sa desnom rukom možeš da radiš šta želiš i možeš.“

Oni koji su imali zadovoljstvo da ga uživo slušaju u intimnoj atmosferi pariskih salona bili bi očarani Šopenovim sviranjem, zato što je ono sa sobom donosilo i obavezno improvizovanje kao vrhunsko umeće svakog umetnika. Stiče se utisak da mnoštvo ukrasa u njegovoj muzici i jesu proizvod improvizacije.

Šopen je često govorio svojim učenicima da „ukoliko žele da sviraju, moraju da pevaju“, a njegov učenik Karol Mikuli zapisao je da je „pod Šopenovim prstima svaka fraza zvučala poput pesme“, što potvrđuje činjenicu da se poljski umetnik ugledao na pevačko umeće velikih belkanto pevačica svog doba.

Pevanje je za njega predstavljalo najčistiji izraz osećanja, kantilena srca izražena kroz legato cantabile, ukrašena mnoštvom fjoritura koje se poput perlica prelivaju preko klavijature. Šopen je prilikom sviranja i podučavanja stavljao akcenat na melodičnost tona – „pevaj dok sviraš“, „moraš pevati svojim prstima“ imao je običaj da kaže – preporučivao je pravila pevanja kao vodeće smernice u interpretaciji, često ukazujući na to da pijanista pokretom zgloba treba da proizvede efekat kao kada pevač uzima dah.

Uticaj belkanta na Šopenov stil

Potreba za pevnim tonom instrumenata sa dirkama nije bila novina u 19. veku, ali Šopenov opus predstavlja rezultat doslednog primenjivanja elemenata vokalne muzike, koja je i pre pojave belinijevske kantabilnosti uticala na instrumentalno stvaralaštvo. Takozvane škole melodičnog sviranja klavira bile su aktuelne u Šopenovo vreme, u radu njegovih kolega poput Kalkbrenera i Talberga, te ne možemo reći da je on bio kreator ove ideje, ali svakako najbolji predstavnik takvog specifičnog stila sviranja.

Njegova tehnika zasnivala se na načinu kako izvođač dodiruje dirke, insistirajući na laganom sviranju i legatu, kao i na izbegavanju fortisima koje je poredio sa lavežom pasa. Iako se u njegovim kompozicijama zapažaju veliki dinamički rasponi i kontrasti, koji su dakako od suštinske važnosti za muzičko stvaralaštvo uopšte, za postizanje skladnog toka, Šopen je ipak ostao upamćen po istraživanju i korišćenju raznovrsnih nijansi tihog zvuka, koji se može uporediti sa mekim dahom, kako je to opisao pijanista Ignjac Mošeles. Njegov poseban način dodirivanja dirki bio je povezan sa osećanjem elastičnosti čitavog sviračkog aparata i podrazumevao je milujuće pokrete prstiju u stilu pariske pijanističke škole.

S obzirom na to da njegova muzika obiluje prefinjenim ukrasima, Šopen je od svojih učenika tražio da dirke dodiruju vrhovima prstiju, vodeći računa da se oni kližu od dirke do dirke, imajući uvek u vidu taj efekat milovanja klavira ili, kako bi Italijani to rekli, carezzando. Oznake u notnom tekstu koje se odnose na način izvođenja tih ukrasa ukazuju na Šopenovu delikatnost, pa se tako nailazi na izraze poput sledećih – con delicatezza (delikatno), scintillante (briljantno) i zeffiroso (poput povetarca).

Šopen i belkanto dive

Dženi Lind 

Poljski umetnik je još kao dečak od deset-jedanaest godina imao priliku da uživa u operskim predstavama u Varšavi i da, pored ostalih, čuje čuvenu Anđeliku Katalani, jednu od najvećih operskih diva tog vremena. Kada se nastanio u Pariz, Šopen je došao u dodir sa Belinijevim operskim delima, koja su ostavila velikog traga u njegovoj muzici. Jedan od najočitijih primera tog uticaja jeste Etida op. 25 br. 7 u cis-molu, koja je očigledno nastala kao omaž ovom velikom majstoru italijanskog belkanto stila. Naime, glavna tema ove etide zasniva se na melodiji arije Teneri figli iz Belinijeve opere „Norma“. 

Marija Malibran 

Šopen je tokom svog kratkog života sarađivao sa nekoliko izvrsnih pevačica kao što su Marija Malibran i Polina Vijardo, iz pevački nadarene porodice Garsija, kao i Dženi Lind koju su u to vreme zvali švedski slavuj. Šopen je mnogo toga naučio od svojih omiljenih pevačica i to je primenjivao u svojoj muzici. Da su njegove klavirske kompozicije bile pogodne i za obradu u vidu pesama za glas, pokazuju brojne vokalne minijature iz opusa Poline Vijardo, koja je Šopenove klavirske komade pretvarala u pesme. 

Polina Vijardo