Kolekcija istorijskih muzičkih instrumenata u Beču

Kolekcija istorijskih muzičkih instrumenata koja se čuva u bečkom Weltmuseum-u sadrži jednu od najvažnijih zbirki renesansnih i ranobaroknih instrumenata. Izvrsni primerci koji su pripadali nadvojvodi Ferdinandu II i caru Leopoldu I rečito svedoče o tome koliko je muzika igrala važnu ulogu na habzburškom dvoru. Instrumenti iz kolekcija koje su sakupili porodice Obici i Habzburg-Este pružaju jedinstveni pregled negovanja muzike u Austriji tokom vekova. Raskošni instrumenti iz zbirki cara Jozefa II, carice Marije Terezije ili cara Franca Jozefa I pokazuju koliko su austrijski graditelji instrumenata bili vešti i kreativni u svom poslu. Pojedini primerci su povezani sa određenim istorijskim događajima ili poznatim muzičarima, pa se tako u ovoj kolekciji može videti violina koja je pripadala Leopoldu Mocartu ili klavir Sigismunda Talberga. Posetilac takođe može da se uveri koliko je bila bogata tradicija muziciranja u Beču, zato što može da vidi instrumente koje su nekad svirali poznati muzičari, poput Johana Štrausa mlađeg, Jozefa Lanera, Karla Mihaela Cirera ili braće Šramel. 

Lira da bračo

Lira da bračo

Od svega nekoliko sačuvanih primeraka iz renesansnog perioda, lira da bračo koja se čuva u muzeju u Beču se smatra za jednu od najlepših. Potiče iz radionice Đovanija D'Andree s početka 16. veka. Trodimenzionalna forma ljudskog torza proizilazi iz zakrivljenosti gornjeg i zadnjeg dela. Čivijište u obliku sunca i natpis na grčkom na pozadini instrumenta predstavljaju metafore humanističkih ideja i recepciju neoplatonizma. Interesantno je to što se na donjem delu instrumenta pojavljuje muški lik, a u isto vreme oblik instrumenta sugeriše oblik torza. Prednja strana instrumenta podseća na oblik ženskog tela. Po tome se vidi bliskost između ljubavi i muzike. Posebno se po umetničkoj izradi izdvajaju odušci odnosno otvori na glasnjači instrumenta.

Inače, lira da bračo je bila veoma popularna tokom renesansnog doba, naročito u Italiji, gde su je koristili umetnici koji su recitovali poeziju i sebe pratili improvizovanom svirkom na liri. Ovaj instrument se neretko nalazi i na slikama, obično u rukama mitoloških likova poput Orfeja ili Apolona ili na prikazima horova anđela. Leonardo da Vinči je svirao liru da bračo.

Bariton

Bariton iz 1732. godine

U kolekciji Weltmuseum-a u Beču može se videti još jedan neobičan instrument, koji svojim nazivom upućuje na dublji muški glas. Sama reč bariton potiče od dve grčke reči koje u prevodu znače 'onaj koji duboko zvuči'. Instrument je obično imao šest ili sedam žica, a svirač ga drži vertikalno, pridržavajući ga nogama. Pored navedenih, na baritonu ima i niz dodatih žica, koje pojačavaju zvučnost ostalih žica ili se koriste tako što se ton proizvodi okidanjem. Instrument je bio u upotrebi sve do kraja 18. veka. Nakon što je u doba romantizma opalo interesovanje za bariton, ponovo se javlja u 20. veku u vreme rađanja pokreta za obnovu stare muzike.

Bariton je bio omiljeni instrument princa Nikolausa Esterhazija, te je Jozef Hajdn za svog poslodavca napisao 175 dela, a najveći deo tog opusa čine trija za violu, violončelo i bariton. To su svakako najlepša dela namenjena ovakvom sastavu instrumenata. Bariton Hajdnovog vremena je imao jednu posebnu karakteristiku - dodate žice su štimovane za oktavu više od ostalih. Na slici se može videti primerak baritona koji je 1732. godine izradio austrijski graditelj gudačkih instrumenata Danijel Ahatius Štadlman u Beču.

Bariton Simona Šedlera iz 1782. godine

Bariton je neko vreme bio popularan u drugoj polovini 18. veka i uglavnom su ga svirali oni kojima je muzika bila zabava u slobodno vreme. Mnogi od tih zaljubljenika u muziku su pripadali aristokratskim krugovima. U Weltmuseum-u se mogu videti još neki primerci baritona, poput onog iz radionice Simona Šedlera iz 1782. godine. U skladu sa modom tog vremena, graditelj je na čivijištu izradio mušku glavu sa zelenim šeširom. 

Klavir cara Jozefa II

Dobar deo kolekcije ovog bečkog muzeja čine klaviri odnosno preteče tog instrumenta. Jedan od tih je nekada pripadao caru Jozefu II, najstarijem sinu carice Marije Terezije. Verovatno je baš taj instrument bio na raspolaganju Mocartu i Klementiju tokom njihovog nadmetanja 1781. godine na carskom dvoru u Beču. Naime, austrijski car je odlučio da svojim uvaženim gostima - ruskom nadvojvodi Pavlu i njegovoj supruzi nadvojvotkinji Mariji Fjodorovnoj - priredi nezaboravno božićno veče u obliku jednog muzičkog duela. Volfgang Amadeus Mocart je u to vreme polako gradio karijeru slobodnog umetnika u carskoj prestonici, te je putem pretplatničkih koncerata bečkoj publici ponudio svoje kompozitorske i pijanističke veštine. Mucio Klementi je, s druge strane, bio tada već ugledni pijanista, kompozitor, pedagog i izdavač sa stalnom adresom u Londonu. Baš u tom trenutku bio je na trogodišnjoj evropskoj koncertnoj turneji. Samo nadmetanje u muziciranju dvojice virtuoza obuhvatalo je sviranje kompozicija koje su sami komponovali, čitanje s lista i improvizovanje na zadate teme. Iako nije proglašen pobednik, čini se da je prema Klementijevim rečima Mocart bio bolji izvođač. Jedna od kompozicija koju je Mocart tada izveo bile su Varijacije na temu Ah, vous dirai-je maman.

Inače, na instrumentu koji je pripadao caru i dalje se primećuju odlike čembala. Lagana konstrukcija sa tankom zvučnom daskom, ukrašenom rozetom, kao i intarzirane dirke u nižem i višem registru predstavljaju jedinstvene odlike bečkog graditeljstva. 

Klavir cara Jozefa II

Putni klavikord (oko 1785)

Instrumenti za put

Muzičari 18. veka su često putovali, što je zahtevalo građenje robusnijih instrumenata koji bi odgovarali veličini prtljaga. Leopold Mocart je kupio baš jedan takav instrument u Augzburgu pre nego što je sa porodicom krenuo na veliku evropsku turneju 1763. godine. Klavikord iz muzeja u Beču pripisuje se graditelju Otu Joakimu Tifenbrunu, a potiče negde oko 1785. godine. Pored instrumenta nalazi se i mali čekić za štimovanje. Pomoću njega su se okretale i učvršćivale čivije na klavikordima, spinetima, čembalima i fortepianima. Ovaj primerak koji se čuva u bečkom muzeju načinjen je 1756. godine. 

Šubertijade

Kvadratni klavir (oko 1820. godine)
i portret Franca Šuberta

"On jednostavno može sve; on je genije! On komponuje pesme, mise, opere, gudačke kvartete, ukratko, sve što poželi." - ove reči je 1814. godine izrekao Antonio Salijeri o tada sedamnaestogodišnjem Francu Šubertu.

Početkom 19. veka često se muziciralo u privatnim odajama. Uspon srednje klase, građanstva, uslovio je pojavu kućnog muziciranja. Umetnički krug sa Francom Šubertom u centru redovno je organizovao takozvane Šubertijade, na kojima su predstavljana kompozitorova najnovija dela. Pored uobičajenih klavira, bilo onih većih ili onih četvrtastih, građeni su i oni uspravni. Ovi instrumenti su isto tako bili i atraktivni komadi nameštaja, a dizajnirani su u skladu sa stilom bidermajera. Baš zbog porasta interesovanja za sviranje u kućnim uslovima, javila se i potreba za gradnjom instrumenata koji bi svojom veličinom odgovarali datom prostoru.

Za potrebe okupljanja u okviru Šubertijada slikar Vilhelm August Rider je iznajmio četvrtasti klavir iz radionice poznatog graditelja Antona Valtera i njegovog posinka Jozefa Šeftštosa. Dokazano je da je Šubert u više navrata komponovao na tom klaviru, dok je Rider slikao u susednom studiju. Nakon kompozitorove smrti, Rider je kupio taj instrument u znak sećanja na velikog majstora koji je umro mlad.

Lira gitara graditelja Žaka Pjera Mišeloa
(Pariz, oko 1800. godine)

Lira gitara

Gitara u obliku lire koja se može videti u Weltmuseum-u pripadala je poznatom pevaču Johanu Mihaelu Foglu, koji je pevao pesme na Šubertijadama, večerima tokom kojih je izvođena kompozitorova muzika. Ta okupljanja su bila rezervisana za Šuberta i njegove bliske prijatelje, a sviranje muzike je predstavljalo sastavni deo tih druženja. 

Zahvaljujući saradnji i prijateljstvu sa baritonom Johanom Mihaelom Foglom, austrijski rani romantičar je napisao neke od svojih najlepših pesama, poput Vilinskog kralja. Kompozitor je bio fasciniran lepotom Foglovog glasa, a Fogl je bio impresioniran kvalitetom Šubertove muzike. Nakon što su se zvanično i upoznali 1817. godine, kompozitor je pisao svoje vokalne minijature imajući pred sobom lik i glas Johana Mihaela Fogla. Nakon kompozitorove prerane smrti, Fogl je izveo u celosti ciklus Zimsko putovanje.

Klaviri za kućno muziciranje

Zbog velike potražnje, graditelji klavira su se trudili da naprave instrumente koji bi zauzimali manje prostora. Pošto je ton na četvrtastim klavirima bio manje snažan zbog toga što su žice bile kraće, pravljeni su klaviri čije bi žice bile postavljene vertikalno. Tako su nastajali žirafa ili piramida klaviri. Primerke upravo takvih instrumenata, nastalih početkom 19. veka, posetioci mogu da vide u bečkom Weltmuseum-u.

Klavir žirafa (pre 1819. godine)

Klavir piramida (oko 1820. godine)

Pored uspravnih klavira u obliku piramide ili žirafe, postojali su i oni sa ormanom, što je omogućavalo da se negde skladište partiture. U Weltmuseum-u je izložen primerak ovakvog klavira koji je izradio Kristof Erler u drugoj četvrtini 19. veka.

Klavir sa ormanom Kristofa Erlera

Staklena harmonika

Staklena harmonika

Otkriće ovog neobičnog instrumenta - staklene harmonike - vezuje se za ime Bendžamina Frenklina i njegovu posetu Engleskoj 1761. godine. Trideset i sedam naštimovanih staklenih posuda se okreću pomoću gvozdenog vretena kojim se rukuje pritiskom na pedale. Zlatni obodi na staklenim posudama služe kao oznake za polustepene. Oni se dodiruju pomoću ovlaženih vrhova prstiju.

Volfgang Amadeus Mocart se susreo sa ovim instrumentom u domu doktora Franca Mezmera i upotrebio ga u dvema svojima kompozicijama. Čuvena je scena ludila u Donicetijevoj operi Lučija od Lamermura, gde glavnu junakinju prate zvuci flaute i staklene harmonike. U bečkom muzeju se nalazi primerak nepoznatog graditelja iz prve polovine 19. veka.

Klarinet nepoznatog graditelja (kasni 18. vek)

Mocart i klarinet

Poznato je da je Mocart veoma voleo zvuk klarineta, te da je napisao nekoliko kompozicija za taj instrument. Najznačajniji interpretator njegovih dela bio je klarinetista Anton Štadler, kome su i posvećena kompozitorova najlepša dela za taj duvački instrument. Klarinet je u to vreme još uvek bio među mlađima u orkestru. Mocart je u jednom svom pismu ocu napisao kako žali što u Salcburgu nema klarineta kao u Manhajmu, gde je i mogao da čuje fantastično muziciranje tamošnjeg dvorskog orkestra. 

"Nikada ne bih mogao da pomislim da je klarinet toliko sposoban da imitira ljudski glas, kao što je to slučaj sa tvojim sviranjem. Zaista, tvoj instrument ima tako mekanu i toplu boju da mi je teško da mu odolim." - ove reči je Mocart napisao svom prijatelju Štadleru 1785. godine.

Mocart je za njega napisao Koncert za klarinet i orkestar u A-duru, danas jedan od najlepših koji je namenjen ovom instrumentu, potom Kvintet sa klarinetom, Kegelštatski trio, ali i obligatne deonice u dvema arijama iz opere Titovo milosrđe. Zahvaljujući Mocartu, klarinet je kao instrument dobio dobru osnovu za dalji razvoj repertoara tokom 19. veka. Klarinet sa ove slike, nepoznatog graditelja, potiče iz kasnog 18. veka. 

Metronom i pultevi

Metronom Johana Nepomuka Melcela

Johan Nepomuk Melcel je 1816. godine u Parizu prijavio patent za metronom, koji se zasnivao na satnom mehanizmu. On je pokretao vertikalno klatno sa pokretnim tegom. Klatno se moglo na skali podesiti da broji između 50 i 160 otkucaja u minuti. Ludvig van Betoven je bio među prvim kompozitorima koji je u pojedinim kompozicijama tražio metronomske oznake (na primer, u Devetoj simfoniji). 

Pult za četvoro muzičara

Od predmeta koji se nalaze u muzeju, a ne predstavljaju instrumente, posebno su zanimljivi pultevi namenjeni kamernom muziciranju. Ovakvi pultevi su bili postavljani na stolove, što je omogućavalo četvorici muzičara da zajedno sviraju. Stalci mogu da se saviju, a izrađeni su dekupaž tehnikom, što se često upotrebljavalo za izradu nameštaja, ali i klavirskih stalaka u kasnom 19. veku. Predmet sa slike potiče iz Austrije, a napravljen je oko 1860. godine. 

Vredni primerci gudačkih instrumenata

Violina Leopolda Mocarta

Sudeći po rukom ispisanoj oznaci i arhivskoj građi, violina koja se može videti na slici pripadala je Leopoldu Mocartu. Iako na njoj piše da je nastala u radionici čuvenog graditelja Amatija, violina je sigurno morala biti izrađena negde u austrijskim krajevima u drugoj polovini 18. veka. Delove od slonovače su dodali kasniji vlasnici instrumenta.

Leopold Mocart je radio u službi princa nadbiskupa u Salcburgu kao violinista, a potom i zamenik kapelmajstora. Dalje od tog zvanja nije napredovao, ali je svakako bio posvećen podučavanju svoje talentovane dece - Marije Ane i Volfganga Amadeusa. Osim komponovanja, njegove su dužnosti na radnom mestu bile da dečake iz katedralnog hora podučava u sviranju na violini i klaviru. Iako nije ostavio značajnijeg traga u istoriji kao kompozitor, Leopold je u svoje vreme bio primećen kao autor opsežnog priručnika o umetnosti sviranja na violini. Zahvaljujući tom delu, Leopold je izgradio ime koje je bilo uvažavano u Evropi.

Violina Nikoloa Amatija
(četrdesete godine 17. veka)

Iako je ova violina pogrešno označena kao Amatijeva, u Weltmuseum-u postoji jedna koja je izrađena u radionici ovog italijanskog graditelja. Potiče iz četrdesetih godina 17. veka. Nikolo Amati je bio najznačajniji predstavnik porodice koja se kroz četiri generacije bavila proizvodnjom violina. Nakon strašne epidemije kuge u Kremoni 1630. godine, on je bio jedini preživeli graditelj violina koji je nastavio porodičnu tradiciju. Amati je obučavao niz učenika, među kojima je po svemu sudeći bio i Jakob Štajner (1619-1683), jedan od najznačajnijih graditelja violina koji je pored poznatih i cenjenih italijanskih stručnjaka uspeo da dostigne visok stepen majstorstva. Njegovi instrumenti su bili veoma traženi u Evropi sve do kraja 18. veka.







Štajner je zapravo pravio različite vrste žičanih instrumenata. Danas su pored njegovih violina veoma tražene viole, zato što su retke, pa samim tim i vrednije. One često imaju izdubljene lavlje glave kao ukras za čivijište. Primerak viole da gambe Jakoba Štajnera koji je izložen u bečkom muzeju potiče iz 1673. godine. Vrat i čivijište ovog instrumenta su zamenjeni, a kao ukras izdubljen je puž u engleskom stilu. 

Viola da gamba je bila popularan instrument u periodu renesanse i baroka. Najčešće se mogla čuti u ansamblu (consort), kako na dvorovima tako i u privatnim domovima. Kako je rasla popularnost violine, ovi instrumenti mekšeg tona, pogodniji za koncerte u manjim prostorijama, polako su izlazili iz upotrebe. Tek u 20. veku, sa pojavom pokreta za oživljavanje rane muzike, viola da gamba ponovo postaje aktuelna među muzičarima posvećenim istorijski informisanom izvođaštvu.

Jozef Danhauzer: Portret Konrada Grafa (1840)
i klavir Konrada Grafa (oko 1830. godine)

Vredni primerci klavira

Prilikom svog prvog nastupa u Beču 1829. godine, Frederik Šopen je dobio klavir poznatog bečkog graditelja Konrada Grafa. U jednom pismu, poljski virtuoz opisuje klavir kao "divan, možda najbolji bečki instrument". Kada je drugi put posetio Beč, 1830. godine, Konrad Graf mu je na adresu rezidencije poslao jedan klavir, ali pre nego što je stan bio spreman za useljenje, Šopen je vežbao u Grafovoj kući, kako bi malo opustio prste koji su bili još uvek pomalo ukočeni od putovanja.

Na slici se pored Grafovog klavira, nastalog oko 1830. godine, vidi i portret graditelja koji je naslikao Jozef Danhauzer. Na tom platnu vidimo Konrada Grafa kao uspešnog poslovnog čoveka kako sedi ispred svog stola na kojem se verovatno nalaze nacrti za njegove klavire. U pozadini slike stoji portret cara Franca koji je velikodušno podržavao razvoj austrijske industrije. Upravo je Graf bio taj koji je usmerio proizvodnju klavira na veliko, jer su do početka 19. veka u Beču uglavnom radile manje radionice.

Klavir Konrada Grafa iz 1839. godine

Još jedan klavir iz Grafove fabrike se nalazi u kolekciji bečkog muzeja. Potiče iz 1839. godine i poslat je kao poklon Klari Vik, pijanistkinji koja je u to vreme oduševljavala bečku publiku. Čini se da je i sam Graf bio impresioniran mladom umetnicom. Na ovom klaviru redovno su svirali Klara i njen suprug Robert, ali i Johanes Brams koji je bračnom paru Šuman dolazio u posetu u Diseldorf.

Klara Vik je bila jedna od najboljih pijanistkinja romantičarske epohe. Bila je čudo od deteta, rano je počela da nastupa po evropskim gradovima i njena karijera je trajala više od pola veka. Klara je doprinela tome da se pijanistički resitali više oblikuju u smeru promocije ozbiljnih dela, za razliku od tada popularnih koncerata na kojima su izvođena virtuozna ostvarenja. Premijerno je izvela mnoga dela svog supruga Roberta Šumana i svog bliskog prijatelja Johanesa Bramsa. Kao kompozitor pisala je klavirsku, vokalnu, horsku i kamernu muziku. Bavila se i klavirskom pedagogijom.

Današnja zgrada bečkog Muzikferajna svečano je otvorena 1870. godine. Na koncertu otvaranja male sale, nazvane prema Johanesu Bramsu, 19. januara te godine, svirala je tada proslavljena pijanistkinja Klara Šuman. Suprotno od današnje prakse, klaviri su za takve potrebe iznajmljivani, a umetnica je odabrala instrument kompanije Johana Baptista Štrajhera. Taj klavir je potom ostao u vlasništvu porodice u znak sećanja na spomenuti događaj, a potom je poklonjen za kolekciju Weltmuseum-a.

Klavir Johana Baptista Štrajhera iz 1868. godine

Tokom šezdesetih godina 19. veka, Franc List se povukao iz do tada užurbanog i energičnog života koncertnog pijaniste i otišao u Rim. U kolekciji bečkog muzeja nalazi se jedan klavir kompanije Erar iz 1862. godine koji je mađarski kompozitor i pijanista koristio za pisanje svojih kasnih dela, za držanje privatnih časova i priređivanje koncerata u privatnom okruženju. Nakon njegove smrti, na ovom klaviru je 1904. godine svirao poljski virtuoz Ignac Jan Paderevski. Koncert je priređen za papu Pija X u Vatikanu. Instrument je potom potpuno zaboravljen sve dok ga ponovo nije otkrio i restaurirao italijanski pijanista Karlo Marija Dominiči 1991. godine. Time je pružena mogućnost da se bolje razumeju Listova dela pisana upravo na tom klaviru. Na fotografiji se pored klavira vidi i slika Jozefa Danhauzera iz 1840. godine pod nazivom List za klavirom.

Klavir kompanije Erar iz 1862. godine

U isto vreme kada i List, iz koncertnog života se povukao i njegov savremenik Sigismund Talberg, koji je takođe tih godina svirao na klaviru iz fabrike Erar. Dok je List živeo u Rimu, Talberg se nastanio u Pozilipo kraj Napulja. Obojica su nastupali u intimnom okruženju, samo pred pozvanim gostima, a svirali su na klavirima veoma slične građe, što se može videti u bečkom muzeju. I List i Talberg su tada pisali kompozicije lišene one blještave virtuoznosti koja ih je u ranijim godinama proslavila.

Klavir kompanije Erar iz 1863. godine

Za potrebe Svetske izložbe u Parizu 1867. godine, kompanija Bezendorfer je predstavila dva veličanstvena klavira, čija je raskošna izrada očigledno trajala više od dve godine. Dizajn instrumenta koji je izložen u bečkom muzeju potekao je od Antona Grosera i pokazuje odlike istoricizma. Pozlaćene karijatide podsećaju na Zlatnu salu bečkog Muzikferajna, koja je prema dizajnu Teofila Hansena izgrađena u isto vreme.

Grand piano Ludviga Bezendorfera
(pre 1867. godine)

Još malo o kućnom muziciranju

Harmonijum je bio veoma popularan instrument u doba romantizma, ali i početkom 20. veka. Retko je upotrebljavan za koncerte. Više se koristio za potrebe kućnog muziciranja i u crkvama. Dve nožne pumpe isporučuju vazduh koji prolazi kroz vibrirajući metalni pisak, čime se proizvodi zvuk na instrumentu. Posebno cenjen kao graditelj instrumenata u Austriji bio je Peter Tic, koji je 1870. godine imenovan za dobavljača carskog dvora. On je takođe gradio i fizarmonike, preteče kasnije toliko popularnog harmonijuma. Prva fizarmonika je napravljena 1818. godine u Beču i uskoro je počela da se koristi kao zamena za orgulje u crkvama. Pored toga, postala je i uobičajeni instrument u sferi kućnog muziciranja.

Harmonijum Petera Tica (oko 1860. godine)

Kolekcija Muzeja Belvedere u Beču

Palata Belvedere

Kompleks Belvedere

Belvedere predstavlja barokni kompleks koji se sastoji iz dve palate i velikog parka. Nastao je početkom 18. veka kao letnja rezidencija princa Eugena Savojskog. U pitanju je jedna od najveličanstvenijih baroknih celina i nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Delo je arhitekte Johana Lukasa fon Hildebranta, a građena je u periodu od 1717. do 1723. godine. Gornji Belvedere je služio za državne ceremonije, festivale i formalne dočeke. Nakon smrti princa Eugena, palata je postala carska slikarska galerija, otvorena za javnost. 

U Mramornoj dvorani, grandioznoj sobi u srcu palate, potpisan je Austrijski državni sporazum 15. maja 1955. godine. To je velika prostorija visoka dva sprata u kojoj dominira mramor crvenkasto-smeđe boje, sa bogatom pozlatom. Karlo Inočenco Karlone, Markantonio Kjarini i Gaetano Fanti su freskama oslikali plafon ove prostorije. 

Mramorna dvorana

U sklopu palate Gornji Belvedere nalazi se i kapela osmougaonog oblika, koja je u velikoj meri zadržala svoj izvorni izgled. Tu se svake nedelje u podne služi misa. Inače, ulaz posetiocima nije dozvoljen.

Kapela u palati Belvedere

Dvorana Karlone u prizemlju palate dobila je ime po svom tvorcu, italijanskom slikaru i putujućem umetniku Karlu Inočencu Karloneu (1686-1775), koji je načinio impresivnu fresku Trijumf Aurore na plafonu te prostorije. Ranije je to bilo mesto za druženje tokom vrelih letnjih dana, a današnji posetioci imaju priliku da je vide u svom izvornom obliku. 

Dvorana Karlone

Glavni deo umetničke kolekcije nalazi se upravo u ovoj palati i sadrži svetski poznata dela Gustava Klimta, Egona Šilea i Oskara Kokoške. Donji Belvedere je izvorno zamišljen da bude letnja rezidencija princa Eugena, a danas predstavlja izložbeni prostor za dela savremenih umetnika. Treća muzejska lokacija u ovom kompleksu Belvedere 21 jeste modernistička zgrada u kojoj se nalaze dela savremene umetnosti.

Umetnička kolekcija

Belvedere je jedan od vodećih muzeja u svetu. Kolekcija sadrži nekoliko hiljada umetničkih dela koja obuhvataju epohe od Srednjeg veka do danas. Tu je austrijska umetnost na tri lokacije predstavljena u međunarodnom kontekstu. U Muzeju Belvedere nalazi se najveća zbirka dela Gustava Klimta, uključujući i čuveni Poljubac, ali i važna dela iz bečkog bidermajera, austrijskog baroka, bečke umetnosti na prelazu između 19. i 20. veka, kao i stvaralaštvo francuskih impresionista.

Ferdinand Georg Valdmiler

Ferdinand Georg Valdmiler (1793-1865) bio je jedan od najznačajnijih austrijskih slikara iz perioda bidermajera. U rodnom Beču je pohađao Akademiju lepih umetnosti. Njegova supruga je bila operska pevačica Katarina Vajdner, sestra slikara Jozefa Vajdnera. Kao umetnik, slikao je portrete, žanr scene i mrtvu prirodu, da bi se kasnije posvetio pejsažu, uveren da proučavanje prirode treba da postane osnova za stvaranje slika. Zagovarao je stvaranje u prirodi, što su tek kasnije u potpunosti prihvatili slikari impresionizma. Valdmiler je 1823. godine naslikao portret Ludviga van Betovena. 

Ferdinand Georg Valdmiler:
Portret Ludviga van Betovena

Pejzažno slikarstvo je u prvoj polovini 19. veka doživelo neočekivani vrhunac. Na bečkoj Akademiji lepih umetnosti postojale su posebne klase za slikanje mrtve prirode i za slikanje pejzaža. Umetnici su se trudili da na svojim platnima verno prikažu prirodu koja ih okružuje, a ona je bila naročito inspirativna u okolini Beča. Naime, okolne bečke šume, regija Zalckamergut sa svojim brojnim jezerima i visoke planine bili su popularne teme za slikare. Upravo se Ferdinand Georg Valdmiler pokazao kao veoma pedantan posmatrač i to ne samo pejzaža kao takvog nego i stalno promenljivih efekata svetlosti. Zato su ga naredne generacije umetnika videle kao preteču impresionizma.

Svakako jedna od najlepših slika u kolekciji muzeja jeste ona na kojoj je verno prikazano mesto gde su se okupljali stanovnici Beča. Na platnu vidimo široko borovo drvo u dolini Bril kraj Medlinga, nedaleko od Beča. Tu su i seljaci koji se odmaraju, čovek koji se moli, jedan prosjak, kao i elegantno obučen par. Ovo umetničko delo je 1838. godine naslikao Ludvig Ferdinand Šnor fon Karolsfeld. Zanimljivo je to da je on bio blizak prijatelj Tereze Malfati, Betovenove prijateljice, te da je načinio nekoliko portreta ovog kompozitora u formi crteža.

Ludvig Ferdinand Šnor fon Karolsfeld:
Borovo drvo u Medlingu

Leopold Karl Miler bio je jedan od najistaknutijih predstavnika bečkog orijentalizma u slikarstvu. U periodu od 1873. do 1886. godine devet puta je odlazio u Egipat u potragu za temama koje bi predstavio na svojim monumentalnim platnima. U palati Belvedere se nalazi slika Pijaca u Kairu iz 1878. godine, koja nije nastala na mestu koje je prikazano. Umetnik je zapravo na licu mesta načinio crteže i fotografije, pa je sliku naknadno uradio u svom studiju. To se može lako utvrditi zato što su mnogi njegovi izvori za delo sačuvani. 

Leopold Karl Miler:
Pijaca u Kairu

Franc Ksaver Meseršmit (1736-1783) bio je nemački vajar, poznat po svojim "karakternim glavama" odnosno kolekcijom bista sa iskrivljenim izrazima lica zarad facijalne ekspresije različitih osećanja. U jednoj od prostorija palate Belvedere posetioci mogu videti tri takve glave. 

Franc Ksaver Meseršmit: Karakterne glave

Za sve ljubitelje muzike važno je naglasiti da se u kolekciji ovog muzeja mogu videti dve biste kompozitora - Gustava Malera i Ludviga van Betovena - koje je načinio Maks Klinger. Bronzana bista Betovena je bila prikazana na izložbi Bečke secesije 1902. godine. Inače, poznato je da su obojica muzičara dobar deo svog stvaralaštva vezali za grad Beč. U sklopu Bečkog muzeja (Wien Museum) nalaze se i dve kuće u kojima je živeo Betoven. U jednoj od tih kuća nastao je umetnikov potresni Hajligenštatski testament. Bilo je to 1802. godine. U pismu upućenom svojoj braći Betoven izražava svoj očaj zbog progresivnog gubitka sluha. U isto vreme je radio i na nekim od svojih najpoznatijih dela - Sonati za klavir op. 31 br. 2 u de-mollu i Simfoniji br. 3 u Es-duru. Sa kratkim prekidima, Betoven je proveo ukupno osam godina u kući Johana Baptista Frajhera fon Paskvalatija, svog patrona i bliskog prijatelja. Prvo delo koje je Betoven komponovao na tom mestu bila je opera Leonora, kasnije preimenovana u Fidelio. Takođe, Peta i Šesta simfonija, započete tokom letnjih meseci u Badenu i Hajligenštatu, dovršene su upravo u Paskvalatijevoj kući. 

Maks Klinger: Ludvig van Betoven

Maks Klinger: Gustav Maler

U kolekciji palate Belvedere nalazi se nekoliko slika Kloda Monea. Na jednoj od tih slika vidi se prikaz umetnikove bašte u Živerniju kraj Sene. Na platnu je prikazan put koji vodi do glavnog ulaza u kuću u kojoj je Mone živeo od 1883. godine sve do smrti. Put je oivičen cvetnim gredicama i obiljem biljaka koje iznad glava prolaznika formiraju luk. Mone je na platnu ovekovečio promenljive nijanse cveća i grmlja koristeći se suptilnom gradacijom boja. Umetnik je ovo delo naslikao 1902. godine.

Klod Mone: Bašta u Živerniju

Tokom dvomesečnog boravka u Normandiji 1882. godine, Mone je naslikao portret poznatog lokalnog kuvara Pola Antoana Grafa. On je bio vlasnik hotela u Porvilu i Mone je uživao u njegovim kulinarskim specijalitetima dok je bio na slikarskom zadatku. Umetnik je prikazao kuvara tako što je koristio suptilne nijanse pastelnih boja. 

Klod Mone: Kuvar

Nakon Bečkog kongresa 1814-1815. godine, veliki uticaj u društvu imali su pripadnici srednje klase odnosno građanstvo. Tada je portretno slikarstvo doživelo veliku ekspanziju i dostiglo visoke umetničke standarde. Pripadnici tog staleža su želeli da sebe i svoju porodicu stave u prvi plan. Pored toga bilo je prisutno i slikanje žanr scena iz svakodnevnog života. Porodični život je svakako bila poželjna tema, a o tome najbolje svedoči jedna slika koja se nalazi u kolekciji palate Belvedere. U pitanju je delo Fridriha fon Amerlinga iz 1837. godine koje prikazuje Rudolfa fon Arthabera sa svojom decom Rudolfom, Emili i Gustavom. Ovaj ugledni poslovni čovek, poznat u to vreme u Beču, prikazan je kako zamišljeno sedi u fotelji okružen decom koja gledaju u sliku svoje preminule majke. Uhvaćen je, bez sumnje, jedan intiman porodični trenutak, dok se otac i deca sa setom prisećaju majke. 

Fridrih fon Amerling:
Rudolf fon Arthaber sa decom Rudolfom, Emili i Gustavom

U to vreme je cvetao bidermajer u različitim umetnostima, poput književnosti, slikarstva, dizajna enterijera i muzike. Tada su stvarali kompozitori koji su pripadali epohama klasicizma i romantizma. Najpoznatiji bečki kompozitor tog vremena bio je Franc Šubert. Plesnu muziku su negovali mnogi stvaraoci. Osim svima dobro poznate porodice Štraus, različite vrste plesova mogle su se naći i u opusima Betovena, Šuberta, Lanera, Pamera i drugih. Cvetala je umetnost kućnog muziciranja, a pravu ekspanziju je doživeo žanr solo pesme. Svakako najpoznatija okupljanja takve vrste bile su takozvane Šubertijade u domovima imućnih ljudi koji su voleli muziku Franca Šuberta. Osim što je u tim prilikama izvođena kompozitorova muzika, čitana je i poezija, plesalo se i zabavljalo na druge načine. Na tim okupljanjima jedan od gostiju bio je i gore spomenuti slikar fon Karolsfeld. Druženje sa bliskim prijateljima je verovatno izgledalo kao na platnu Jozefa Danhauzera iz 1839. godine, na kojem je prikazana partija šaha. Slika se nalazi u Muzeju Belvedere.

Jozef Danhauzer: Partija šaha

Najpoznatije umetničko delo u kolekciji palate Belvedere jeste Poljubac Gustava Klimta. Umetnikov takozvani Zlatni period u stvaralaštvu obuhvata vreme od 1898. do 1909. godine. On je u tom periodu naslikao svoja najpoznatija platna, od kojih se upravo Poljubac smatra za istinsko remek-delo. Striktne kompozicije, obilje ukrasa i upotreba plemenitih metala čine da ova platna sijaju poput najdragocenijeg dragulja. Zlatne osnove takođe podsećaju na ikone. Klimt nije težio ka tome da pruži objektivne prikaze onoga što je slikao nego je njegov cilj bio da od svojih motiva načini bezvremene umetničke objekte. Kada se kao posetilac nađete ispred ovog dela zaista imate utisak da vas obasjavaju ta topla zlatna i žuta boja. 

Gustav Klimt: Poljubac

Klimtova slika Judita iz 1901. godine, koja se takođe nalazi u Muzeju Belvedere, predstavlja prototip fatalne žene. On je ovde prikazao starozavetnu heroinu kao smrtonosnu zavodnicu. Judita je nakon strasne noći pogubila generala Holofernesa.

Gustav Klimt: Judita

Svaki posetilac palate Belvedere neće propustiti da pogleda i jedno izrazito kolorističko platno Vinsenta van Goga, nastalo svega nekoliko meseci pre umetnikovog samoubistva. U pitanju je prikaz ravnice u Overu na Oazu, mestu koje se nalazi nedaleko od centra Pariza. Tu su u 19. veku stvarali brojni umetnici, poput Sezana, Pisaroa, Koroa i van Goga. Platno je naslikano 1890. godine i predstavlja deo serije od dvanaest slika sa tematikom ruralnih predela. Za van Goga su ovi lepi pejzaži bili simbol beznadežnosti i usamljenosti. Ovo umetničko delo je predstavljeno na izložbi Bečke secesije 1903. godine.

Vinsent van Gog: Ravnica u Overu

Ovo je samo mali deo onoga što se može videti u bogatoj kolekciji Muzeja Belvedere. Sve informacije mogu se naći na zvaničnom sajtu - www.belvedere.at.

Palata Belvedere

Putovanja kompozitora - Hendl u Italiji

Italija – the place to be 

Italija je, naročito početkom 18. veka, bila destinacija koju nikako nisu zaobilazili obrazovani ljudi i ljubitelji umetnosti. Italija je zemlja pesme, postojbina belkanta, u njoj su „rođeni“ žanrovi opere, oratorijuma i kamerne kantate, kao i neke od najznačajnijih instrumentalnih formi, poput koncerta i sonate. Svaki muzičar koji je želeo da razvije svoje stvaralačke i izvođačke potencijale odlazio je na usavršavanje u Italiju, pa je tako i mladi i izuzetno nadareni Georg Fridrih Hendl odlučio da oblikuje svoj lični stil u zemlji koja je brojala nekoliko prestižnih muzičkih centara, poput Rima, Firence, Milana, Venecije i Napulja.

Hendl je u Italiji naučio sve što mu se pružalo kao dragoceno znanje i otkrio je svoj individualni stil kao sintezu nemačkih i italijanskih elemenata. Zahvaljujući podršci imućnih plemića i crkvenih velikodostojnika bio je u mogućnosti na napiše veliki broj pretežno vokalno-instrumentalnih dela, u kojima je izbrusio svoj kompozitorski zanat i pripremio se za stvaranje operskih i oratorijumskih ostvarenja bez kojih danas ne možemo zamisliti svet klasične muzike. 

Georg Fridrih Hendl (1685-1759)

Caro Sassone

Iako je Hendlov otac namerio da svog sina školuje za pravnika, budući veliki muzičar je pokazivao izuzetan talenat još od malih nogu, te u skladu sa tim i veće interesovanje za umetnost. Uvidevši da mladi Georg poseduje vanserijske potencijale, otac mu je dozvolio da kompoziciju i teorijske predmete izučava sa Fridrihom Vilhelmom Cahauom, orguljašem crkve u rodnom Haleu. Pored toga, Hendl je naučio i da svira nekoliko instrumenata, kao što su čembalo, orgulje, violina i oboa. Bez obzira na započete studije prava u Haleu, gde je ujedno dobio i mesto orguljaša u crkvi, Hendl je ipak odlučio da se posveti muzici, te je 1703. godine otišao u Hamburg i počeo da radi kao violinista u tamošnjoj operskoj kući. Kako je tada već ostvario kontakt sa porodicom Mediči, Hendl se krajem 1706. godine uputio prema Italiji, gde će do početka 1710. godine uspeti da preraste od nadarenog mladog muzičara do dobro školovanog i sigurnog majstora gotovo svakog žanra.  

O njegovoj popularnosti u Italiji svedoči i to što je na samom kraju tog trogodišnjeg perioda, pred kompozitorov odlazak u Englesku, italijanskoj publici sa velikim uspehom predstavljena opera Agripina, a tom prilikom u pozorištu je odjekivala laskava rečenica – „Viva il caro Sassone!“ ili „Živeo dragi Saksonac!“. Opera je premijerno izvedena u pozorištu San Đovani Grizostomo u Veneciji, a o njenom uspehu svedoči i podatak da je prikazivana na sceni 27 noći zaredom. 

Susreti sa drugim muzičarima

Hendl je u Italiji upoznao neke od najznačajnijih predstavnika muzičkog baroka, kao što su Alesandro i Domeniko Skarlati, Arkanđelo Koreli, Antonio Vivaldi i Tomazo Albinoni. On je u novom okruženju stekao reputaciju kao orguljaš i čembalista, a iz tog vremena potiče i anegdota o nadmetanju između mladog nemačkog muzičara i Domenika Skarlatija. Zaključak je bio da su obojica bili podjednako vešti kao čembalisti, ali da je Hendl bio superiorniji izvođač na orguljama. Bez obzira na ovaj mali muzički duel, dvojica umetnika su razvila duboko poštovanje jedan prema drugome. 

Hendl i rimski kardinali

Najveći deo vremena Hendl je provodio u Rimu komponujući duhovnu i svetovnu muziku prema porudžbinama visoko pozicioniranih crkvenih velikodostojnika, a tokom zimskih meseci i karnevala odlazio je u velike italijanske operske centre – Veneciju i Firencu. 

Hendl je skrenuo pažnju značajnih ličnosti u visokim društvenim krugovima Rima zahvaljujući svojim odličnim izvođačkim sposobnostima, te je stekao odane patrone koji su od njega naručivali duhovna i svetovna dela. Veliki ljubitelji muzike i ujedno Hendlovi pokrovitelji bili su kardinali Benedeto Pamfili, Pjetro Otoboni i Karlo Kolona.

Kardinal Pamfili je posebno bio naklonjen muzici - pisao je libreta za opere i pomagao kompozitorima. Zahvaljujući njemu, svoje karijere su razvili vrsni umetnici baroknog doba, poput Arkanđela Korelija, Alesandra Melanija ili Karla Frančeska Čezarinija. Kardinal im je obezbeđivao štampanje i izvođenje dela. Posebno prijateljstvo se razvilo između njega i Hendla. Mladi Saksonac je svom patronu posvetio nekoliko kantata, kao i oratorijum Il Trionfo del Tempo e del Disinganno.

Kardinal Otoboni je bio jedan od najvećih patrona svog vremena. Među njegovim štićenicima nalazili su se velikani italijanskog baroka - Arkanđelo Koreli, Alesandro Skarlati, Antonio Kaldara i Antonio Vivaldi. Ponedeljkom je u svojoj rezidenciji priređivao koncerte, takozvane akademije. Osim muzičara, pokroviteljsku brigu kardinala Otobonija su osetili i drugi umetnici, poput arhitekte Đovanija Batiste Vakarinija ili slikara Sebastijana Konke i Frančeska Trevizanija.

U to vreme, u Rimu su zahvaljujući papskom dekretu bile zabranjene operske predstave, tako da su se kompozitori okretali komponovanju duhovnih i svetovnih dela, u kojima su, zaista zanimljivo, obilno upotrebljavali upravo tipično operske manire. Ne samo da su vokalno pismo i izraz bili u duhu virtuoznog belkanto stila, koji je procvetao zahvaljujući italijanskim pevačkim zvezdama, već su te kompozicije koje izvorno ne podrazumevaju scensku postavku bile raskošno prikazivane upravo poput malih dramatizovanih priča. 

Dobar primer izrazito virtuoznog operskog stila, primenjenog na žanr duhovne muzike, uočava se u ariji Disserratevi, o porte d’Averno iz oratorijuma „Vaskrsenje“, koji je nastao prema porudžbini markiza Frančeska Marije Ruspolija i izveden 1708. godine u raskošnoj inscenaciji u domu ovog plemića. Ruspoli je inače bio najvažniji Hendlov patron u Rimu i upravo je on bio zaslužan za nastanak i izvođenje većine kompozitorovih dela iz tog perioda. 

Markiz Ruspoli i Accademia degli Arcadi

Pored imućnih kardinala naklonjenih muzici, Hendl je važnu potporu u svom kompozitorskom radu pronašao u markizu Frančesku Mariji Ruspoliju, koji je u svom rimskom domu, u okviru društva Accademia degli Arcadi, okupljao plemiće, crkvene velikodostojnike, književnike i muzičare. Tokom redovnih nedeljnih sastanaka, poznatih pod nazivom conversazioni, na kojima se raspravljalo na različite teme, priređivani su i koncerti u okviru kojih su izvedena mnoga Hendlova dela. Tako su nastale brojne kamerne kantate za jedan glas uz pratnju kontinua ili jedan i više glasova uz pratnju instrumenata. Među članovima ovog društva nalazila se i plemkinja Aurora Sanseverino, koja je ostalal poznata u istoriji kao veliki mecena umetnosti i organizator salona u svom domu u Napulju. Prema njenim porudžbinama Hendl je komponovao serenatu Acis, Galatea i Polifemo.

Ovakva praksa je predstavljala svojevrsnu muzičku laboratoriju u okviru koje je Hendl mogao da usavršava svoj kompozitorski stil pre nego što je stvorio izuzetno značajne opere i oratorijume u Engleskoj. Čak je u svojim kasnijim delima "reciklirao" nešto od svoje muzike napisane tokom boravka u Italiji.

Veliki pokrovitelji umetnosti - Fridrih Veliki

Fridrih Veliki (1712-1786)

U ranijim vremenima nije uopšte bila retkost da se vladari bave komponovanjem muzike ili da sviraju neki instrument. Muzika je činila sastavni deo dvorskog života brojnih vladara, koji su neretko okupljali vrsne muzičare - kompozitore i izvođače. Sve do 19. veka muzičari su najčešće i delovali tako što su bili u službi bogatih aristokrata ili vladara. Međutim, i sami vladari poput Ričarda Lavlje Srce ili Henrija VIII ozbiljno su se posvećivali muzici. Oni su ujedno bili i značajni pokrovitelji ove umetnosti, što se u najvećoj meri može reći za vladare iz perioda prosvetiteljstva. Upravo je pruski kralj Fridrih Veliki bio jedan od najpoznatijih pokrovitelja umetnosti, a naročito muzike. 

Fridrih Veliki je vladao Kraljevinom Pruskom u periodu od 1740. do 1786. godine. Bila je to jedna od najdužih vladavina u istoriji, duga gotovo pola veka. Pored vojnih uspeha, njegovo vreme ostaje upamćeno po pokroviteljskom stavu prema umetnosti. Tokom njegove vladavine izgrađene su neke od najpoznatijih građevina u Berlinu, poput Berlinske državne opere, Kraljevske biblioteke, rimokatoličke katedrale i Palate princa Henrija. Bio je i veliki kolekcionar umetničkih dela - slika i skultpura. Njegov omiljeni umetnik je bio Žan Antoan Vato. 

Ana Dorotea Terbuš:
Portret Fridriha II iz 1772. godine

Zanimljivo je da je ovom vladaru bilo zabranjeno da se u mladosti posvećuje estetskim aktivnostima, verovatno zbog toga što je u to vreme bio više zainteresovan za umetnost i filozofiju nego za vojnu i ekonomsku snagu države, čije vođstvo treba da preuzme. Njegovo muzičko obrazovanje bilo je povereno Karlu Hajnrihu Graunu, koji ga je podučavao u komponovanju, kao i Johanu Joakimu Kvancu, koji je svog gospodara učio da svira flautu. Da je muzika bila važna i njegovim bliskim rođacima, potvrđuje i činjenica da je njegova starija sestra, markgrofica Vilhelmina od Bajrojta, bila lautista i kompozitor, dok je sestra od ujaka Ana Amalija pisala muziku. 

Princeza Vilhelmina od Pruske (1709-1758)

Markgrofica Vilhelmina od Brandenburga

Vilhelmina je bila najstarija ćerka Fridriha Vilhelma I i Sofije Doroteje, sestra Fridriha II, unuka britanskog kralja Džordža I. Ona je bila pokrovitelj muzike i uspešna kompozitorka. Svirala je lautu. Njen profesor muzike je bio Silvijus Leopold Vajs. Na njenom dvoru je delovao kompozitor Bernard Joakim Hagen, čija su dela za lautu bila veoma cenjena.

Ana Amalija od Pruske (1723-1787)

Ana Amalija od Pruske

Ana Amalija je bila ćerka Fridriha Vilhelma I i Sofije Doroteje od Hanovera. Bila je ujedno mlađa sestra Fridriha Velikog. Ana Amalija je bila veoma posvećena muzici. Svirala je čembalo, flautu i violinu, a bavila se i komponovanjem. Njen profesor je bio Johan Filip Kirnberger, učenik Johana Sebastijana Baha. Ana Amalija je takođe bila pasionirani kolekcionar partitura, te je prikupila dela takvih kompozitora kao što su bili Georg Fridrih Hendl, Karl Filip Emanuel Bah, Georg Filip Teleman i Karl Hajnrih Graun. Njena bogata muzička biblioteka predstavlja veliki doprinos zapadnoevropskoj kulturi i danas se nalazi u Berlinskoj državnoj biblioteci. 

Fridrih Veliki bio je pokrovitelj umetnosti i veliki ljubitelj muzike. Svirao je flautu i komponovao sonate i simfonije. Na njegovom dvoru su radili istaknuti stvaraoci - Karl Filip Emanuel Bah, Johan Joakim Kvanc, Franc Benda i Karl Hajnrih Graun. Nakon susreta sa Johanom Sebastijan Bahom 1747. godine u Potsdamu nastaje jedno od najznačajnijih dela muzičke istorije - Muzička žrtva. Volfgang Amadeus Mocart je 1789. godine nastupao pred kraljem Fridrihom i njegovom suprugom. Dobio je za to novčanu nadoknadu, kao i porudžbine za nova dela. Bili su to gudački kvarteti i klavirske sonate. 

Letnja rezidencija u Potsdamu

Fridrih Veliki je u Potsdamu nadomak Berlina izgradio sebi letnju rezidenciju Sanssouci koju je veoma voleo. Ova palata je izgrađena u rokoko stilu. Nastala je iz kraljeve želje da ima mesto gde bi mogao da se odmori i opusti od ceremonijalnosti i pompeznosti berlinskog dvora. Sam naziv palate to i naglašava, jer fraza sans souci na francuskom jeziku znači bezbrižno, što određuje ovu rezidenciju kao mesto za odmor, a ne kao sedište moći. To je očigledno bilo najbolje mesto za muziciranje.

Adolf Mencel: The Flute Concert of Sanssouci

Muzičari na Fridrihovom dvoru

Karl Filip Emanuel Bah

Nekoliko meseci nakon što je diplomirao pravo, Karl Filip Emanuel Bah, sin velikog baroknog majstora Johana Sebastijana i njegove prve žene Marije Barbare, dobio je nameštenje na dvoru prestolonaslednika Fridriha koji je 1740. godine postavljen za vladara Pruske. Tokom svog tridesetogodišnjeg boravka na berlinskom dvoru, Karl Filip je delovao kao dvorski muzičar i kompozitor, a imao je prilike da upozna vrsne muzičare tog vremena čija delatnost je učinila dvor pruskog vladara značajnim centrom muzičke umetnosti. Tokom boravka u Berlinu, Bah je napisao jedan od najvažnijih traktata iz oblasti muzičkog izvođaštva - Esej o pravoj umetnosti sviranja na klavijaturnim instrumentima. 

Johan Joakim Kvanc

Iako je trebalo da nastavi očevim stopama, da i on postane kovač, Johan Joakim Kvanc se posvetio muzici. Učio je muziku sa ujakom Justusom Kvancom, ali i samostalno putem proučavanja dela velikih majstora. Svoje obrazovanje je upotpunio tokom velike evropske turneje, pa je tako posetio Rim, Napulj, Pariz i London, stupajući u kontakt sa vrsnim muzičarima tog vremena, kao što su Gasparini, Skarlati, Hendl. U decembru 1741. godine Kvanc postaje muzičar na dvoru Fridriha II, gde radi kao njegov nastavnik flaute i kompozitor. Njegov opus broji na stotine sonata i koncerata za flautu. Autor je traktata o umetnosti sviranja na flauti. 

Karl Hajnrih Graun 

Nemački kompozitor i operski pevač Karl Hajnrih Graun radio je kao dvorski kompozitor u službi Fridriha II počev od 1740. godine, pa sve do kraja svog života. Smatra se za jednog od najvažnijih nemačkih operskih kompozitora, pored Johana Adolfa Hasea. Njegova opera Cezar i Kleopatra izvedena je 1742. godine prilikom svečanog otvaranja Berlinske državne opere. Delo je poručio sam kralj Fridrih Veliki. 

Franc Benda 

Češki violinista i kompozitor Franc (František) Benda je dobar deo svoje karijere proveo radeći na dvoru Fridriha II. Ušao u službu ovog vladara 1732. godine, postao je član njegovog orkestra, a kasnije je dobio i poziciju koncertmajstora. U mladosti je svirao kao putujući muzičar po sajmovima, da bi potom počeo da uči violinu sa Johanom Gotlibom Graunom, Tartinijevim učenikom. Napisao je brojna dela poput simfonija, koncerata, sonata i kamerne muzike. Članovi porodice Benda su očigledno bili nadareni za muziku, jer su Francov brat Georg, ćerka Julijana i unuka Luiza bili kompozitori. 

Susret Johana Sebastijana Baha sa Fridrihom Velikim

O poseti Johana Sebastijana Baha kraljevskom dvoru u Potsdamu 1747. godine saznaje se više detalja u Maloj hronici Ane Magdalene Bah. Posredstvom Bahovog sina, Karla Filipa Emanuela, stari kantor iz Lajpciga je pristao da se uputi u Potsdam, jer je kralj Fridrih više puta insistirao na tome da želi da upozna čuvenog majstora. Nakon dugog puta, Johan Sebastijan je bio veoma umoran, ali je kralj bio veoma nestrpljiv da ga upozna, te mu nije dao priliku ni da se presvuče. O tome piše kompozitorova supruga:

“Sebastijan, prilično umoran od puta i uzbuđen, morao se sada tako pojaviti pred kraljem i gotovo iz putničkih kola stupiti pravo u sjajnu odaju i blistavo društvo. Kasnije mi je pričao kako je cela palata bila bogata i blistava. Koncertna dvorana beše ukrašena velikim ogledalima i skulpturama, delom pozlaćenim, delo izvedenim divnim zelenim lakom, pult za note Njegovog Veličanstva beše od kornjačevine i metnički i bogato obložen srebrom. U muzičkoj dvorani se nalazilo i jedno raskošno čembalo, čiji su pedali i okvir takođe bili od srebra, futrole nekih instrumenata sastojale su se od istog skupocenog materijala od kojeg je bio napravljen i kraljev pult.”

Kralj Fridrih je ukazao veliko poštovanje i učtivost prema Bahu, a odložio je i uobičajeni večernji koncert na kojem je i sam svirao flautu.

„Proveo je Sebastijana kroz sve odaje dvorca i pokazao mu sedam fortepiana koje je sagradio Zilberman i zamolio ga da njemu i dvoru učini radost tako što će svirati na tim instrumentima. Tako je Sebastijan seo i svirao, a mnogi su mogli osetiti da su sada u dvoru bila dva kralja. Kad je Sebastijan isprobao sve Zilbermanove klavire sa čeikića, zamolio je kralja za neku temu za fugu, koju je htio odsvirati bez pripreme. Njegovo Veličanstvo je navelo temu, a Sebastijan ju je razvijao kao iz rukava...“

Narednog dana Bah je svirao orgulje u crkvi, a u večernji časovima ponovo je bio na dvoru gde mu je kralj tražio da napiše šestoglasnu fugu. Nakon povratka kući Bah je na osnovu te teme napisao Muzički žrtvu, posvetivši je kralju Fridrihu.