Betovenova kuća u Beču - treća priča

Betovenovi pokrovitelji

Tokom svog života Betoven je imao nekolicinu bliskih prijatelja i poštovalaca svog stvaralaštva. Oni su ga finansijski pomagali i rado ugošćavali u svojim bogatim domovima. Među kompozitorovim prijateljima bile su i žene, neretko muzički obrazovane, koje su svakako bile i veliki ljubitelji umetnosti. Neka od svojih najpoznatijih dela Betoven je posvetio upravo svojim prijateljima i pokroviteljima. Ovo je priča o njima!

Nadvojvoda Rudolf

Austrijski nadvojvoda Rudolf, mlađi brat cara Franca I, poznat po tome što je bio pokrovitelj umetnosti, bio je odličan pijanista i jedan od najvažnijih Betovenovih patrona. Kompozitor mu je davao časove klavira i kompozicije, ali mu je i posvetio brojne kompozicije, poput Sonate za klavir op. 106 u B-duru, Klavirskog trija op. 97, Petog klavirskog koncerta i Svečanu misu op. 132.

Kako je i sam bio kompozitor, nadvojvoda je bio jedan od pedeset autora koji su učestvovali u jednom zanimljivom zajedničkom poduhvatu. Naime, mnogi kompozitori koji su tada stvarali u Austriji ili su na neki način bili vezani za tu sredinu dobili su zadatak da napišu varijacije za klavir na jednu temu koju je predložio muzički izdavač Anton Dijabeli. Prvi deo ove svojevrsne zbirke predstavljale su Betovenove Dijabeli varijacije, a drugi deo su sačinjavale pojedinačne varijacije drugih autora, poput Mošelesa, Šuberta, Černija, Humela, Lista, Kalkbrenera i drugih muzičara.

Princ Lobkovic

Princ Franc Jozef Maksimilijan fon Lobkovic bio je velikodušni pokrovitelj umetnosti, književnosti i muzike. Svirao je violinu, poručivao dela, posedovao je u svom domu orkestar, a bio je i jedan od osnivača bečkog Društva prijatelja muzike. Zajedno sa nadvojvodom Rudolfom i princom Kinskim, plaćao je Betovena na godišnjem nivou. Kompozitor mu je posvetio neka od svojih dela, poput Treće simfonije, koja je premijerno i izvedena u njegovoj palati 9. juna 1804. godine. Prvo javno predstavljanje simfonije desilo se u Theater an der Wien. 

Od drugih dela posvećenih ovom plemiću posebno se izdvajaju Peta i Šesta simfonija, Koncert za violinu, violončelo i klavir, kao i nekoliko kompozitorovih gudačkih kvarteta. 

Grof Razumovski

Ruski grof Andreas Kirilovič Razumovski bio je diplomata u službi ruskog cara i ambasador pri austrijskom dvoru. Grof Razumovski je svirao violinu i u svom domu imao privatni gudački kvartet, na čijem je čelu bio Ignac Šupancig. Ovaj ansambl je premijerno izveo mnoga Betovenova kamerna dela pred privatnom publikom. Betoven je 1808. godine posvetio tri svoja gudačka kvarteta grofu Razumovskom, pa su ta dela danas ostala upamćena po prezimenu ovog plemića. 

Princ Kinski

Princ Ferdinand Johan Nepomuk Kinski bio je jedan od Betovenovih glavnih sponzora, uz prinčeve Lobkovica i Lihnovskog, kao i nadvojvodu Rudolfa. Posvetio se vojničkoj karijeri i postao oficir u službi Marije Terezije. Kao što je to bio običaj u svim aristokratskim palatama, tako su i u njegovom domu održavani koncerti u privatnom aranžmanu i pred pozvanim gostima. Njegova neočekivana smrt 1812. godine donela je Betovenu velike finansijske probleme, naročito u vreme kada su druga dva njegova pokrovitelja davala obećanu platu neredovno. 

Princ Lihnovski

Među kompozitorovim najvećim pokroviteljima bili su princ Karl fon Lihnovski i njegova supruga Kristijane. Princ je poticao iz stare i bogate aristokratske porodice, a posedovao je imanja u Austriji i Pruskoj. Betoven je upravo pod okriljem Lihnovskove pomoći počeo da objavljuje svoje kompozicije u Beču. Mnoga dela mu je posvetio, između ostalih Sonatu za klavir op. 13 u c-mollu, zvanu Patetična. Mladi pijanista i kompozitor u nekoliko je navrata živeo u prinčevom domu i posećivao ga je na njegovom imanju u Grecu kraj Tropaua. Čuvene reči koje je prema predanju izgovorio Betoven u trenutku besa bile su upućene upravo Lihnovskom:

"Prinče! Vi ste to što jeste pukim slučajem i po rođenju; ono što sam ja, jesam zahvaljujući samom sebi. Postoji i postojaće na hiljade prinčeva, ali samo je jedan Betoven."

Inače, pripadnici starih aristokratskih porodica sačinjavali su jedan veoma mali i zatvoreni krug ljudi u Beču. Svi članovi su se međusobno poznavali i bili su na neki način rođaci zbog brakova koji su sklapani. Najistaknutiji su bili članovi porodice Esterhazi, ali su i drugi bili veoma značajni - Kinski, Lihnovski i Lobkovic - sve Betovenovi pokrovitelji. Svi su oni posedovali imanja i imali su pozamašne prihode na raspolaganju. 

Betovenova besmrtna draga

"Ja sam još uvek u krevetu i moj duh već juri tebi u susret, moja besmrtna draga, čas radosno, čas tužno, čekajući da li nas je sudbina čula ili nije...Ja jedino mogu da živim potpuno ako sam sa tobom ili nikako ako sam bez tebe; i zaista sam odlučio da lutam u daljini sve dok ne budem mogao da poletim tebi u zagrljaj i iskreno kažem da se sa tobom osećam kao kod kuće...nijedna neće posedovati moje srce, nikada - nikada! O, Bože, zašto moramo biti odvojeni od onih koje volimo!...Tvoja ljubav čini me u isto vreme najsrećnijim i najjadnijim od svih živih bića."

Bio je ovo odlomak iz pisma koje je napisano 1812. godine i upućenoj besmrtnoj dragoj. Ko je bila ta žena kojoj je Betoven uputio ove reči, ni danas nije poznato. O neuzvraćenoj ljubavi i nedostižnoj ženi ne govore samo citirane rečenice, nego i kompozitorova dela, pre svega solo pesme.

Ciklus pesama An die ferne Geliebte Betoven je komponovao 1816. godine. Iako nije nastao sa željom da se uobliči neka priča koja ima svoj početak i kraj, pesme se ne izvode pojedinačno već integralno. Stihove je napisao mladi doktor Aloiz Isidor Jajteles. Poznavaoci Betovenovog stvaralaštva smatraju da je sadržaj ovih pesama zapravo autobiografski. Nekada samo izražena čežnja za nedostižnom dragom ovde dobija na intenzitetu. Ciklus pesama je posvećen princu Lobkvovicu. 

 

Iako je u nekoliko navrata govorio da bi voleo da se ženi, Betoven nikada nije bio u braku. Žene u koje je bio zaljubljen gotovo su uvek pripadale aristokratiji i zbog toga su mu bile nedostupne kao jednom običnom članu buržoazije. Među njegovim papirima pronađeno je jedno pismo upućeno besmrtnoj dragoj, ali u njemu nije otkriveno ime žene kojoj je bilo upućeno. Od tada su objavljene brojne studije u kojima se spekuliše o identitetu Betovenove drage, a moguće kandidatkinje su Đulijeta Gvičardi, Tereza Malfati, Jozefina Brunzvik, Almerija Esterhazi, Dorotea Ertman, Betina Arnim, Antonija Brentano i Ana Marija Erdedi. 

Đulijeta Gvičardi, rođaka Jozefine Brunzvik, upoznala je Betovena 1800. godine u domu porodice Dejm. Betoven je bio njen nastavnik klavira i posvetio joj je jednu od svojih najpoznatijih kompozicija - Sonatu za klavir op. 27 br. 2, poznatu kao Mesečeva. 

"Moj život je opet malo prijatniji, opet sam napolju, među ljudima - teško da možete verovati koliko je pust, koliko je tužan moj život bio u protekle dve godine; ovu promenu je izazvalo jedna mila, očaravajuća devojka, koja me voli i koju volim. Nakon dve godine, ponovo uživam u trenucima blaženstva, i to je prvi put da osećam da bi me brak mogao usrećiti, ali nažalost, ona nije mog društvenog položaja - i sada - sigurno se ne bih mogao oženiti." - ove reči je Betoven napisao svom prijatelju Francu Gerhardu Vegeleru novembra 1801. godine, te se pretpostavlja da kompozitor ovde misli upravo na Đulijetu Gvičardi.

Pesmu Adelaida Betoven je komponovao oko 1795. godine na stihove Fridriha fon Matisona. U pitanju je jedna ranoromantičarska pesma u kojoj pesnik izražava čežnju za idealizovanom i nedostižnom dragom. 

Betoven je upoznao Terezu Malfati (1792-1851), rođaku doktora Johana Malfatija, 1810. godine. Davao joj je časove klavira i ponudio brak što je ona odbila. Ona je tokom svog života govorila o sebi kao o Betovenovoj učenici. Danas još uvek nije postignut dogovor oko toga da li je čuvena Betovenova kompozicija Za Elizu izvorno bila nazvana "Za Terezu" i tako posvećena njoj ili je posveta zaista bila namenjena nekoj drugoj devojci. 

Talentovane sestre Jozefina (1779-1821) i Tereza fon Brunzvik (1775-1861) pohađale su časove klavira kod Betovena 1799. godine. Nakon smrti Jozefininog mnogo starijeg muža, grofa Jozefa Dejma, odnos između nje i Betovena se razvio, ali i stigao do naglog kraja kada se ona ponovo udala. Kada se rastala od drugog muža, barona fon Štakelberga, desio se slučajni susret između njih dvoje u Pragu. Čuveno pismo besmrtnoj dragoj, napisano u Teplicu 1812. godine, nastalo je nakon ovog susreta.  Zbog toga je neko vreme vladalo mišljenje da je besmrtna draga upravo Jozefina. Pretpostavlja se, isto tako, da je Jozefinina poslednja ćerka Minona bila zapravo Betovenovo dete.

Jedna od pesama posvećena Jozefini je An die Hoffnung. Komponovana je 1805. godine u Beču. 

Amalija Zebald (1787-1846), pevačica iz Berlina, upoznala je Betovena 1811. godine u gradu Teplicu u Češkoj. Ponovo su se sreli naredne godine tokom boravka u tamošnjoj banji. Ona je poput svoje sestre Auguste bila sopran. Obe su bile članice berlinske Pevačke akademije, kao i njihova majka koja je bila alt. Amalija je kasnije radila kao profesor pevanja. Njihov drugi susret, te 1812. godine, takođe je dao povoda istraživačima da baš Amaliju proglase za devojku o kojoj je Betoven pisao. 

Od jeseni 1808. godine Betoven je živeo u kući grofice Ane Marije Erdedi (1779-1837). Ona je bila među Betovenovim najvernijim obožavateljima, kompozitor je sa njom razmatrao brojna osetljiva pitanja, te su bili veoma bliski prijatelji. Grofica Ana Marija je odigrala veoma važnu ulogu u donošenju odluke o godišnjem izdržavanju Ludviga van Betovena u Beču, koju je umetnik potpisao 1809. godine. Bila je odlična pijanistkinja i kompozitor joj je posvetio nekoliko svojih kasnijih dela.

Dva klavirska trija nastala su tokom Betovenovog boravka u domu grofice Erdedi, te je on odlučio da joj se zahvali na gostoprimstvu tako što će joj i posvetiti ta dela. Trija su štampana 1809. godine.

Antonija Brentano (1780-1869) bila je supruga Franca Brentana, bogatog bankara iz Frankfurta. Ona je živela sa svojom porodicom u Beču od 1809. do 1812. godine. Iz tog vremena potiče njeno prijateljstvo sa Betovenom. Kompozitor je 1812. godine putovao sa porodicom Brentano u Karlsbad. Dugo je smatrano da je Antonija bila žena kojoj je Betoven napisao pismo, datirano 6. i 7. jula 1812. godine. Ona je bila kolekcionar umetničkih dela, pokrovitelj umetnosti i Betovenova bliska prijateljica. Kompozitor joj je posvetio svoje Dijabeli varijacije. 

Betovenova kuća u Beču - druga priča

Jozef Vilibrord Meler: Ludvig van Betoven (1803)

U vreme kada je Betoven došao u Beč 1792. godine, koncertne dvorane, onako kako ih mi danas poznajemo, nisu još postojale. Priređivani su koncerti za pozvane goste u palatama u skladu sa dvorskom tradicijom, a aristokratija je finansijski podržavala male ansamble. Primeri takvih koncerata su upravo oni iz 1804. i 1805. godine, kada su u palati princa Lobkovica održavane probe, a potom i izvođenja Betovenove Treće simfonije. U to vreme, muzičari su počeli da se okupljaju i u buržoaskim salonima. Takve muzičke akademije u velikim balskim dvoranama ili holvima u Hofburgu ili starom Univerzitetu u Beču održavale su se tako što su privatna lica iznajmljivala prostor i pokrivala troškove. Najčešće su ti koncerti bili organizovani u dobrotvorne svrhe ili zarad profita organizatora. Koncertni život grada, onako kako danas postoji, počeo je postepeno da se razvija osnivanjem Društva prijatelja muzike (Gesellschaft der Musikfreunde) 1812. godine i nakon otvaranja nove koncertne dvorane Musikverein 1870. godine. U to vreme počeli su da se formiraju orkestri, instrumenti su zvučali drugačije nego danas, a koncertni prostori su bili mnogo manji. To znači da su Betovenova dela svakako zvučala mnogo glasnije onda nego danas. Jedan koncert iz Betovenovog vremena, sa trideset i pet muzičara u holu starog Univerziteta, mogao je da zvuči isto kao kada bismo danas slušali hiljadu muzičara u dvorani Berlinske filharmonije. 

Betoven je održao svoju prvu veliku muzičku akademiju 2. aprila 1800. godine u pozorištu Hofburg. Takvi dobrotvorni događaji organizovali su muzičari sami. Betoven je za te potrebe morao da pronađe adekvatnu dvoranu, pošto u to vreme nisu još postojale javne koncertne sale. Sam je osmislio program koncerta, angažovao muzičare, pobrinuo se za njegovu promociju i vodio računa o prodaji karata. 

"Karte za lože i sedišta mogu se nabaviti kako od gospodina van Betovena u njegovom stanu na trećem spratu na adresi Im Tiefen Graben 241 tako i kod prodavca karata u pozorištu." 

Program koncerta je bio dugačak, sveobuhvatan i veoma raznolik, što je bilo sasvim uobičajeno u to vreme. Repertoar se sastojao od jedne Mocartove simfonije, odlomaka iz Hajdnovog oratorijuma Stvaranje sveta, Betovenovog klavirskog koncerta, fantazije za klavir, Septeta op. 20 i njegove Prve simfonije. 

Obaveštenje za Betovenovu muzičku akademiju u pozorištu Hofburg

Jedna od najelegantnijih bečkih gostionica u Betovenovo vreme bila je Zum Wilden Mann. Nalazila se u centru Beča na adresi Kärntner Strasse 17. Ispred te gostionice bila je stanica poštanske kočije koja je vozila do Badena. Betoven je često koristio taj prevoz. Kompozitorov Gudački kvartet op. 132 u a-mollu, komponovan 1825. godine, premijerno je izveden upravo u ovoj gostionici. Jedno je od tri dela koja je poručio Nikolaj Borisovič Galjicin. Kompozitorov kopista nije bio naviknut na kompozitorov nejasan stil notacije, te je kasnio sa prepisivanjem deonica koje je trebalo da dobije poručilac dela, kao i članovi Kvarteta Šupancig koji su bili prvi izvođači dela. Betovenov bliski prijatelj i drugi violinista spomenutog kamernog sastava je kasnije dovršio započet posao, te je delo objavljeno tek nakon kompozitorove smrti. 

Gostionica Zum Wilden Mann 

Ignac Šupancig je Betovenu davao časove violine. On je bio izvrstan violinista i stajao je na čelu gudačkog kvarteta koji je delovao pod pokroviteljstvom princa Lihnovskog. Šupancig je osnovao svoj kvartet 1804. godine koji je delovao pod patronatom princa Razumovskog. Članovi tog ansambla su bili neki od najbolih muzičara tog vremena. Poznati po visokom profesionalizmu i premijernim izvođenjima teških dela, ansambl je vrlo brzo postao jedan od najboljih gudačkih kvarteta u Evropi. Svojim delovanjem su premostili jaz između sveta salonske muzike u aristokratskim palatama i javnog izvođenja u koncertnim dvoranama. 

Jozef Danhauzer: Ignac Šupancig (1830)

Ludvig van Betoven je postavio nove standarde u domenu žanra gudačkog kvarteta i to u oblasti tehničkih i izražajnih zahteva, što je posledično uticalo i na nivo profesionalizma samih izvođača. Kompozitor i dirigent Ignac fon Zejfrid zapisao je svoja sećanja o tome kako je Betoven radio sa muzičarima iz Kvarteta Razumovski: 

"Betoven je bio popularan poput petla u kokošinjcu u ovoj prinčevskoj palati. Sve što je komponovao bilo bi servirano toplo pravo iz lonca i izvedeno tačno prema njegovim specifikacijama - onako kako je on to želeo i nikako drugačije. Muzičari su svirali sa zanosom, ljubavlju i pažnjom. Njihova posvećenost je mogla da proistekne samo iz njihovog divljenja prema kompozitorovoj genijalnosti i zbog toga što su imali jedinstvenu priliku da steknu uvid u njegove najtajanstvenije namere."

August Borkman: Betoven i Razumovski kvartet (1872)

Pored toga što je tema Ode radosti odabrana 1985. godine kao zvanična himna Evrope, brojni rukopisni materijali njegove Devete simfonije proglašeni su delom svetskog kulturnog nasleđa. Upravo je ovo grandiozno delo premijerno izvedeno 7. maja 1824. godine u pozorištu Kӓrntnertor, mestu gde su u to vreme igrane operske, baletske i pozorišne predstave. Uključivši soliste i mešoviti hor u poslednji stav simfonije Betoven je stvorio novi žanr simfonije-kantate. Kako je u vreme prvog izvođenja ovog dela bio već potpuno gluv, neko je morao da ga okrene prema publici kako bi mogao da vidi njeno oduševljenje, pošto nije mogao da čuje gromoglasni aplauz. 

Kӓrntnertor Theater  

Na početku 19. veka, auditorijum Univerziteta, danas balska dvorana austrijske Akademije nauka, bila je jedna od najvažnijih koncertnih sala u Beču. Betovenova dva dela - Simfonija br. 7 u A-duru i Velingtonova pobeda - ovde su premijerno izvedena 8. decembra 1813. godine na dobrotvornom koncertu namenjenom onima koji su postradali u antinapoleonovskim kampanjama. Na koncertu su bili prisutni uvaženi muzičari poput Humela i Salijerija, a naročito je bila spektakularna pojava mehaničkog trubača kojeg je konstruisao Johan Nepomuk Melcel, izumitelj metronoma. Sudeći po novinskim izveštajima, koncert je bio toliko uspešan da je drugi stav simfonije ponovo izveden na zahtev publike. 

Svečana sala starog Univerziteta (1911)

Betoven je komponovao Sonatu za violinu i klavir op. 47 u A-duru, poznatu kao Krojcerova, 1802. godine i posvetio je violinisti Džordžu Bridžtaueru. Delo je premijerno izvedeno naredne godine u Augartenu, mestu koje je car Jozef II otvorio za javnost 1775. godine. To je bilo popularno mesto za opuštanje Bečlija i organizovanje događaja. Danas se ovaj park, izgrađen u stilu francuskog baroka, nalazi u drugom bečkom okrugu. U baroknoj palati danas je sedište Hora bečkih dečaka. Pored palate, u parku se nalazi i fabrika porcelana, galerija savremene umetnosti i Austrijski filmski arhiv. U palati Augarten nekada su izvođeni koncerti, a među kompozitorima koji su tamo nastupali bili su Mocart, Betoven, Šubert, Štraus i drugi. Mocart je neko vreme dirigovao na jutarnjim koncertima, da bi se kasnije na toj dužnosti smenjivali drugi muzičari. Kako su odnosi između Betovena i Bridžtauera nakon premijere violinske sonate pogoršani, kompozitor je povukao prvobitnu posvetu i dodelio je francuskom violinisti Rodolfu Krojceru. 

Augarten

Brojna mesta u Beču svedoče o delovanju Ludviga van Betovena, a o tome govore odabrane fotografije i dokumenta koja se mogu videti u muzeju posvećenom ovom umetniku. Sve posetioce ovog bloga uskoro očekuje još lepih i sadržajnih tekstova o tome. 

Pogled na dvorište Betovenovog muzeja u Beču

Betovenova kuća u Beču - prva priča

Jozef Karl Štiler:
Betoven sa rukopisom Misse solemnis (1820)

Ludvig van Betoven (1770-1827), nemački kompozitor klasicizma, živeo je u Beču od 1792. godine sve do svoje smrti. Proveo je letnje mesece 1802. godine u Hajligenštatu, popularnom spa centru tog vremena. Tu je komponovao svoju Sonatu za klavir op. 31 br. 2 u d-mollu, poznatu pod nazivom "Oluja". Takođe, načinio je skice za svoju Simfoniju br. 3 u Es-duru. Pored kompozicija koje su nastale tokom boravka u Hajligenštatu, Betoven je napisao jedno pismo koje je u istoriji ostalo poznato kao Hajligenštatski testament. U tom pismu je izrazio svoja osećanja zbog postepenog gubitka sluha. Muzej koji se danas nalazi u kući u kojoj je boravio kompozitor svedoči o njegovom životu i stvaralaštvu, ali rasvetljava i druge teme neophodne za bolje razumevanje tog vremena. Posetioci tako mogu da saznaju kako se tada muziciralo, kakve su bile navike bečke muzičke publike, kakvo je bilo društveno uređenje u vreme Betovenovog života, kao i šta je sve kompozitor preduzimao kako bi poboljšao svoje zdravstveno stanje. 

Istorijat kuće u ulici Probusgasse broj 6, u kojoj se danas nalazi Betovenov muzej, vezuje se, prema pisanim izvorima, za sredinu 15. veka. Tu je bio smešten lokalni magistrat, između ostalog, pre nego što ju je 1732. godine kupio jedan pekar. Tada je pored same pekarske radionice postojala prodavnica i pekarev stan. Kuća je sve do sredine 20. veka ostala pekara, da bi počev od 1970. godine, kada se u tu kuću uselilo "Betovenovo društvo", posetioci dobili priliku da obiđu kompozitorov muzej. U neposrednoj blizini te kuće nalazi se još jedno gotovo skriveno mesto gde je Betoven živeo, ali ono nije otvoreno za javnost.

Betovenov muzej u Beču

Betoven - čudo od deteta

Ludvig van Betoven je imao dvadeset i dve godine kada je napustio svoj rodni Bon i uputio se u  Beč. U tom trenutku je već bio virtuoz na klaviru, svirao je orgulje i violu, komponovao i imao angažman na bonskom dvoru još od vremena kada je imao svega trinaest godina. Betovenova nadarenost primećena je veoma rano. Otac ga je podržavao u tome da postane muzičar. Već kao malo dete dobio je časove klavira i orgulja, a naučio je da svira i violinu i violu. Kompozitorov deda Ludvig van Betoven stariji, rođen 1733. godine u gradu Mehelnu na teritoriji današnje Belgije, bio je takođe muzičar. U Bonu je radio kao kapelmajstor u službi dvora. Umro je kada je Betoven imao svega tri godine. Mladi Ludvig se u liberalnom Bonu slobodno kretao među buržoazijom i aristokratama, nadahnjivao se prosvetiteljskim idejama, čitao Kanta, obožavao Šilera, ugledao se na Napoleona.

Kristijan Gotlob Nefe, Betovenov prvi profesor

Betoven je počeo da uči muziku od Kristijana Gotloba Nefea kada je imao deset godina. Tada je dobio priliku da upozna muziku Jozefa Hajdna, Volfganga Amadeusa Mocarta i Karla Filipa Emanuela Baha. Neophodna osnova za učenje klavira i kompozicije prema Nefeu nalazila se u Dobro temperovanom klaviru Johana Sebastijana Baha. Takav stav je Betoven potom prenosio svojim učenicima. Do svoje trinaeste godine Betoven je već zamenjivao svog profesora Nefea na mestu orguljaša u dvorskoj kapeli u Bonu. Kako je važio za čudo od deteta, nije nemoguće da je već tada bio predmet portreta lokalnih slikara. Ovo ulje na platnu malih dimenzija, nepoznatog bonskog slikara, predstavlja najraniju poznatu predstavu Betovena na jednom umetničkom delu. Slika se nalazi u bečkom Weltmuseum-u, u delu posvećenom kolekciji istorijskih muzičkih instrumenata. 

Portret trinaestogodišnjeg Betovena (oko 1783)

Odlazak u Beč

Mladi muzičar je pre definitivnog preseljenja u Beč posetio ovaj grad 1787. godine sa namerom da se sretne sa Mocartom. Drugo putovanje je planirano sa željom da se radi sa Jozefom Hajdnom, a zbog očeve smrti i promenjenih političkih okolnosti ispostavilo se da je austrijska prestonica postala stalno mesto boravka. U Betovenovom muzeju nalazi se jedna soba u kojoj posetilac može da prati kompozitorov odlazak u Beč, kao i da pretpostavi šta je moglo stati u njegov prtljag prilikom tog puta. Autori postavke smatraju da bi to svakako mogle biti neke od njegovih kompozicija, poput kantata koje je napisao, potom Bahov Dobro temperovani klavir, Kantova Kritika čistog uma ili dela Euripida, Šilera i Getea. S obzirom na to da se divio Napoleonu, sasvim sigurno bi njegov portret našao svoje mesto u prtljagu mladog muzičara. 

Detalj iz Betovenovog muzeja

Odlazak na lečenje u Hajligenštat

Naporan rad, premalo priznanja, briga oko preživljavanja, kao i sve lošije stanje sluha naveli su Betovena da se, prema preporukama svojih lekara, povuče iz Beča i preseli u mir i tišinu seoskog okruženja. Tako se kompozitor 23. aprila 1802. godine preselio u Hajligenštat, koji je tada bio mala vinska regija i mesto gde je bio razvijen banjski turizam. Naime, u blizini se nalazio izvor lekovite vode u podnožju obližnjih planina. Danas je to mesto deo Beča i nalazi se na oko pet kilometara severno od centra grada. Javna banja je izgrađena u Hajligenštatu krajem 18. veka. Lekovitost vode koja je tu izvirala bila je poznata još u rimsko doba. Kada je izvor presušio u kasnom 19. veku, na tom prostoru je napravljen Hajligenštatski park. 

Betoven je tokom svog života tražio savete od brojnih lekara za tegobe koje su ga mučile, naročito intenzivno nakon 1802. godine. Kompozitora su mučile dijareja, konstipacija, bolovi u donjem stomaku, groznica i zapaljenja. Takođe je isprobio različite vrste lečenja zbog problema sa gubitkom sluha. Betoven je čak posvetio neke svoje kompozicije doktorima u znak zahvalnosti. Boravak u banji je u njegovo vreme podrazumevao kupanje u lekovitoj vodi i njeno konzumiranje. Još poznatije od Hajligenštata u to vreme bilo je banjsko lečilište u Badenu, gde je Betoven proveo nekoliko leta. 

Betoven - ljubitelj prirode

Kompozitorov dolazak u Hajligenštat 1802. godine označio je početak nekolicine njegovih boravaka u prirodi. Često je bio viđen kako žurno zapisuje note za svoja buduća dela dok šeta u prirodi. U njegovim spisima ponekad se nailazi na opise takvih ruralnih mesta oko Beča. U jednom pismu upućenom Terezi Malfati, napisanom 1810. godine, Betoven kaže: "Kako si samo srećna što možeš da odeš u prirodu tako rano! Ja moram da čekam do osmog pre nego što počnem da uživam u tom blaženstvu, ali već sam zbog toga uzbuđen kao dete. Koliko sam samo srećan kada mogu da lutam kroz šumu među drvećem, biljkama i kamenim brežuljcima. Ne postoji osoba koja voli prirodu kao ja - šume, drveće i litice predstavljau sve ono što jedan čovek poželeti može."

Mnogi umetnici su opisivali Betovena kako luta po poljima i komponuje usred nekog romantičarskog pejzaža. Johan Šporšil je 1827. godine rekao da bi Betoven uvek tražio najusamljenija mesta u gustoj šumi i da bi se uvek brzo povlačio u izolaciju kada bi primetio nekog stranca. Upravo su ovakva svedočanstva predstavljala osnovu za kasnije predstave kompozitora na platnima. Jedno od najpoznatijih likovnih dela tog tipa poteklo je iz slikarske radionice bečkog umetnika Julijusa Šmida. Reprodukciju te slike posetioci mogu takođe da vide u Betovenovom muzeju. 

Julius Šmid: Der wandernde Komponist
(oko 1901. godine)

Prema svedočanstvu Edvarda Šulca, kompozitorovog savremenika, Betoven je bio strastveni ljubitelj šetanja. Uživao je u tome da ide u prirodu i tamo provodi sate. Dešavalo se da po čitavu noć šeta ili da na nekoliko dana ode i da niko drugi ne zna gde je. Šulc se priseća da bi prilikom zajedničkih šetnji Betoven njemu pokazivao neka lepa mesta ili komentarisao propadanje nekih građevina koje je video. Isto tako bi nekom drugom prilikom bio potpuno povučen u sebe i mrmljao bi nešto sasvim nerazumljivo. Tako je, čini se, pronalazio i inspiraciju za komponovanje. U Muzeju Belvedere nalazi se jedna poznata slika na kojoj je predstavljeno legendarno mesto gde su mnogi umetnici, od Betovena do Šenberga, provodili svoje slobodno vreme. Reprodukcija te slike nalazi se u Betovenovom muzeju. 

Ludvig Ferdinand Šnor fon Karolsfeld:
Borovo drvo u Medlingu

Priroda kao inspiracija

Na prelasku u 19. vek priroda je služila kao model za estetiku i harmoniju. Ona je bila predmet otkrivanja i istraživanja u naučne svrhe. Betoven je u više navrata izražavao svoju ljubav prema prirodi - poljima, šumama i drugim mestima. Pored prirode koja ga je neposredno okruživala, Betoven je bio fasciniran i drugim pojavama, poput neba, zvezda, nebeskih tela i raja. Često je govorio o dalekim svetovima, o mestu "odakle sve što je stvoreno plovi dalje i iz čega se potom rađaju nove kreacije večno" (iz pisma upućenom harfisti Johanu Andreasu Štumpfu). Posmatranje stvarnog sveta, onog koji ga okružuje, na jednoj strani, kao i nekog idealnog prostora "iznad nebeskih tela", na drugoj strani, pronalazi svoj odjek u kompozitorovoj muzici, naročito u Simfoniji br. 9. 

Detalj iz Betovenovog muzeja

U Betovenovom muzeju nalazi se tekst jedne pesme koju je Betoven napisao prema stihovima Georga Fridriha Trajčkea. Inspiracija za nastanak te kompozicije javila se prilikom jedne od Betovenovih poseta poznatom vidikovcu severno od Beča. Bilo je to 13. decembra 1816. godine. To mesto je bilo poznato pod nazivom der Himmel. Naziv ove pesme glasi Ruf vom Berge. 

Betovenova zapažanja o prirodi pronalaze se u njegovim beleškama i pismima, ali se ponajviše odnose na njegovu muziku. Kompozitorova Simfonija br. 6 u F-duru nastala je tokom 1807. i 1808. godine. Od njega samog potiče naziv dela - Pastoralna simfonija ili Sećanja o životu na selu. Svaki od pet postojećih stavova ovog dela predstavlja prikaz dešavanja u seoskom okruženju. Instrumenti imitiraju pesmu ptica, žuborenje vode ili dolazak pretećeg olujnog vremena. 

O tome kako je progresivno gubio sluh, šta je zapisao u svom čuvenom testamentu, o tome kako je komponovao i gde je nastupao u Beču, pisaću nekom drugom prilikom u jednoj od narednih priča.

Dvorište Betovenovog muzeja u Beču