Betovenova kuća u Beču - treća priča

Betovenovi pokrovitelji

Tokom svog života Betoven je imao nekolicinu bliskih prijatelja i poštovalaca svog stvaralaštva. Oni su ga finansijski pomagali i rado ugošćavali u svojim bogatim domovima. Među kompozitorovim prijateljima bile su i žene, neretko muzički obrazovane, koje su svakako bile i veliki ljubitelji umetnosti. Neka od svojih najpoznatijih dela Betoven je posvetio upravo svojim prijateljima i pokroviteljima. Inače, pripadnici starih aristokratskih porodica sačinjavali su jedan veoma mali, zatvoreni krug ljudi u Beču. Svi su se međusobno poznavali i bili su na neki način rođaci zbog brakova koji su sklapani. Najistaknutiji su bili članovi porodice Esterhazi, ali su i drugi bili veoma značajni - Kinski, Lihnovski i Lobkovic - sve Betovenovi pokrovitelji. 

Svi su oni posedovali imanja i imali su pozamašne prihode na raspolaganju. Ovakav način pokroviteljstva vodio je poreklo od običaja zapošljavanja muzičara u službi plemića. Zato su i postojala zvanja dvorskih muzičara ili kapelmajstora. Pošto to nije bio slučaj s Betovenom, neke odlike su ipak ostale: on je, recimo, bio primoran da za novac koji dobija redovno stvara nova dela, da nastupa u palatama pokrovitelja (kao što je to bio slučaj s knezom Lihnovskim), te da svoj život veže za Beč odnosno Austriju (što su zahtevali kneževi koji su pristali da mu plaćaju godišnju platu). To bi se na neki način moglo uporediti s današnjim stipendijama. 

 

Važno je napomenuti da pokroviteljstvo nije bila samo 'muška stvar', te da su i žene igrale značajnu ulogu u društvu kada je reč o podršci umetnicima. One nisu mogle da finansiraju putovanja ili da isplaćuju odrešene sume novca, ali su zato na drugačiji način doprinosile tom svetu pokroviteljstva. One su u svojim domovima organizovale koncerte, na kojima su i same nastupale, najčešće kao pijanistkinje ili pevačice. Njima su obično posvećivana dela manjih dimenzija, ali je njihov značaj bio itekako veliki, što muzička istorija treba da pamti i da na to podseća, kako ne bismo samo čitali u koga je Betoven bio nesrećno zaljubljen.

 

***

Imena plemića koji su podržavali Betovena zauvek su zapisana u anale muzičke istorije: kneževi Karl fon Lihnovski, Ferdinand Johan Nepomuk Kinski i Franc Jozef Maksimilijan Lobkovic, kao i nadvojvoda Rudolf. Međutim, Betoven ih nije tretirao samo kao puke darodavce. Poznanstvo s njima Betovenu je donelo i mnogo toga drugog osim novca. Prilikom različitih muzičkih događaja Betoven je mogao da upozna druge odlične muzičare. Na njima je i sam nastupao kao improvizator i predstavljao svoja dela. Koristio je (muzičke) biblioteke uglednih ljudi, upoznao uticajne ljude koje je zanimala muzika i koji su ga potom podržavali, a naposletku dobio je i podršku za objavljivanje svojih kompozicija i za organizovanje koncerata. Betoven je nastupao u palata svojih mecena, držao časove muzika njima ili čalnovima njihovih porodica, a posvećivao im je i dela. U štampanim izdanjima njegovih kompozicija imena onih kojim su dela bila posvećena često su bila značajno veća u odnosnu na ime kompozitora. Novija muzikološka istraživanja su pokazala da je Betoven namenski pisao svoja dela određenim pokroviteljima, pa bi se prilagođavao u smislu izbora stila, žanra, teksta ili motiva. I ne samo to! Suprotno romantičarski obojenim predanjima, Betoven je zapravo želeo da se uklopi u visoke društvene krugove. To pokazuju činjenice - među prvim stvarima koje je kupio bila je skupocena garderoba i perika, nameravao je da pohađa časove plesa, a trudio se i da usavrši način ophođenja i govora.

 

Nadvojvoda Rudolf

Austrijski nadvojvoda Rudolf, mlađi brat cara Franca I, poznat po tome što je bio pokrovitelj umetnosti, bio je odličan pijanista i jedan od najvažnijih Betovenovih patrona. Kompozitor mu je davao časove klavira i kompozicije, ali mu je i posvetio brojne kompozicije, poput Sonate za klavir op. 106 u B-duru, Klavirskog trija op. 97, Petog klavirskog koncerta i Svečanu misu op. 132. Kao najmlađi sin cara Leopolda II, Rudolf je trebalo da se posveti vojničkoj karijeri, ali je zbog slabog zdravlja odlučeno da postane crkveni velikodostojnik. Od 1819. godine vrši službu arhiepiskopa u Olmicu. Međutim, celog života se osćeao koa umetnik. Dobro je crtao i slikao, odlično je svirao klavir, a nalazi se i među osnivačima Društva prijatelja muzike, za čiji arhiv je poklonio svoju muzički biblioteku. 

Betoven ga je upoznao verovatno 1808. godine, možda i koju godinu ranije, u domu kneza Lobkovica. Iako nije imao interesovanja za pedagogiju, nije mogao da odbije Rudolfa koji mu se obratio za časove kompozicije. Priručnike K. F. E. Baha, Albrehtsbergera, Fuksa i Kirnbergera koristio je kao osnovu za teorijsku nastavu, a Betoven mu je davao da prepisuje i aranžira dela velikih majstora. Nadvojvoda nije bio samo Betovenov prvi ozbiljniji učenik, nego i jedan od najvećih pokrovitelja. Više od 100 razmenjenih pisama svedoči o tome da su imali blizak i prijateljski odnos. Nastava s Rudolfom mu je oduzimala dosta vremena, žali se Betoven u pismu Ferdinandu Risu, tvrdeći da svakodevno s njim radi do tri sata, posle čega nema snage ni da misli, a kamoli da komponuje.

Kako je i sam bio kompozitor, nadvojvoda je bio jedan od pedeset autora koji su učestvovali u jednom zanimljivom zajedničkom poduhvatu. Naime, mnogi kompozitori koji su tada stvarali u Austriji ili su na neki način bili vezani za tu sredinu dobili su zadatak da napišu varijacije za klavir na jednu temu koju je predložio muzički izdavač Anton Dijabeli. Prvi deo ove svojevrsne zbirke predstavljale su Betovenove Dijabeli varijacije, a drugi deo su sačinjavale pojedinačne varijacije drugih autora, poput Mošelesa, Šuberta, Černija, Humela, Lista, Kalkbrenera i drugih muzičara.

 

Knez Lobkovic

Knez Franc Jozef Maksimilijan fon Lobkovic bio je velikodušni pokrovitelj umetnosti, književnosti i muzike. Svirao je violinu i violončelo, pevao je, posedovao je u svom domu orkestar, a bio je i jedan od osnivača bečkog Društva prijatelja muzike. Zajedno s nadvojvodom Rudolfom i princom Kinskim plaćao je Betovena na godišnjem nivou. Dok je Kinski za te potrebe izdvojio 1800, a nadvojvoda 1500, knez Lobkovic je dao 700 guldena. Za potpisivanje ugovora između Betovena i trojice navedenih plemića zaslužni su kompozitorovi prijatelji, grofica Marija Erdedi i baron fon Glajhenštajn.

Još od sredine devedesetih godina 18. veka Betoven je nastupao u njegovoj palati i izvodio svoja dela s člnaovima kneževog orkestra. Kompozitor mu je posvetio neka od svojih najznačajnijih dela, poput Treće simfonije, koja je premijerno i izvedena u njegovoj palati 9. juna 1804. godine. Prvo javno predstavljanje simfonije desilo se u Theater an der Wien. Od drugih dela posvećenih ovom plemiću posebno se izdvajaju Peta i Šesta simfonija, Koncert za violinu, violončelo i klavir, kao i nekoliko kompozitorovih gudačkih kvarteta. Kada je knez Lobkovic postao udovac početkom 1816. godine, Betoven mu je za utehu i kao sećanje na preminulu suprugu posvetio ciklus An die ferne Geliebte.

Grof Razumovski

Ruski grof Andreas Kirilovič Razumovski bio je diplomata u službi ruskog cara i ambasador pri austrijskom dvoru. Grof Razumovski je svirao violinu i u svom domu imao privatni gudački kvartet, na čijem je čelu bio Ignac Šupancig. Ovaj ansambl je premijerno izveo mnoga Betovenova kamerna dela pred privatnom publikom. Betoven je 1808. godine posvetio tri svoja gudačka kvarteta grofu Razumovskom, pa su ta dela danas ostala upamćena po prezimenu ovog plemića. Iako danas ova dela predstavljaju standradni deo repertoara, u vreme nastanka su smatrana složenim i teškim za razumevanje. "Tri nova, veoma dugačka i teška Betovenova kvarteta privlače pažnju svih poznavalaca muzike. Koncepcija je složena, konstrukcija odlična, ali ne razumeju se lako." - tako su pisale bečke novine Allgemeine musikalische Zeitung.

 

Princ Kinski

Knez Ferdinand Johan Nepomuk Kinski bio je jedan od Betovenovih glavnih sponzora, uz prinčeve Lobkovica i Lihnovskog, kao i nadvojvodu Rudolfa. Posvetio se vojničkoj karijeri i postao oficir u službi Marije Terezije. U ratovima protiv Napoleona vodio je sopstveni bataljon. Pasionirano je prikupljao umetnička dela, a posebno je voleo muziku. Kao što je to bio običaj u svim aristokratskim palatama, tako su i u njegovom domu održavani koncerti u privatnom aranžmanu i pred pozvanim gostima. 

 

Supruga kneza Kinskog, Marija Šarlota, bila je odlična pevačica koja je nastupala na koncertima u plemićkim krugovima. Ostalo je zapisano sledeće o njenom nastupu u palati Lobkovic krajem januara 1809. godine: 

 

"Glas kneginje Kinski naročito u donjem registru ima mekan, pun, pravi italijanski prizvuk."

 

Betoven joj je posvetio nekoliko kompozicija koje su bile namenjene da ih ona izvodi: Sedam pesama op. 75 (1810) i Tri pesme op. 83 (1811). Od ukupno deset pesama koje je Betoven napisao na Geteove stihove, čak šest je posvećeno kneginji Kinski, što nije uopšte slučajno. Naime, porodica Kinski je upoznala Getea u Karlsbadu leta 1810. godine, pa se može slobodno reći da je Betoven napisao muziku baš na njegove stihove zbog toga što je kneginja poznavala nemačkog pesnika. Knezu Kinskom je 1812. godine posvetio Misu u C-duru op. 86, koju je prethodo napisao po porudžbini kneza Nikolausa Esterhazija.

 

Nakon što je knez Kinski neočekivano preminuo 1812. godine, Betoven je zapao u ozbiljne finansijske probleme, naročito kada su druga dva njegova pokrovitelja neredovno davala obećanu platu. O nastavku isplate dogovorenog novca Betoven je morao da se sudski dogovara sa kneginjom i sinovima. Nakon što je novac ponovo počeo da pristiže, Betoven je kneginji Kinski u znak zahvalnosti 1816. godine posvetio pesmu An die Hoffnung op. 94.

Betovenov prijatelj i mecena još iz vremena kada je mladi muzičar živeo u Bonu bio je grof Ferdinand Valdštajn. On je energično pripremao sve za Betovenovo drugo putovanje u Beč i upravo zahvaljujući njemu uspostavljen je kontakt s porodicom Lihnovski. Knez Karl bio je Valdštajnov prijatelj iz mladosti, a njegova supruga, kneginja Marija Kristijana, rođena Tun Hoenštajn, bila je njegova rođaka. Kneževska porodica je podržavala Mocarta tokom poslednjih godina kompozitorovog života, a čuvene Valdštajnove reči upućene Betovenu o prenošenju Mocartovog duha posredstvom Hajndovih ruku, dobila je smisao kada je porodica Lihnovski prihvatila da pomogne mladom bonskom muzičaru. 'Jedan od mojih najvernijih prijatelja i promotera moje umetnosti' - tako je Betoven u jednom pismu opisao knez Karla Lihnovskog. Legenda kaže da je one čuvene, toliko citirane reči upravo njemu uputio, a one glase: 

"Prinče! Vi ste to što jeste pukim slučajem i po rođenju; ono što sam ja, jesam zahvaljujući samom sebi. Postoji i postojaće na hiljade prinčeva, ali samo je jedan Betoven."

Knez Lihnovski

Knez Karl Lihnovski je poticao iz stare i bogate aristokratske porodice, a posedovao je imanja u Austriji i Pruskoj. On je inicirao Betovenovo putovanje u Prag, Drezden i Berlin 1796. godine. Slično je učinio i za Mocarta sedam godina ranije. Na pruskom dvoru Betoven je za sebe i sjajnog dvorskog violončelistu Žana-Luja Dipora komponovao Sonate za klavir i violončelu op. 5. Počev od 1800. godine Lihnovski se obavezao da će Betovenu isplaćivati 600 guldena godišnje dok god kompozitor ne nađe stalno nameštenje. Finansijska pomoć realizovana je do 1806. ili 1808. godine, ali ne zna se tačno zašto je prestala. Možda je razlog bio taj što je Betoven odbio da svira pred francuskim oficirima ujesen 1806. godine u kneževom domu u Češkoj. 

Betoven je od 1794. godine boravio u domu porodice Lihnovski, gde je mogao i da obeduje, a za to je zaslužan ne samo knez Karl nego i njegova supruga. Ona je takođe organizovala muzičke akademije jednom ili dva puta sedmično. Time je ona nastavila tradiciju svoje majke, grofice Marije Vilhelmine fon Tun Hoenštajn, koja je bila jedna od najvećih pokroviteljki muzike u Beču. Betoven je upoznao gorficu Mariju još 1793. godine preko Hajdna. Njene tri ćerke su sve igrale važnu ulogu u svetu muzike. Osim Kristijane koja je postala kneginja Lihnovski, bile su tu i Elizabet, koja se udala za grofa Razumovskog, kao  i Karoline koja je postala ledi Giford. 

Na muzičkim akademijama, koje su u domu Lihnovskih održavane od sredine devedesetih godina 18. veka, redovno su nastupali izvrsni muzičari, a među njima svakako najznačajniji bio je kvartet pod rukovdstvom Ignaca Šupanciga. Knez Karl je Betovenu poklonio odlične gudačke instrumente, koje je umetnik mogao da koristi za potrebe sviranja gudačkih kvarteta, a kneginja mu je poklonila klavir nakon što se Betoven uselio u sopstveni stan. Nakon smrti muža, poklonila mu je i stoni sat u obliku piramide. U Betovonovj kući u Bonu i danas se mogu videti kako gudački instrumenti, tako i navedeni sat, koje je Betoven dobio od Lihnovskih.

Betoven je upravo pod okriljem Lihnovskove pomoći počeo da objavljuje svoje kompozicije u Beču. Kada mu je obezbedio objavljivanje Klavirskih trija op. 1, među predupisnicima nisu bili ne samo knez i kneginja Lihnovski, nego i članovi ženine porodice Tun Hoenštajn. Dela su, naravno, prvi put izvedena u domu Lihnovskih, a tom prilikom bio je prisutan i Jozef Hajdn. Kada se u domu Lihnovskih u decembru 1805. raspravljalo o izmenama u partituri Betovenove opere Leonora, koja nije doživela uspeh na premijeri, upravo se kneginja Lihnvoski ponudila da svira delo na klaviru. O njeom pijanističkom umeću zapisano je da je svirala izražajno i osećajno. Ne treba da čudi to što je Betoven mnogo cenio kneza i kneginju, jer je, recimo, u svom Hajligenštatskom testamentu, datiranom 6. oktobra 1802. godine, spomenuo kneza Karla, nazvavši ga svojim najbližim prijateljem ('mein wärmster Freund'). Čak i kada je došlo do sukoba s Lihnovskim, Betoven je ostao blizak s kneginjom i njenim bratom Moricom. Mnoga dela mu je posvetio, posebno klavirska, između ostalih i Sonatu za klavir op. 13 u c-mollu, zvanu Patetična. Knezu Karlu je posvećena i Druga simfonija. 

Betoven je posvetio više dela kneginji Lihnovski i članovima njene porodice. Tako je prilikom putovanja u Prag 1796. napisao Šest nemačkih igara za klavir i violinu WoO 62, posvetivši ih groficama Tun Hoenštajn. Njihovoj majci, grofici Mariji Vilhelmini, namenio je Trio za klavir, klarinet i violončelo op. 11 (Gassenhauer-Trio). Samoj grofici koja je bila odlična pijanistkinja, Betoven je posvetio dve kompozicije, među kojima su i Varijacije za violončelo i klavir na temu iz dela Juda Makabejac G. F. Hendla. Sva dela koja je posvećivao ženama pisana su ili za klavir ili za neki kamerni sastav. Tada nije bilo uobičajeno da im se posvećuju veća dela poput simfonije.

Betovenova kuća u Beču - druga priča

Jozef Vilibrord Meler: Ludvig van Betoven (1803)

U vreme kada je Betoven došao u Beč 1792. godine, koncertne dvorane, onako kako ih mi danas poznajemo, nisu još postojale. Priređivani su koncerti za pozvane goste u palatama u skladu sa dvorskom tradicijom, a aristokratija je finansijski podržavala male ansamble. Primeri takvih koncerata su upravo oni iz 1804. i 1805. godine, kada su u palati princa Lobkovica održavane probe, a potom i izvođenja Betovenove Treće simfonije. U to vreme, muzičari su počeli da se okupljaju i u buržoaskim salonima. Takve muzičke akademije u velikim balskim dvoranama ili holvima u Hofburgu ili starom Univerzitetu u Beču održavale su se tako što su privatna lica iznajmljivala prostor i pokrivala troškove. Najčešće su ti koncerti bili organizovani u dobrotvorne svrhe ili zarad profita organizatora. Koncertni život grada, onako kako danas postoji, počeo je postepeno da se razvija osnivanjem Društva prijatelja muzike (Gesellschaft der Musikfreunde) 1812. godine i nakon otvaranja nove koncertne dvorane Musikverein 1870. godine. U to vreme počeli su da se formiraju orkestri, instrumenti su zvučali drugačije nego danas, a koncertni prostori su bili mnogo manji. To znači da su Betovenova dela svakako zvučala mnogo glasnije onda nego danas. Jedan koncert iz Betovenovog vremena, sa trideset i pet muzičara u holu starog Univerziteta, mogao je da zvuči isto kao kada bismo danas slušali hiljadu muzičara u dvorani Berlinske filharmonije. 

Betoven je održao svoju prvu veliku muzičku akademiju 2. aprila 1800. godine u pozorištu Hofburg. Takvi dobrotvorni događaji organizovali su muzičari sami. Betoven je za te potrebe morao da pronađe adekvatnu dvoranu, pošto u to vreme nisu još postojale javne koncertne sale. Sam je osmislio program koncerta, angažovao muzičare, pobrinuo se za njegovu promociju i vodio računa o prodaji karata. 

"Karte za lože i sedišta mogu se nabaviti kako od gospodina van Betovena u njegovom stanu na trećem spratu na adresi Im Tiefen Graben 241 tako i kod prodavca karata u pozorištu." 

Program koncerta je bio dugačak, sveobuhvatan i veoma raznolik, što je bilo sasvim uobičajeno u to vreme. Repertoar se sastojao od jedne Mocartove simfonije, odlomaka iz Hajdnovog oratorijuma Stvaranje sveta, Betovenovog klavirskog koncerta, fantazije za klavir, Septeta op. 20 i njegove Prve simfonije. 

Obaveštenje za Betovenovu muzičku akademiju u pozorištu Hofburg

Jedna od najelegantnijih bečkih gostionica u Betovenovo vreme bila je Zum Wilden Mann. Nalazila se u centru Beča na adresi Kärntner Strasse 17. Ispred te gostionice bila je stanica poštanske kočije koja je vozila do Badena. Betoven je često koristio taj prevoz. Kompozitorov Gudački kvartet op. 132 u a-mollu, komponovan 1825. godine, premijerno je izveden upravo u ovoj gostionici. Jedno je od tri dela koja je poručio Nikolaj Borisovič Galjicin. Kompozitorov kopista nije bio naviknut na kompozitorov nejasan stil notacije, te je kasnio sa prepisivanjem deonica koje je trebalo da dobije poručilac dela, kao i članovi Kvarteta Šupancig koji su bili prvi izvođači dela. Betovenov bliski prijatelj i drugi violinista spomenutog kamernog sastava je kasnije dovršio započet posao, te je delo objavljeno tek nakon kompozitorove smrti. 

Gostionica Zum Wilden Mann 

Ignac Šupancig je Betovenu davao časove violine. On je bio izvrstan violinista i stajao je na čelu gudačkog kvarteta koji je delovao pod pokroviteljstvom princa Lihnovskog. Šupancig je osnovao svoj kvartet 1804. godine koji je delovao pod patronatom princa Razumovskog. Članovi tog ansambla su bili neki od najbolih muzičara tog vremena. Poznati po visokom profesionalizmu i premijernim izvođenjima teških dela, ansambl je vrlo brzo postao jedan od najboljih gudačkih kvarteta u Evropi. Svojim delovanjem su premostili jaz između sveta salonske muzike u aristokratskim palatama i javnog izvođenja u koncertnim dvoranama. 

Jozef Danhauzer: Ignac Šupancig (1830)

Ludvig van Betoven je postavio nove standarde u domenu žanra gudačkog kvarteta i to u oblasti tehničkih i izražajnih zahteva, što je posledično uticalo i na nivo profesionalizma samih izvođača. Kompozitor i dirigent Ignac fon Zejfrid zapisao je svoja sećanja o tome kako je Betoven radio sa muzičarima iz Kvarteta Razumovski: 

"Betoven je bio popularan poput petla u kokošinjcu u ovoj prinčevskoj palati. Sve što je komponovao bilo bi servirano toplo pravo iz lonca i izvedeno tačno prema njegovim specifikacijama - onako kako je on to želeo i nikako drugačije. Muzičari su svirali sa zanosom, ljubavlju i pažnjom. Njihova posvećenost je mogla da proistekne samo iz njihovog divljenja prema kompozitorovoj genijalnosti i zbog toga što su imali jedinstvenu priliku da steknu uvid u njegove najtajanstvenije namere."

August Borkman: Betoven i Razumovski kvartet (1872)

Pored toga što je tema Ode radosti odabrana 1985. godine kao zvanična himna Evrope, brojni rukopisni materijali njegove Devete simfonije proglašeni su delom svetskog kulturnog nasleđa. Upravo je ovo grandiozno delo premijerno izvedeno 7. maja 1824. godine u pozorištu Kӓrntnertor, mestu gde su u to vreme igrane operske, baletske i pozorišne predstave. Uključivši soliste i mešoviti hor u poslednji stav simfonije Betoven je stvorio novi žanr simfonije-kantate. Kako je u vreme prvog izvođenja ovog dela bio već potpuno gluv, neko je morao da ga okrene prema publici kako bi mogao da vidi njeno oduševljenje, pošto nije mogao da čuje gromoglasni aplauz. 

Kӓrntnertor Theater  

Na početku 19. veka, auditorijum Univerziteta, danas balska dvorana austrijske Akademije nauka, bila je jedna od najvažnijih koncertnih sala u Beču. Betovenova dva dela - Simfonija br. 7 u A-duru i Velingtonova pobeda - ovde su premijerno izvedena 8. decembra 1813. godine na dobrotvornom koncertu namenjenom onima koji su postradali u antinapoleonovskim kampanjama. Na koncertu su bili prisutni uvaženi muzičari poput Humela i Salijerija, a naročito je bila spektakularna pojava mehaničkog trubača kojeg je konstruisao Johan Nepomuk Melcel, izumitelj metronoma. Sudeći po novinskim izveštajima, koncert je bio toliko uspešan da je drugi stav simfonije ponovo izveden na zahtev publike. 

Svečana sala starog Univerziteta (1911)

Betoven je komponovao Sonatu za violinu i klavir op. 47 u A-duru, poznatu kao Krojcerova, 1802. godine i posvetio je violinisti Džordžu Bridžtaueru. Delo je premijerno izvedeno naredne godine u Augartenu, mestu koje je car Jozef II otvorio za javnost 1775. godine. To je bilo popularno mesto za opuštanje Bečlija i organizovanje događaja. Danas se ovaj park, izgrađen u stilu francuskog baroka, nalazi u drugom bečkom okrugu. U baroknoj palati danas je sedište Hora bečkih dečaka. Pored palate, u parku se nalazi i fabrika porcelana, galerija savremene umetnosti i Austrijski filmski arhiv. U palati Augarten nekada su izvođeni koncerti, a među kompozitorima koji su tamo nastupali bili su Mocart, Betoven, Šubert, Štraus i drugi. Mocart je neko vreme dirigovao na jutarnjim koncertima, da bi se kasnije na toj dužnosti smenjivali drugi muzičari. Kako su odnosi između Betovena i Bridžtauera nakon premijere violinske sonate pogoršani, kompozitor je povukao prvobitnu posvetu i dodelio je francuskom violinisti Rodolfu Krojceru. 

Augarten

Brojna mesta u Beču svedoče o delovanju Ludviga van Betovena, a o tome govore odabrane fotografije i dokumenta koja se mogu videti u muzeju posvećenom ovom umetniku. Sve posetioce ovog bloga uskoro očekuje još lepih i sadržajnih tekstova o tome. 

Pogled na dvorište Betovenovog muzeja u Beču

Betovenova kuća u Beču - prva priča

Jozef Karl Štiler:
Betoven sa rukopisom Misse solemnis (1820)

Ludvig van Betoven (1770-1827), nemački kompozitor klasicizma, živeo je u Beču od 1792. godine sve do svoje smrti. Proveo je letnje mesece 1802. godine u Hajligenštatu, popularnom spa centru tog vremena. Tu je komponovao svoju Sonatu za klavir op. 31 br. 2 u d-mollu, poznatu pod nazivom "Oluja". Takođe, načinio je skice za svoju Simfoniju br. 3 u Es-duru. Pored kompozicija koje su nastale tokom boravka u Hajligenštatu, Betoven je napisao jedno pismo koje je u istoriji ostalo poznato kao Hajligenštatski testament. U tom pismu je izrazio svoja osećanja zbog postepenog gubitka sluha. Muzej koji se danas nalazi u kući u kojoj je boravio kompozitor svedoči o njegovom životu i stvaralaštvu, ali rasvetljava i druge teme neophodne za bolje razumevanje tog vremena. Posetioci tako mogu da saznaju kako se tada muziciralo, kakve su bile navike bečke muzičke publike, kakvo je bilo društveno uređenje u vreme Betovenovog života, kao i šta je sve kompozitor preduzimao kako bi poboljšao svoje zdravstveno stanje. 

Istorijat kuće u ulici Probusgasse broj 6, u kojoj se danas nalazi Betovenov muzej, vezuje se, prema pisanim izvorima, za sredinu 15. veka. Tu je bio smešten lokalni magistrat, između ostalog, pre nego što ju je 1732. godine kupio jedan pekar. Tada je pored same pekarske radionice postojala prodavnica i pekarev stan. Kuća je sve do sredine 20. veka ostala pekara, da bi počev od 1970. godine, kada se u tu kuću uselilo "Betovenovo društvo", posetioci dobili priliku da obiđu kompozitorov muzej. U neposrednoj blizini te kuće nalazi se još jedno gotovo skriveno mesto gde je Betoven živeo, ali ono nije otvoreno za javnost.

Betovenov muzej u Beču

Betoven - čudo od deteta

Ludvig van Betoven je imao dvadeset i dve godine kada je napustio svoj rodni Bon i uputio se u  Beč. U tom trenutku je već bio virtuoz na klaviru, svirao je orgulje i violu, komponovao i imao angažman na bonskom dvoru još od vremena kada je imao svega trinaest godina. Betovenova nadarenost primećena je veoma rano. Otac ga je podržavao u tome da postane muzičar. Već kao malo dete dobio je časove klavira i orgulja, a naučio je da svira i violinu i violu. Kompozitorov deda Ludvig van Betoven stariji, rođen 1733. godine u gradu Mehelnu na teritoriji današnje Belgije, bio je takođe muzičar. U Bonu je radio kao kapelmajstor u službi dvora. Umro je kada je Betoven imao svega tri godine. Mladi Ludvig se u liberalnom Bonu slobodno kretao među buržoazijom i aristokratama, nadahnjivao se prosvetiteljskim idejama, čitao Kanta, obožavao Šilera, ugledao se na Napoleona.

Kristijan Gotlob Nefe, Betovenov prvi profesor

Betoven je počeo da uči muziku od Kristijana Gotloba Nefea kada je imao deset godina. Tada je dobio priliku da upozna muziku Jozefa Hajdna, Volfganga Amadeusa Mocarta i Karla Filipa Emanuela Baha. Neophodna osnova za učenje klavira i kompozicije prema Nefeu nalazila se u Dobro temperovanom klaviru Johana Sebastijana Baha. Takav stav je Betoven potom prenosio svojim učenicima. Do svoje trinaeste godine Betoven je već zamenjivao svog profesora Nefea na mestu orguljaša u dvorskoj kapeli u Bonu. Kako je važio za čudo od deteta, nije nemoguće da je već tada bio predmet portreta lokalnih slikara. Ovo ulje na platnu malih dimenzija, nepoznatog bonskog slikara, predstavlja najraniju poznatu predstavu Betovena na jednom umetničkom delu. Slika se nalazi u bečkom Weltmuseum-u, u delu posvećenom kolekciji istorijskih muzičkih instrumenata. 

Portret trinaestogodišnjeg Betovena (oko 1783)

Odlazak u Beč

Mladi muzičar je pre definitivnog preseljenja u Beč posetio ovaj grad 1787. godine sa namerom da se sretne sa Mocartom. Drugo putovanje je planirano sa željom da se radi sa Jozefom Hajdnom, a zbog očeve smrti i promenjenih političkih okolnosti ispostavilo se da je austrijska prestonica postala stalno mesto boravka. U Betovenovom muzeju nalazi se jedna soba u kojoj posetilac može da prati kompozitorov odlazak u Beč, kao i da pretpostavi šta je moglo stati u njegov prtljag prilikom tog puta. Autori postavke smatraju da bi to svakako mogle biti neke od njegovih kompozicija, poput kantata koje je napisao, potom Bahov Dobro temperovani klavir, Kantova Kritika čistog uma ili dela Euripida, Šilera i Getea. S obzirom na to da se divio Napoleonu, sasvim sigurno bi njegov portret našao svoje mesto u prtljagu mladog muzičara. 

Detalj iz Betovenovog muzeja

Odlazak na lečenje u Hajligenštat

Naporan rad, premalo priznanja, briga oko preživljavanja, kao i sve lošije stanje sluha naveli su Betovena da se, prema preporukama svojih lekara, povuče iz Beča i preseli u mir i tišinu seoskog okruženja. Tako se kompozitor 23. aprila 1802. godine preselio u Hajligenštat, koji je tada bio mala vinska regija i mesto gde je bio razvijen banjski turizam. Naime, u blizini se nalazio izvor lekovite vode u podnožju obližnjih planina. Danas je to mesto deo Beča i nalazi se na oko pet kilometara severno od centra grada. Javna banja je izgrađena u Hajligenštatu krajem 18. veka. Lekovitost vode koja je tu izvirala bila je poznata još u rimsko doba. Kada je izvor presušio u kasnom 19. veku, na tom prostoru je napravljen Hajligenštatski park. 

Betoven je tokom svog života tražio savete od brojnih lekara za tegobe koje su ga mučile, naročito intenzivno nakon 1802. godine. Kompozitora su mučile dijareja, konstipacija, bolovi u donjem stomaku, groznica i zapaljenja. Takođe je isprobio različite vrste lečenja zbog problema sa gubitkom sluha. Betoven je čak posvetio neke svoje kompozicije doktorima u znak zahvalnosti. Boravak u banji je u njegovo vreme podrazumevao kupanje u lekovitoj vodi i njeno konzumiranje. Još poznatije od Hajligenštata u to vreme bilo je banjsko lečilište u Badenu, gde je Betoven proveo nekoliko leta. 

Betoven - ljubitelj prirode

Kompozitorov dolazak u Hajligenštat 1802. godine označio je početak nekolicine njegovih boravaka u prirodi. Često je bio viđen kako žurno zapisuje note za svoja buduća dela dok šeta u prirodi. U njegovim spisima ponekad se nailazi na opise takvih ruralnih mesta oko Beča. U jednom pismu upućenom Terezi Malfati, napisanom 1810. godine, Betoven kaže:  

 

"Kako si samo srećna što možeš da odeš u prirodu tako rano! Ja moram da čekam do osmog pre nego što počnem da uživam u tom blaženstvu, ali već sam zbog toga uzbuđen kao dete. Koliko sam samo srećan kada mogu da lutam kroz šumu među drvećem, biljkama i kamenim brežuljcima. Ne postoji osoba koja voli prirodu kao ja - šume, drveće i litice predstavljau sve ono što jedan čovek poželeti može."

Mnogi umetnici su opisivali Betovena kako luta po poljima i komponuje usred nekog romantičarskog pejzaža. Johan Šporšil je 1827. godine rekao da bi Betoven uvek tražio najusamljenija mesta u gustoj šumi i da bi se uvek brzo povlačio u izolaciju kada bi primetio nekog stranca. Upravo su ovakva svedočanstva predstavljala osnovu za kasnije predstave kompozitora na platnima. Jedno od najpoznatijih likovnih dela tog tipa poteklo je iz slikarske radionice bečkog umetnika Julijusa Šmida. Reprodukciju te slike posetioci mogu takođe da vide u Betovenovom muzeju. 

Julius Šmid: Der wandernde Komponist
(oko 1901. godine)

Prema svedočanstvu Edvarda Šulca, kompozitorovog savremenika, Betoven je bio strastveni ljubitelj šetanja. Uživao je u tome da ide u prirodu i tamo provodi sate. Dešavalo se da po čitavu noć šeta ili da na nekoliko dana ode i da niko drugi ne zna gde je. Šulc se priseća da bi prilikom zajedničkih šetnji Betoven njemu pokazivao neka lepa mesta ili komentarisao propadanje nekih građevina koje je video. Isto tako bi nekom drugom prilikom bio potpuno povučen u sebe i mrmljao bi nešto sasvim nerazumljivo. Tako je, čini se, pronalazio i inspiraciju za komponovanje. U Muzeju Belvedere nalazi se jedna poznata slika na kojoj je predstavljeno legendarno mesto gde su mnogi umetnici, od Betovena do Šenberga, provodili svoje slobodno vreme. Reprodukcija te slike nalazi se u Betovenovom muzeju. 

Ludvig Ferdinand Šnor fon Karolsfeld:
Borovo drvo u Medlingu

Priroda kao inspiracija

Na prelasku u 19. vek priroda je služila kao model za estetiku i harmoniju. Ona je bila predmet otkrivanja i istraživanja u naučne svrhe. Betoven je u više navrata izražavao svoju ljubav prema prirodi - poljima, šumama i drugim mestima. Pored prirode koja ga je neposredno okruživala, Betoven je bio fasciniran i drugim pojavama, poput neba, zvezda, nebeskih tela i raja. Često je govorio o dalekim svetovima, o mestu "odakle sve što je stvoreno plovi dalje i iz čega se potom rađaju nove kreacije večno" (iz pisma upućenom harfisti Johanu Andreasu Štumpfu). Posmatranje stvarnog sveta, onog koji ga okružuje, na jednoj strani, kao i nekog idealnog prostora "iznad nebeskih tela", na drugoj strani, pronalazi svoj odjek u kompozitorovoj muzici, naročito u Simfoniji br. 9. 

Detalj iz Betovenovog muzeja

U Betovenovom muzeju nalazi se tekst jedne pesme koju je Betoven napisao prema stihovima Georga Fridriha Trajčkea. Inspiracija za nastanak te kompozicije javila se prilikom jedne od Betovenovih poseta poznatom vidikovcu severno od Beča. Bilo je to 13. decembra 1816. godine. To mesto je bilo poznato pod nazivom der Himmel. Naziv ove pesme glasi Ruf vom Berge. 

Betovenova zapažanja o prirodi pronalaze se u njegovim beleškama i pismima, ali se ponajviše odnose na njegovu muziku. Kompozitorova Simfonija br. 6 u F-duru nastala je tokom 1807. i 1808. godine. Od njega samog potiče naziv dela - Pastoralna simfonija ili Sećanja o životu na selu. Svaki od pet postojećih stavova ovog dela predstavlja prikaz dešavanja u seoskom okruženju. Instrumenti imitiraju pesmu ptica, žuborenje vode ili dolazak pretećeg olujnog vremena. 

O tome kako je progresivno gubio sluh, šta je zapisao u svom čuvenom testamentu, o tome kako je komponovao i gde je nastupao u Beču, pisaću nekom drugom prilikom u jednoj od narednih priča.

Dvorište Betovenovog muzeja u Beču