Barokna opera je imala numerički koncipiranu formu – smenjivali su se rečitativi i arije uz daleko manji broj dueta i horskih nastupa. Na scenama evropskih operskih kuća vladali su pevači – kastrati i primadone – koji su imali toliku moć da su kompozitorima određivali broj arija po činu. Uloge su se pisale za konkretne pevače i pevačice, pa su kompozitori tačno znali prednosti i mane njihovih glasova. Svaka barokna ozbiljna opera imala je arije različitog karaktera – lagane i raspevane, naglašeno bravurozne ili lagane i tužne. Ono što je barok nasledio iz epohe renesanse jeste tonsko slikanje pojedinih reči, izraza, pojava iz prirode ili osećanja junaka, što opersku muziku tog vremena čini veoma upečatljivom i sugestivnom.
Specifičan muzički stil arija u baroknim operama vezivao se tada za aktuelnu teoriju o afektima (nem. Affektenlehre), prema kojoj je osnovni zadatak muzike da izaziva osećanja. Osnove ove estetičke teorije razvili su još antički filozofi (Platon, Aristotel), tvrdeći da određeni modusi izazivaju određenja stanja ljudskog duha, a potom preuzeli svi kasniji muzički teoretičari, a samim tim i kompozitori. Postoje četiri osnovna tipa afekata – to su tuga, radost, ljubav i mržnja. Ako treba da izražavamo radost, onda bi muzika morala biti bržeg tempa, da ima intervalske skokove i da pretežno koristi konsonantne intervale, dok bi za slikanje tužnih osećanja kompozitor morao da upotrebi lagan tempo, postupno kretanje melodije, hromatiku i disonancu. Ovakvo tonsko slikanje pronalazimo u renesansnim madrigalima, ali i u baroknim operama gde su arije bile pogodno mesto za izražavanje osećanja glavnih protagonista.
Barokna opera poznavala je različite tipove arija, od kojih je arija besa zbog svog emotivnog naboja i virtuoziteta svakako najzanimljivija. Poznata je pod različitim nazivima – aria di strepito, aria di furore, aria agitata ili arija infuriata. Pevane su u ozbiljnim operama, kratko traju, pisane su u brzom tempu i obiluju tehnički zahtevnim koloraturama. Upravo jednu takvu ariju pronalazimo u partituri opere “Julije Cezar u Egiptu” Georga Fridriha Hendla, kada glavni junak sazna da je Ptolomej okrutno odrubio glavu Pompeju. Tempo allegro, molski tonalitet, melodijska linija puna brzih lestvičnih nizova i arpeđa izražavaju Cezarov bes u ariji Empio dirò tu sei.
Ljubomora ili izdaja mogu zaista da izazovu snažna osećanja u čoveku, a barokne opera su pune arija u kojima junaci kroz muziku govore o besu koji ih obuzima zbog ljubavnih razočarenja. Glavni protagonista Hendlove opere “Kserks” saznaje da se žena koju voli udaje za njegovog brata i zbog toga lavinu svojih osećanja izražava u ariji Crude furie degl’orridi abissi. Intenzitet besa oseća se u ekstravagantnim koloraturama, punktiranom ritmu i uzbudljivoj orkestarskoj pratnji. Kao i mnoge druge, i ova arija ima da capo formu, toliko rasprostranjenu u barokno doba. Prilikom repriziranja prvog dela arije pevač ima mogućnost da ukrasi melodiju i time još više naglasi osećanje koje ga preplavljuje.
Barokna tradicija pisanja arija besa nastavljena je i u doba klasicizma, pa u Mocartovom operskom opusu nalazimo dva upečatljiva primera ove vrste vokalne umetnosti. Svima je dobro poznata arija Der Hölle Rache kocht in meinem Herzen iz opere “Čarobna frula”, u kojoj Kraljica noći, obuzeta paklenim besom, preti svojoj ćerki Pamini da će je se odreći ukoliko ne ubije Sarastra. Osim što se melodijska linija gotovo neprekidno kreće u visokom registru soprana, ova arija zahteva takođe neverovatnu preciznost i čistoću intonacije, pa i one čuvene visoke tonove, dostupne samo malom broju pevačica koloraturnog faha.
Prva pevačica koja je izvela ovu tešku ariju bila je Jozefa Hofer, sestra Mocartove supruge Konstance, poznata po pokretljivom glasu i odličnim vladanjem tonova u visokom registru. Pošto je bio dobro upoznat sa njenim vokalnim sposobnostima, Mocart je napisao dve vrhunske arije za Kraljicu noći, toliko popularne u svetu opere. Kada čuje da njen voljeni Idamante postaje kralj i uzima sebi Iliju za suprugu, očajna Elektra je rastrzana i priželjkuje svoju smrt, jer ne želi da gleda voljenog u zagrljaju svoje rivalke. Ariju Elektre D’Oreste, d’Ajace nalazimo u Mocartovoj operi “Idomeneo”. Uloga je bila namenjena nemačkom sopranu Elizabet Vendling, koja je poticala iz muzičke porodice.
No comments:
Post a Comment