Zaista je teško zamisliti da se u prošlosti publika u operskim kućama družila među sobom i ćaskala, igrala karte u ložama, jela i pila ili da je nagrađivala dobru izvedbu neke kompozicije oduševljenim aplauzom. Mi danas sa velikim poštovanjem ulazimo u pozorišnu salu ili koncertnu dvoranu, trudimo sa budemo što tiši, ne aplaudiramo između stavova, a kamoli da nešto pijemo ili jedemo. Međutim, publika je tokom 18. i 19. veka bila veoma glasna, rekli bismo, sudeći po rečenom, čak i nepristojna. Pravila ponašanja ustanovljena su tek negde početkom prošlog veka. Istorija opere obiluje primerima neobičnih praksi - primadone koje od kompozitora zahtevaju određen broj arija u svakom činu, umetanje pevačevih omiljenih arija u partituru bilo kog dela, pozajmice iz prethodno napisanih kompozicija i mnogo toga drugog.
S obzirom na to da je jedno isto opersko delo igrano nekoliko dana zaredom, logično bi bilo očekivati da je interesovanje publike bilo na najvišem nivou tokom prve večeri, a da se ona potom smanjivala svake naredne. Setimo se i da je dobar deo te publike pripadao aristokratiji ili višim društvenim slojevima, dakle onima koji su zbog bogatstva bili u prilici da se na duže staze pretplate na luksuzne lože u jednoj operskoj kući. Za njih je odlazak u pozorište bila prilika da se kreću u društvu i da budu viđeni, pa su sebi davali slobodu da se tokom narednih izvođenja istog muzičko-scenskog ostvarenja posvete nekim drugim aktivnostima. To se, naravno, nije odnosilo na trenutke kada glavne pevačke zvezde pevaju svoje najlepše arije. Pevači su bili poznati po tome što su improvizovali zapisanu melodijsku liniju i davali sebi prostora da se umetnički izraze, ponajviše u pogledu virtuoznog vladanja vokalnom tehnikom. To je publika zapravo čekala i jedino ih je to odvraćalo od aktivnosti koje su nama danas nezamislive.
Poznato je da se u jednom operskom delu pored glavnih protagonista pojavljuju i sporedne uloge. One su poznate pod nazivom comprimario i odnosi se na sporednu ličnost u jednom operskom delu, kao i na pevača koji tu ulogu tumači. U prevodu znači 'sa prvim' (con primario). Takvi pevači su po rangu niži u odnosu na nosioce glavnih uloga. U jednoj operi comprimario obično nema veću ariju ili veću scenu u kojoj pokazuje svoje pevačke kvalitete. Neke od tih uloga su Barbarina iz Mocartove „Figarove ženidbe“, Grof i Grofica Čeprano iz Verdijevog „Rigoleta“ ili uloge Fraskite i Mercedes iz opere „Karmen“ Žorža Bizea.
Postojali su trenuci kada bi prodavci sladoleda i drugih poslastica usluživali publiku tokom jedne operske predstave. Arije koje su pisane za sporedne likove, izvođene u tim momentima, dobile su naziv upravo po jednoj od tih poslastica - bila je to šerbet arija ili aria di sorbetto. Osim što su izvođene tokom posluženja, ove arije su imale i svoju praktičnu primenu. Naime, pevane su najčešće ispred spuštene zavese, na prednjoj strani pozornice. Za to vreme radnici iza scene su imali vremena da promene scenografiju. Ovakvi kratki nastupi su nudili priliku glavnim protagonistima da predahnu ili da promene kostim. Jedna od takvih je i čuvena arija Berte Il vecchiotto cerca moglie iz Rosinijevog „Seviljskog berberina“.
Pošto šerbet arije nisu bile mnogo važne, nekad nisu imale ni mnogo veze za dramskom radnjom, njihovo pisanje je bilo povereno manje poznatim kompozitorima, čija se imena potom nisu pojavljivala na plakatima. Danas se te arije ne izbacuju iz operskih partitura i publika ih pažljivo sluša kao i druge scene u operi. Još jedan primer šerbet arije nalazimo u Rosinijevoj operi „Pepeljuga“. U pitanju je arija Klorinde Sventurata mi credea.
No comments:
Post a Comment