Po povratku u Beč 1777. godine, van Sviten postaje prefekt Carske biblioteke, nasledivši to mesto od svog oca Gerarda. Do kraja svog života radio je kao upravnik Carske biblioteke, unapredivši sistem katalogizacije građe putem korišćenja kartica i obogaćivanjem njene zbirke, naročito knjigama iz oblasti nauke, ali i starijim materijalom preuzetim iz manastirskih riznica. Vrhunac svoje karijere doživeo je obavljajući dužnost direktora obrazovne komisije u službi cara Jozefa II što se može uporediti sa zvanjem ministra kulture.
Svitenovo društvo ljubitelja muzike
Gotfrid van Sviten je 1786. godine osnovao društvo prijatelja muzike pod nazivom „Gesellschaft der Associierten“ u kojem je okupio imućne pripadnike plemstva u želji da sponzoriše nastanak i izvođenje novih dela, kao i oživljavanje kompozicija starih majstora. Članovi društva bili su prinčevi Esterhazi, Lobkovic, Kinski, Lihnovski, kao i grofovi Erdedi, Aponji i drugi. Koncerti u organizaciji ovog udruženja najpre su priređivani u palatama bogatih članova tog društva ili u prostorijama Carske biblioteke, a potom i javno u Burgteatru ili u to vreme poznatoj Janovoj sali u kojoj su premijerno predstavljena mnoga Mocartova i Betovenova dela. Društvo je bilo aktivno do 1808. godine, a organizaciju koncerata je preuzelo “Društvo prijatelja muzike” nekoliko godina kasnije.
Poznanstvo sa Mocartom
S obzirom da je bio veoma naklonjen muzici, čak toliko da je i sam komponovao, ne čudi što je svoje bogatstvo i poznanstva sa drugim dobrostojećim pripadnicima austrijske aristokratije usmerio prema promovisanju umetnosti. Posebno je značajna bila njegova veza sa Volfgangom Amadeusom Mocartom kojeg je upoznao još 1768. godine. Tada je cela porodica Mocart došla u austrijsku prestonicu sa ciljem da poboljša svoje materijalno stanje. Iako tada nije došlo do izvođenja jedne Mocartove opere, za čije se scensko postavljanje zalagao van Sviten, oni su se ponovo sreli 1781. godine kada se kompozitor preselio u Beč. Jednom prilikom je Mocart u domu grofice Tun, u okviru njenih poznatih salonskih okupljanja, na klaviru svirao odlomke iz svoje nedavno završene opere Idomeneo, a u publici je između ostalih važnih zvanica sedeo i van Sviten. Tada je Mocart uspeo da pridobije pažnju ovih mecena što je dovelo do komponovanja i uspešnog izvođenja opere Otmica iz saraja.
Sviten je za potrebe koncerata u organizaciji Društva 1788. godine angažovao Mocarta. Kompozitoru je to donelo značajne prilive novca baš u trenucima kada ga je mučila nepovoljna finansijska situacija. Njegov zadatak je bio da četiri Hendlove kompozicije priredi u skladu sa modernim zahtevima i da na samim koncertima nastupi kao dirigent. Svitenova uloga bila je da prevede libreta Hendlovih dela sa nemačkog na engleski jezik. Baš tada je nastala danas često izvođena Mocartova verzija oratorijuma Mesija, u kojem su dodate deonice za drvene i limene duvačke instrumente.
Početkom 1793. godine, nešto više od godinu dana nakon Mocartove smrti, prvi put je javno izveden Mocartov Rekvijem na dobrotvornom koncertu koji je organizovao upravo Gotfrid van Sviten i to sa ciljem prikupljanja novčanih sredstava za pomoć kompozitorovoj udovici Konstanci i njihovoj deci. Delo je izvedeno u Janovoj dvorani. Dvostruka fuga u stavu Kyrie eleison svakako pokazuje da je Mocart proučavao Bahova dela.
Mocart je inače redovno posećivao van Svitena i proučavao rukopise dela iz opusa Baha i Hendla, koje je ovaj sakupio tokom svoje sedmogodišnje diplomatske službe u Berlinu. Ovaj susret sa muzikom baroknih velikana ostavio je snažan pečat na Mocartovo stvaralaštvo.
O tim Mocartovim posetama saznajemo iz sledećih reči koje stoje u pismu ocu datiranom 10. aprila 1792. godine:
„Svake nedelje u dvanaest sati idem kod barona van Svitena gde se sviraju samo Hendlova i Bahova dela. Ja u ovom trenutku prikupljam fuge Baha – ne samo Sebastijana, već i onih koje su komponovali njegovi sinovi Emanuel i Frideman.“
Van Sviten je odigrao značajnu ulogu u svetu muzike, jer je u njegovo doba bilo uobičajeno da kompozitori izvode samo svoja dela, a zahvaljujući njegovim naporima na koncertima koje je on organizovao svirana su i ostvarenja majstora prošlosti, što je unelo novine u koncertni život Evrope i doprinelo očuvanju sećanja na velikane poput Hendla i Baha.
Poznanstvo sa Betovenom
Kao što je Mocart svojevremeno posećivao van Svitena i proučavao njegovu kolekciju Bahovih i Hendlovih dela, tako je i mladi Betoven u kući ovog mecene došao u dodir sa stvaralaštvom pomenutih baroknih kompozitora, što je veoma uticalo na njega, baš kao i na Mocarta. Poznata je činjenica da je Ludvig još u rodnom Bonu poznavao Bahov Dobro temperovani klavir, ali je boravak u Svitenovoj muzičkoj biblioteci svakako bio veoma značajan. Betovenov učenik Ferdinand Ris govori o tome ko su bili kompozitorovi muzički idoli:
“Od svih kompozitora, Betoven je najviše cenio Mocarta i Hendla, a potom i Baha. Kad god bih ga zatekao sa partiturom u ruci ili je ugledao kako stoji na njegovom stolu, to je sasvim sigurno bilo nešto od ove trojice.”
Prinčevi Lihnovski i Lobkovic bili su među članovima van Svitenovog udruženja prijatelja muzike i njima je Betoven posvetio nekoliko svojih dela. Svoju Prvu simfoniju kompozitor je posvetio Svitenu.
Poznanstvo sa Hajdnom
Kako sam van Sviten nije bio u tolikoj meri imućan da finansira veće projekte, u Društvo je okupio pripadnike austrijske aristokratije koji su posedovali velika imanja i shodno tome bili u mogućnosti da deo svog bogatstva izdvoje zarad unapređenja muzičke umetnosti. Zahvaljujući radu ovog Društva komponovana su i premijerno izvedena tri Hajdnova oratorijuma, za čije je literarne predloške bio zadužen upravo Gotfrid van Sviten, velikodušni patron muzičara druge polovine 18. veka. Bili su to oratorijumi Sedam poslednjih reči Hristovih, Stvaranje sveta i Godišnja doba.
No comments:
Post a Comment