Jozef Hajdn i porodica Esterhazi

Jozef Hajdn (1732-1809)

Jozef Hajdn je odigrao ključnu ulogu u formiranju centralnih žanrova i formi epohe klasicizma, ali i umetničke muzike uopšte, poput simfonije, gudačkog kvarteta, klavirskog trija i sonatne forme. Najvažnija su njegova ostvarenja na polju simfonije i gudačkog kvarteta, koja imaju istorijski značaj za razvoj klasične muzike. To su dela na osnovu kojih su druga dva velika predstavnika bečkog klasicizma – V. A. Mocart i L. van Betoven – mogla da nastave sa nadogradnjom tradicije umetničke muzike. 

Malo koji se kompozitor u muzičkoj istoriji mogao pohvaliti položajem koji je Jozef Hajdn uživao tokom višedecenijskog angažmana na dvoru mađarskih prinčeva iz izuzetno bogate porodice Esterhazi. U službi koja je trajala više od četrdeset godina Hajdn je radio kao kapelmajstor odnosno muzički direktor kapele pri domu Esterhazijevih. Njegov posao podrazumevao je mnogobrojne obaveze, poput komponovanja muzike, vođenja orkestra, sviranja kamerne muzike i pripremanja operskih predstava za potrebe dvora. Međutim, iako je očigledno imao dosta posla oko održavanja bogatog i raznovrsnog muzičkog života u domu Esterhazijevih, to je ujedno bila i sjajna prilika za razvoj njegovog kompozitorskog stila.

Hajdnova sala u Palati Esterhazi u Ajzenštatu

Višedecenijski boravak Jozefa Hajdna u službi porodice Esterhazi predstavlja tipičan primer patronata u svetu klasične muzike, koja je uvek u manjoj ili većoj meri zavisila od takvih izuzetnih ljubitelja umetnosti. Hajdn je imao zaista veliku sreću da dobije takav angažman koji mu je obezbedio nesmetano komponovanje dela i njihovu svojevrsnu proveru na samim koncertima u domu Esterhazijevih. Plodno stvaralaštvo podstaknuto podrškom porodice Esterhazi obezbedilo mu je slavu i reputaciju velikog majstora još za vreme života, a takvi svetli primeri velikodušnog zalaganja za muzičku umetnost u velikoj meri su doprineli napredovanju ovog vida kreativnog izražavanja.

Paul Anton Esterhazi

Paul Anton Esterhazi (1711-1762)

Jozef Hajdn je stupio u službu Paula Antona Esterhazija 1761. godine i dobio zvanje vice-kapelmajstora, jer je tada još uvek za ovu plemićku porodicu radio vremešni kompozitor Gregor Verner. Princ Paul Anton bio je veoma naklonjen muzici, svirao je violinu, flautu i lautu, a prikupio je veliku količinu muzičkih rukopisa za svoju kućnu biblioteku. Pored toga što je angažovao mladog Hajdna, Paul Anton Esterhazi je reorganizovao muzičko osoblje na dvoru, doveo je nove svirače i omogućio mladom muzičaru da komponuje i izvodi svoja dela, jer je na raspolaganju imao mali orkestar. Ovakve pogodnosti nisu samo bile od koristi Hajdnu, koji je na taj način mogao da stvori svojevrsnu muzičku laboratoriju, odnosno da komponuje muziku koja bi odmah potom bila i izvedena, već su one posredno dovele do cvetanja ključnih žanrova umetničke muzike. 

Nikolaus I Esterhazi

Princ Nikolaus I Esterhazi (1714-1790)

Kako je Paul Anton umro već godinu dana nakon što je Hajdn stupio u službu porodice Esterhazi, porodične obaveze preuzima prinčev brat Nikolaus, koji je takođe bio naklonjen muzičkoj umetnosti. Zbog raskošnog načina života koji je podrazumevao ekstravagantnu odeću, građenje velelepnih palata i finansiranje operskih i drugih grandioznih muzičkih predstava, Nikolaus I je dobio nadimak Veličanstveni. On je veoma cenio Hajdnov rad i više puta ga je nagrađivao, bio je velikodušni muzički patron i za vreme njegove vladavine porodična muzička kapela je procvetala. 

Princ Nikolaus I je poput svog brata svirao nekoliko instrumenata, među kojima i neobični bariton. Ovaj gudački instrument potiče iz porodica viola da gamba, sličan je modernom violončelu, s tim što je imao 6-7 žica preko kojih se povlači gudalo. Umesto nogice koje ima današnje čelo, bariton se poput viole da gamba držao između kolena. Hajdn je komponovao veliki broj dela za ovaj instrument, naravno prema želji svog nadređenog. Prilikom kamernih muzičkih večeri u palati Esterhazijevih, princ Nikolaus bi svirao deonicu baritona, Hajdn bi svirao violu, a neko od članova orkestra preuzimao je partiju violončela. 

Jedan od većih prinčevih novčanih poduhvata podrazumevao je izgradnju velelepne palate Esterhaza, koja je svojom lepotom zaslužila epitet „mađarskog Versaja“. Princ i njegovi podanici, dakle i članovi muzičke kapele, nastanili su taj posed 1766. godine, a ubrzo je izgrađena i operska kuća u kojoj je Hajdn priređivao izvođenja sopstvenih i tuđih muzičko-scenskih ostvarenja. 

Palata Esterhazi

Iako ga muzički svet nije upamtio kao operskog kompozitora, ovom muzičko-scenskom žanru je posvetio dosta svog vremena. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 18. veka Hajdn je bio na čelu operske trupe na imanju svog poslodavca Nikolausa Esterhazija. Operska kuća, izgrađena na imanju ovog plemića, godišnje je priređivala oko 150 izvođenja. Svečano otvaranje operske kuće u palati Esterhazi desilo se 1768. godine i tada je premijerno izvedena Hajdnova tročina komična opera Apotekar na libreto Karla Goldonija. 

Jozef Hajdn je proveo u službi ovog istaknutog muzičkog patrona u periodu od 1762. do 1790. godine, tokom kojeg je napisao veliki broj izuzetno značajnih kompozicija sa područja orkestarske i kamerne muzike. Hajdn je tada bio u mogućnosti i da piše dela za druge naručioce i da ih prodaje preko izdavača, što je umnogome doprinelo širenju njegove reputacije po Evropi, iako je sasvim paradoksalno bio potpuno izolovan od muzičkog sveta, jer je provodio dosta vremena na posedu Esterhaza. U početku princ Nikolaus je provodio samo letnje mesece na ovom imanju u ruralnim mađarskim predelima, ali kasnije je počeo tamo da živi i tokom većeg dela godine, što je veoma zabrinjavalo muzičare i činilo ih usamljenima. Oni su na taj način bili veoma dugo odvojeni od svojih porodica, jer je princ provodio mnogo manje vremena u svojoj palati u Ajzenštatu.

Palata Esterhazi u Ajzenštatu

Oproštajna simfonija

Postoji jedna veoma zanimljiva priča koja se tiče nezadovoljstva članova Esterhazijeve muzičke kapele zbog dugog izbivanja od kuće. Naime, Hajdn je na veoma suptilan način na jednom koncertu svom poslodavcu sugerisao da su muzičari željni povratka kući tako što je poslednji stav svoje Simfonije br. 45 u fis-mollu, nazvane „Oproštajna“, koncipirao tako da u završnom adađo odseku jedan po jedan muzičar prestaje da svira, gasi svoju sveću na pultu i odlazi sa scene. Ovakva simpatična kompozitorova molba pretočena u muziku očigledno je urodila plodom, jer su princ i njegovi podanici sutradan napustili udaljeno imanje Esterhaza.

Nakon smrti princa Nikolausa I Esterhazija 1790. godine, muzička kapela biva gotovo u celini raspuštena zbog želja naslednika Antona Esterhazija da smanji troškove porodice. Hajdn zadržava svoj dotadašnji posao muzičkog direktora sa smanjenom platom, ali dobija priliku da u dva navrata putuje u London, gde veoma uspešno predstavlja svoja simfonijska dela. Po povratku iz engleske prestonice 1795. godine Hajdn dobija ponudu Antonovog naslednika Nikolausa II da ponovo preuzme položaj kapelmajstora, ali sada u vidu manjeg angažmana koji je bez obzira na to trajao sve do majstorove smrti 1809. godine.