Franc Šubert - prva priča

Rodna kuća Franca Šuberta

U gradu Beču nalaze se dva stana u kojima je živeo Franc Šubert, jedan od najpoznatijih kompozitora ranog romantizma. U njima, doduše, nije mnogo boravio. U kući u kojoj se rodio živeo je samo nešto više od četiri godine, dok je dva meseca pred smrt proveo u stanu svog brata Ferdinanda. Obe lokacije danas čine deo muzeja posvećenog ovom umetniku i otvorene su za javnost. Stan u kojem je rođen nalazi se u devetom bečkog okrugu. Kuća je u ono vreme bila podeljena na šesnaest stanova, a svaki je imao jednu sobu i kuhinju, kao i malu ostavu u potkrovlju. U jednom od tih stanova je živeo i vlasnik cele kuće Matijas Šmitgruber, dok su ostali stanovi izdavani. Šubertov otac Franc je iznajmljivao dva stana - jedan za potrebe škole u kojoj je bio direktor, a drugi za svoju porodicu. Nakon što je dobio nameštenje u Himelpfortgrundu, predgrađu Beča, sredinom 1786. godine, Franc Šubert stariji se uselio u jedan od spomenutih stanova kuće sa svojom suprugom Elizabet i dvoje dece. Ujesen 1801. godine porodica se preselila u drugu kuću koja se nalazila u obližnjoj ulici Zojlengase.

U braku Franca i Elizabet Šubert rođeno je četrnaestoro dece, mada je većina nažalost umrla u detinjstvu. To znači da su se deca u porodici rađala gotovo svake godine. U trenutku kada se rodio Franc Šubert, budući kompozitor, 31. januara 1797. godine, porodica je brojala sedmoro članova. Atmosfera je u ovoj kući sa šesnaest stanova morala biti veoma živahna, s obzirom na to da je u njoj živelo šesnaest porodica sa brojnom decom. Tu se nalazila i škola u kojoj je radio Franc Šubert stariji. Već do 1796. godine brojala je 174 učenika, koji su bili podeljeni u dve smene. Osim učitelja podučavao ih je i njegov pomoćnik. To znači da je na malom prostoru jedne učionice bilo na desetine učenika različitog uzrasta u isto vreme. 

Franc Teodor Šubert (1763-1830)

Franc Teodor Šubert, kompozitorov otac, poticao je iz porodice koja se bavila poljoprivredom. Nakon što je tri godine radio kao pomoćnik učitelja u Moravskoj, otišao je kod brata Karla u Beč gde je radio kao njegov pomoćnik u karmelićanskoj školi. Oženio je Elizabet Fic kratko pre rođenja prvog deteta Ignaca 1785. godine. Od ukupno četrnaestoro dece, koliko je rođeno u njihovom braku, devetoro je umrlo u detinjstvu. Juna 1786. godine postavljen je za direktora škole u Himelpfortgrundu, predgrađu Beča. U tom delu grada početkom 19. veka živelo je oko tri hiljade ljudi, a škola u kojoj je radio Franc Teodor bila je smeštena u kući zvanoj Zum roten Krebsen. Francova supruga Elizabet umrla je 1812. godine. Franc Teodor se naredne godine oženio Anom Klejenbek.

Nekoliko izvora potvrđuje da je porodica Šubert posedovala klavir. To je verovatno bio kvadratni klavir ili klavikord. Muzičko obrazovanje se smatralo važnim u porodici, iako to nije podrazumevalo uzimanje redovnih časova. Osim Franca, njegov stariji brat Ferdinand se bavio komponovanjem. Najstarije dete u porodici Ignac takođe je naučio da svira u porodičnom gudačkom kvartetu. Porodica je često pevala zajedno i uz muziku proslavljala svečane događaje.

Najstariji sin u porodici Šubert bio je Ignac (1785-1844), koji je najpre bio pomoćnik učitelja, a potom je nasledio svog oca u školi u Rosauu, tada predgrađu Beča. On je svom mlađem bratu Francu davao časove klavira. Septembra 1828. godine, dva meseca pre svoje smrti, Franc se uselio u stan svog brata Ferdinanda, koji je po profesiji takođe bio učitelj. Još jedan stariji brat, Karl Šubert, rođen 1795. godine, bio je učitelj kaligrafije i slikar. Franc Šubert je svirao violu u porodičnom kvartetu sa braćom Ferdinandom i Ignacom koji su izvodili deonice prve i druge violine, kao i sa ocem koji je svirao violončelo. Šubert je napisao svoje najranije gudačke kvartete za ovaj ansambl. U Šubertovom muzeju u Beču posetioci mogu da vide klavir iz radionice bečkog graditelja Benignusa Zajdnera, koji je pripadao Šubertovom starijem bratu Ignacu.

Klavir Ignaca Šuberta

Kako je rastao broj učenika u školi, Franc je bio primoran da traži novu adresu stanovanja. Kupio je kuću poznatu pod nazivom Zum schwarzen Rössel, u ulici Zojlengase, nedaleko od one u kojoj je rođen Franc. Tu je mogao komfornije da živi sa svojom porodicom i da na istoj adresi vodi školu. Osim što je počev od 1803. godine pohađao očevu školu, Franc je od njega dobio i prve časove violine. Baš u toj školi je kasnije učio za pomoćnika učitelja, a potom i radio u tom svojstvu. 

Parohijska crkva u Lihtentalu

Franc Šubert je kršten u lokalnoj crkvi u Lihtentalu 1. februara 1797. godine. Kada je imao svega deset godina, pohađao je časove pevanja i orgulja kod Mihaela Holcera, horovođe crkve. Povodom proslave stogodišnjice od izgradnje, koja je obeležena 16. oktobra 1814. godine, Šubert je napisao misu. Bilo je to prvo njegovo delo koje je izvedeno u javnosti, a solo deonicu soprana pevala je tada šesnaestogodišnja Tereza Grob, kompozitorova mladalačka ljubav. Šubert ju je upoznao 1814. godine i očigledno se zaljubio u nju, jer je tada komponovao niz ljubavnih pesama. Venčanje nije dolazilo u obzir, jer prema tadašnjem zakonu nije imao ni novčana sredstva niti odgovarajuću poziciju za izdržavanje porodice. Tereza Grob se udala 1820. godine. 

Muzičko obrazovanje 

Nakon što je položio prijemni ispit oktobra 1808. godine, Franc Šubert dobija stipendiju za boravak u Carskom gradskom internatu. Pohađao je do 1813. godine gimnaziju i bio član dečačkog hora pri Carskom dvorskom orkestru u Hofburgu. Direktor dvorskog orkestra u to vreme je bio italijanski kompozitor Antonio Salijeri, koji je bio jedna od najznačajnijih figura u muzičkom životu grada. Prepoznao je Šubertov dar za muziku i davao mu besplatne časove kontrapunkta, harmonije i kompozicije od 1812. do 1816. godine. Dvorski orguljaš Vencel Ružička mu je takođe bio jedan od učitelja muzike. 

Mladi Franc Šubert

Krajem 1813. godine Šubert napušta internat i počinje da pohađa koledž za učitelje. Naredne godine dobija dozvolu za rad kao pomoćnik učitelja, te počinje da radi kao jedan od ukupno šest očevih pomoćnika. Oko 400 njegovih dela nastalo je upravo u tom periodu. Među njima se nalaze i prava remek-dela, poput solo pesama "Vilinski kralj" i "Grečen za vretenom". Aprila 1816. godine prijavio se za posao nastavnika muzike u Ljubljani, ali nažalost bez uspeha. 

Počev od 14. juna 1816. godine Šubert je redovno vodio dnevnik. U početku je zapisivao svoje misli svakog dana, da bi kasnije to činio nešto ređe. U svom dnevniku je razmišljao o svojoj muzici i muzici drugih kompozitora, opisivao je svakodnevna iskustva, poput večernje šetnje sa bratom Karlom ili posete izložbi, a razmišljao je i o umetnosti i životu uopšte. Nije krio da je bio potpuno oduševljen Mocartovom muzikom, što se i vidi u jednom od njegovih dnevničkih zapisa:

"Mocart! Besmrtni Mocart! Koliko si samo bezbroj utisaka o svetlijem i boljem životu 

utisnuo u naše duše!"

Franc Šubert - u prirodi i na slikama

Šubertove naočare

Šubert je počeo da nosi naočare još kad je bio dete. Često ih nije ni skidao kada bi išao da spava, jer se toliko navikao na to da komponuje muziku odmah nakon što ustane iz kreveta. Na većini portreta prikazan je sa naočarima, pa ih danas doživljavamo gotovo kao kompozitorovu prepoznatljivu osobenost. U Šubertovom muzeju u Beču upravo njegove lične naočare predstavljaju jedan od najvrednijih predmeta. 

S obzirom na to da je bio punačak i ne mnogo visok, prijatelji su ga od milošte zvali Schwammerl, što u prevodu znači mala pečurka. Leopold fon Zonlajtner, Šubertov prijatelj, detaljno ga je opisao ovim rečima:

„Šubert je bio srednje visine, imao je okruglo, punačko lice, kratak vrat, ne tako visoko čelo, veliku glavu punu prirodno kovrdžave kose; zaobljena leđa i ramena, mesnate ruke i šake, kratke prste, sivoplave oči. Jake obrve, prćat i širok nos, napućene usne...Šubert je uvek nosio naočare. Kada je bio tih, njegov izraz lica kao da je odavao utisak dosade, više je delovao kao da je mrzovoljan nego veseo; neko bi mogao da pomisli da je austrijski ili još bolje bavarski seljak. Jedino kada bi ga neko posmatrao bliže, kada je svirana zanimljiva muzika ili kada je vođen zabavan razgovor, tada bi njegove karakteristike postajale življe; uglovi usana bi se podigli, njegove oči sevnule, a njegovo držanje bi postalo napetije.“

Franc Šubert, ulje na platnu
Vilhelma Augusta Ridera (1875)

Među Šubertovim prijateljima bilo je nekoliko slikara i zbog toga postoji dosta njegovih portreta iz tog vremena. Jedan od najpoznatijih je naslikao Vilhelm August Rider. Postoji priča o tome kako je ta slika nastala. Rider je živeo nedaleko od Šuberta. Jednom ga je snašao iznenadni pljusak, pa se sklonio u kompozitorovu kuću. Tada je nastala skica budućeg portreta, koji je najpre bio naslikan u tehnici vodenih boja. Na njemu se nalazi Šubertov potpis. S obzirom na to da je naslikan tokom kompozitorovog života, te je mogao da se uzme za veran prikaz, poslužio je kao osnova za nastanak posthumnih portreta. Rider je pedeset godina kasnije na osnovu tog portreta naslikao ulje na platnu. S obzirom na to da su se u muzičkim prodavnicama tokom kompozitorovog života mogle kupiti litografije sa njegovim likom, može se zaključiti da je bio veoma popularan, ali to svakako najbolje potvrđuju njegove kompozicije koje su bile rado izvođene tokom Šubertijada.

Detalj iz dvorišta kuće u kojoj je živeo Franc Šubert