Žene u muzici - Melani Boni

Melani Boni (1858-1937)

Melani Elen Boni bila je plodna francuska kompozitorka poznog romantizma. Komponovala je više od 300 dela različitih žanrova - klavirsku i kamernu muziku, dela za orgulje, solo pesme, horske i orkestarske kompozicije. Studirala je kompoziciju na Pariskom konzervatorijumu u klasama Sezara Franka, Ernestra Žiroa i Ogista Bazija. Bila je veoma perspektivna studentkinja, ali je pod pritiskom porodice morala da napusti konzervatorijum. Međutim, snažan stvaralački impuls naveo ju je da se i pored nerazumevanja svoje neposredne okoline posveti komponovanju.

Rođena u skromnoj pariskoj porodici, Melani je bila živahno dete, snažne volje, nadahnuta religijom, vaspitana u strogom duhu katoličke vere. Sama je naučila da svira klavir u porodičnom okruženju koje nije podržavalo njenu želju da se bavi muzikom. Tako je bilo sve do njene dvanaeste godine, kada su roditelji odlučili da joj dozvole formalno muzičko obrazovanje, pod uticajem prijatelja, gospodina Morija, profesora trube na Pariskom konzervatorijumu. Posredstvom Morija šesnaestogodišnja Melani upoznaje ni manje ni više nego Sezara Franka, koji je pokazao interesovanje za talentovanu devojku. Davao joj je časove klavira i povoljno ocenjivao njene prve kompozicije. 

Godinu dana kasnije Melani je počela da studira na prestižnom Pariskom konzervatorijumu. Pohađala je nastavu korepeticije, harmonije i kompozicije, deleći školsku klupu sa Klodom Debisijem i Gabrijelom Pjerneom. Nakon tri godine na studijama, Melani je osvojila prvu nagradu iz harmonije i drugu nagradu iz korepeticije. Sve je ukazivalo na to da je pred njom lepa karijera, iako je u to vreme bilo ustaljeno mišljenje o tome da ženama nije mesto u svetu kompozitora. 

Na časovima pevanja Melani je upoznala Amedea Hetiha, pesnika, novinara i muzičkog kritičara. Počela je da piše muziku na njegove stihove. Ljubav koja se rodila između njih dvoje naišla je na strogo protivljenje Melanine porodice, koja nije želela da se ona udajom upusti u 'opasni umetnički svet'. Naterali su svoju ćerku da uprkos uspehu na studijama napusti konzervatorijum, što je duboko razočaralo njene profesore Ernesta Žiroa i Sezara Franka, kao i direktora Ambroaza Tomasa. Porodica je 1883. godine dogovorila venčanje sa Alberom Domanžom, energičnim biznismenom, koji je iz dva prethodna braka imao petoricu sinova. Bio je 25 godina stariji od Melani i nije delio njenu naklonost prema muzici. Melani je od tada vodila pravi buržoaski život. Rodila je troje dece i vodila brigu o muževljevoj deci iz prethodna dva braka. Pored kuće u najlepšem delu Pariza, muž je imao posede i u unutrašnjosti, a lagodnom životu porodice Domanž doprinosila je brojna posluga. 

S obzirom na to da ni u ovom porodičnom okruženju nije imala podršku da se bavi muzikom, bilo je potrebno da ohrabrenje za nastavak komponovanja dobije od nekog drugog. Nekoliko godina nakon udaje, Melani je obnovila vezu sa Hetihom, koji je i sam u to vreme bio oženjen. Ne samo da ju je ohrabrio da komponuje, već ju je približio muzičkom miljeu i upoznao sa njenim budućim izdavačem Alfonsom Ledikom. Njena dela su polako postajala poznata: partiture su prodavane, a dela izvođena u salonima. Hetih i Boni su pozitivno uticali jedno na drugo. Ona ga je navela da objavi „Antologiju klasičnih pesama“, pokazivala mu je svoje kompozicije za klavir, pratila njegove studente pevanja i pisala muziku na njegove stihove, baš kao i za vreme studija. 

 

Melani je bila plodna kompozitorka. Pisala je muziku različitog žanra. U njenom opusu nalaze se klavirski komadi, od onih koji su namenjeni deci do koncertnih kompozicija, zatim pisala je za klavir četvororučno ili za dva klavira; komponovala je i divne komade za glas, kako svetovne, za jedan ili dva glasa (među njima pesme pisane na stihove svog ljubavnika), tako i duhovne koje broje bar 25 dela, pisanih uglavnom za hor a cappella ili uz pratnju orgulja odnosno harfe; napisala je oko trideset komada za orgulje ili harmonijum, potom oko dvadeset kamernih muzičkih dela, uključujući sonate, kvartete, septete i druga dela; naposletku i jedanaest orkestarskih komada. Najupečatljivija odlika njenog stvaralaštva jeste ta diskrepanca između moralne rigidnosti madam Domanž, opsednute društvenim obavezama ukorenjenim u pobožnosti i neverovatno smele senzualnosti koja se pojavljuje u delima napisanim pod pseudonimom Mel Boni. 

Pedesetogodišnja Mel Boni

Iako je njen prvi i glavni instrument bio klavir, Mel je volela da piše za flautu. U to vreme je nedostajalo prave, kvalitetne muzike za ovaj duvačkih instrument, ukoliko se ne računaju virtuozne kompozicije namenjene vrhunskim solistima. Mel Boni i Klod Debisi su umnogome doprineli tome da flauta postane popularan instrument u 20. veku. Ona je dosta pisala za flautu, inspirisana svojim bliskim prijateljem Lujem Flerijem, čuvenim virtuozom na flauti i profesorom na Pariskom konzervatorijumu. 

U teškim vremenima nakon rođenja vanbračnog deteta, koje nikada nije smela da prizna, Melani se svom snagom posvetila komponovanju i promovisanju svoje muzike. Postala je članica Društva kompozitora, koje je organizovalo takmičenja za kompozitore, a Melani je dva puta pobeđivala, naročito se istakavši sa Svitom za hromatsku harfu i 4 duvačka instrumenta. Sekretar Društva kompozitora postala je 1910. godine, što je bilo jedinstveno dostignuće za jednu ženu tog vremena. Svakog dana je bila u okruženju velikana pariskog muzičkog sveta, kojeg su činili kompozitori poput Masnea, Sen-Sansa, Forea i drugih. 

Diploma Mel Boni kao aktivnom članu Društva kompozitora

 

Tada su njene kompozicije izvodili neki od najboljih muzičara tog vremena u renomiranim koncertnim dvoranama. Trio Šenjo svirao je njenu kompoziciju za violinu, violončelo i klavir Soir et matin. Poznati pijanista Fransis Plante dodao je Melanine Varijacije za dva klavira na svoj koncertni repertoar. Njenu sonatu za violončelo premijerno su u Sali Berlioz izveli ni manje ni više nego Luj Furnije i Rikardo Vinjes. Melaninu Fantaziju izveo je Orkestar Kolon pod upravom Gabrijela Pjernea u pozorištu Šatele. Njen ljubavnik Hetih, koji je tada već bio profesor na konzervatorijumu, uvek je bio prisutan na događajima koji su značili Melani. Eminentni muzičari tog vremena govore o njenoj muzici sa poštovanjem i divljenjem, pa je tako Sen-Sans zapisao ove reči govoreći o Melinom prvom kvartetu: 

„Nikada ne bih pomislio da je jedna žena sposobna da napiše ovo; 

ona poznaje sve trikove ovog zanata.“