Prva kompozicija koju ću predstaviti potiče iz italijanske operske literature poznog romantizma. Reč je o duetu mlade Japanke Ćo-ćo-san i njene družbenice Suzuki iz Pučinijeve opere „Madam Baterflaj“. Napomenimo da je u to vreme, krajem 19. i početkom 20. veka, japanizam bila veoma popularna tema u umetnosti, a posebno je uticala na likovno stvaralaštvo posredstvom japanskih grafika. Teme iz dalekih, egzotičnih krajeva nisu zaobišle ni klasičnu muziku, pa se u simfonijskoj, baletskoj i operskoj literaturi tog doba nalaze dela poput spomenute Pučinijeve opere. Motiv trešnjinog cveta, toliko tipičan za Zemlju izlazećeg sunca, javlja se u duetu Scuoti quella fronda di ciliegio kao simbol ljubavi koju Ćo-ćo-san oseća prema američkom oficiru Pinkertonu. Iako bezdušno ostavljena sama sa detetom, nesrećna i osramoćena Ćo-ćo-san i dalje sanja njegov povratak. Zato želi svoju baštu da ukrasi najlepšim cvetovima trešnjinog drveta, kada na pučini ugleda američki ratni brod.
Priroda je uvek nadahnjivala pesnike, slikare i kompozitore, a posebnu simboliku je imalo cveće, što se vidi u delima iz različitih epoha. Setimo se samo ljupke barokne arije Ljubičice Alesandra Skarlatija, Valcera cveća iz baleta „Krcko oraščić“ Čajkovskog, Cvetnog dueta iz opere „Lakme“ Lea Deliba, drugog stava Malerove „Treće simfonije“, arije Don Hozea Cvet koji si mi bacila iz opere „Karmen“ ili Šumanovih vokalnih minijatura iz ciklusa „Pesnikova ljubav“. To su samo neke od najpoznatijih kompozicija u kojima se cveće pojavljuje kao motiv, najčešće vezan za ljubavna osećanja.
Ljubičice i ruže često se pojavljuju u muzičkim delima, a za potrebe ovog teksta dobro će poslužiti dve pesme, obe pisane na stihove Johana Volfganga fon Getea. Jednu je komponovao Volfgang Amadeus Mocart, drugu Franc Šubert. Ono što takođe spaja dvojicu kompozitora jeste činjenica da je Šubert za svoju Ružicu upotrebio melodiju koja je gotovo identična onoj u duetu Pamine i Papagena u Mocartovoj „Čarobnoj fruli“. Znamo da je žanr solo pesme procvetao u prvim decenijama 19. veka odnosno da je bio svojevrsno čedo bidermajera ili ranog romantizma. Međutim, pesme su pisane i pre toga, a mogu se naći i u Mocartovom opusu, iako širem auditorijumu možda nisu toliko poznate. Mocart je ovde jedini put koristio Geteove stihove, ali je zato umesto jednostavne strofične pesme, gde svaka strofa ima istu melodiju, napisao prokomponovanu formu, menjajući muzički materijal u skladu sa značenjem stihova. U pesmi Ljubičica Gete pripoveda o mladoj pastirici koja, šetajući se livadom i veselo pevajući, bezdušno staje na ljubičicu.
Trideset godina kasnije nastaje jedna od najlepših pesama romantičarske epohe – Mala poljska ruža Franca Šuberta. Dok je kod Mocarta pregažena ljubičica bila simbol muškarčevog slomljenog srca, mala crvena ruža predstavlja ženu koja odbija ljubav mladog momka. Gete je napisao te stihove 1771. godine, tokom studija prava u Strazburu, kada je imao kratku ljubavnu vezu sa Frederike Brion. Tamo je počeo i da proučava tekstove narodne poezije pod uticajem Herdera, koji je ukazivao na njihovu jednostavnu lepotu i svežinu. Geteovi stihovi potom su naveli nekoliko kompozitora da napišu muziku, a među njima su Robert Šuman i Johanes Brams, takođe značajni predstavnici nemačke romantičarske solo pesme. Za razliku od Mocarta, Šubert piše jednostavnu strofičnu formu, a stil narodne pesme, kako ističu muzikolozi, on ne imitira već sam stvara.
Solo pesme u umetničkoj muzici pisane su ili kao pojedinačne ili u okvirima ciklusa. U drugom slučaju kompozitori su najčešće želeli da se sve pesme izvode integralno, jer ih spaja određena tema, mada je moguće da na koncertnom podijumu čujete i samo nekoliko njih. U romantizmu često se provlači tema nesrećne ljubavi, ali i prirode kao pesnikovog prijatelja. Neretko se prirodne pojave koriste kao metafore za duševna stanja lirskog subjekta, što je poznavala još i barokna opera, a mogu se pročitati i direktna obraćanja pesnika povetarcu, pticama, nebu, zvezdama ili potoku. Osim Šubertove „Lepe mlinarice“ i „Zimskog putovanja“, među najznačajnije cikluse solo-pesama romantičarske epohe, ali i celokupne muzičke literature, spada i „Pesnikova ljubav“ Roberta Šumana. Stihovi potiču iz „Lirskog intermeca“ Hajnriha Hajnea. Iako ciklus najčešće izvode muški glasovi, Šuman ga je posvetio čuvenom nemačkom sopranu Vilhelmini Šreder Devrint.
Iz tog ciklusa izdvojila sam tri pesme u kojima je upravo cveće glavni pesnički motiv: Und wüßten's die Blumen, die kleinen, Aus meinen Tränen sprießen i Die Rose, die Lilie, die Taube, die Sonne. Prevod prve pesme glasi:
Kad bi cveće samo znalo koliko je duboko moje srce ranjeno, plakalo bi sa mnom da izleči moju patnju, a slavuji bi pevali da me razvesele, pa i zvezdice bi padale sa neba da me uteše: ali one ne mogu znati, jer samo jedna zna, i ona je ta koja mi je slomila srce. Ovde vidimo tipično romantičarsko obraćanje pesnika prirodi kao prijatelju kojem možete poveriti svoja najdublja osećanja.
Prevod druge pesme je sledeći:
Iz mojih suza izviraće mnogo rascvetalog cveća i moji uzdasi postaće hor slavuja. I ako me voliš, dete, daću ti to cveće, pa će se na tvom prozoru začuti slavujeva pesma.
U trećoj pesmi Šumanovog ciklusa pesnik veselo pripoveda kako su ruža, ljiljan, golub i sunce ranije bili predmet njegovog ushićenja, ali da on sada voli samo najbolju, najčistiju, najdražu, onu jedinu. Ta atmosfera prenosi se u muziku koja je razdraganog karaktera i bržeg tempa, a sveukupnoj veselosti doprinosi i prepoznatljivi ritam koji sadrži osminu i dve šesnaestine, taman da verno isprati glavne reči: die Rose, die Lilie, die Taube, die Sonne, die Kleine, die Feine, die Reine i die Eine.
U potrazi za kompozicijama u kojima cveće figurira kao važan motiv odabrala sam i jedan primer iz repertoara ruske solo pesme, a iz opusa jednog od najvećih pijanista 20. veka, Sergeja Rahmanjinova. Iako poznat pre svega po delima za klavir, ruski kompozitor je napisao i neke od najlepših pesama u muzičkoj literaturi. U jednoj od tih pojavljuju se jorgovani kao motiv i ne samo jorgovani, nego i druge slike iz prirode. Stihove je napisala Ekaterina Andrejevna Krasnova, a u prevodu glase:
Ujutru, u zoru, kroz rosnu travu hodaću, udišući svežinu jutra; i do mirisne hladovine, gde se skupljaju jorgovani, idem u potragu za svojom srećom; u životu postoji samo jedna sreća za koju mi je suđeno da je nađem i ta sreća živi u jorgovanima, na njihovim zelenim granama, u njihovim mirisnim grozdovima.
Obratite pažnju kako Rahmanjinov slikovito dočarava atmosferu stihova. Imate utisak kao da muzika slika svežinu rosne zore, a vi ste svedok devojčinog koračanja po livadi. Pesmu Jorgovani Rahmanjinov je napisao 1902. godine, postoji i u obradi za klavir, a ovog puta biram verziju za sopran i orkestar u tumačenju Aide Garifuline.
Nakon ruskog prelazim na francuski romantizam, ali i dalje ostajem u žanru solo-pesme. Slušamo kako je Gabrijel Fore, majstor francuske melodi, muzički uobličio stihove Lekont de Lila u pesmi Isfahanske ruže. Ljubavna žudnja slikovito se dočarava pomoću opojnih mirisa ruže, narandžinog drveta, lakog povetarca i pesme ptica. Naime, ništa nije lepše od Lejlinih usana boje korala ili lako poput njenog slatkog daha i poljubaca, niti umilno kao njen zvonki glas, pa čak ni neodoljivi mirisi i zvuci iz prirode. Pesnik naposletku zaključuje:
Ah, neka tvoja neiskusna ljubav, taj vazdušasti leptir, poleti brzo i nežno k mom srcu još jednom, da ponovo osetim miris narandžinog cveta, i isfahanskih ruža u svojim mahovinastim koricama!
Recimo još i to da je Isfahan grad u Iranu, da je poznat po persijsko-islamskoj arhitekturi, pokrivenim mostovima, velikim bulevarima, palatama i džamijama. Isfahanska ruža je vrsta damask ruže, roze je boje, ima jak i sladak miris, najčešće se pojavljuje u grozdovima, cveta samo jedanput godišnje, a u Evropu je stigla u 13. veku sa Srednjeg Istoka zahvaljujući krstaškim pohodima. Mada, neka ipak muzika dočara ono što je napisao Lekont de Lil.
Nadovezujući se na Foreovu pesmu, ali i duet iz Pučinijeve „Madam Baterflaj“ s početka teksta, druženje uz umetničku muziku zaokružićemo još jednim lepim primerom orijentalizma. Slušamo čuveni Cvetni duet iz opere „Lakme“ francuskog romantičara Lea Deliba, čija se radnja odvija u Indiji u doba britanske kolonijalne vladavine.
U poslednjim decenijama 19. veka nastalo je nekoliko muzičko-scenskih ostvarenja sa egzotičnom tematikom. Recimo, u operi Lovci na bisere Žorža Bizea radnja je smeštena u davna vremena na Šri Lanci, gde su se dvojica ribara, zakleti na večno prijateljstvo, zaljubili u istu ženu. U opusu Žila Masnea nalazi se opera Kralj Lahora, glavnog grada pakistanske provincije Pandžab. Ni Verdi nije odoleo egzotičnim temama, pa u monumentalnoj operi Aida radnju smešta u drevni Egipat u doba vladavine faraona. Operu Turandot Pučini smešta u Kinu u davna vremena.
U Delibovom delu dolazi do kobnog susreta Istoka i Zapada, slično nesrećnoj ljubavi mlade Japanke u operi Madam Baterflaj. Ćerka bramanskog sveštenika Lakme odlazi sa svojom sluškinjom Malikom da bere cveće. Prilaze obali reke, pa Lakme ostavlja svoj dragoceni nakit na klupi. Dva britanska oficira sa devojkama i njihovim guvernantama dolaze na piknik. Kada devojke ugledaju nakit, bivaju impresionirane, te mole svoju pratnju da načine crtež. Jedan od njih, Džerald, nudi se da nacrta nakit i tada ugleda Lakme. Ubrzo se među njima razvijaju ljubavna osećanja, što će naposletku dovesti do tragičnog kraja. Gusti svodovi jasmina, ruža i plavi lotosov cvet, pesma ptica, žamor reke i sveže prolećno jutro – o tome pevaju Lakme i Malika dok se šetaju obalom i beru mirisno cveće.
No comments:
Post a Comment