Tekst koji je pred vama odvešće vas u najpoznatije muzičke salone carskog Beča Mocartovog vremena. Posetićemo elegantne domove imućnih porodica u kojima su priređivani koncerti, slušaćete Mocartova dela pisana za prijatelje i učenike, uvažene kolege i pokrovitelje. Iako je Mocart voleo svoju slobodu i u duši zapravo bio slobodan umetnik, tokom desetogodišnjeg boravka u Beču želeo je da nađe stalno nameštenje, kao što je to bio slučaj sa Jozefom Hajdnom, koji je tri decenije radio u službi princa Esterhazija. Međutim, kako Mocartu to nije pošlo za rukom, morao je da se pomiri sa nesigurnim životom slobodnog umetnika, pod patronatom bogatih pripadnika srednjeg i visokog staleža. Prihode je obezbeđivao tako što je nastupao kao virtuoz na klaviru, izvodeći sopstvena dela, pre svega klavirske koncerte, zatim kao nastavnik muzike i zahvaljujući unosnim porudžbinama za pisanje novih kompozicija. Zbog toga je bilo veoma važno da ostvari dobre kontakte sa pripadnicima društvenih klasa u čijim domovima su organizovani muzički saloni. Gotovo sve poznate aristokratske porodice priređivale su salone u svojim palatama koje i danas krase centar Beča.
Mocart je naročito bio blizak sa porodicom Žaken, na čijem čelu je bio Nikolaus Jozef, profesor botanike i hemije na Bečkom univerzitetu, koji je u slobodno vreme svirao flautu. Njegov sin Emil Gotfrid i ćerka Franciska bili su Mocartovi bliski prijatelji. Upravo su za potrebe njihovog intimnog kućnog muziciranja nastala vokalno-instrumentalna nokturna na italijanske tekstove. Iz tog dela Mocartovog opusa biram Luci care, luci belle.
Ovakva muzika je nastala pod okriljem muzičkog salona u domu porodice Žaken, gde je Mocart sa svojim dobrim prijateljem, klarinetistom Antonom Štadlerom, rado provodio slobodno vreme. To je razlog zbog kojeg u ovim nokturnima uz glasove čujete i basetne rogove, instrumente iz porodice klarineta. Mocart je inače u najvećoj meri doprineo razvoju literature za ovaj instrument, jer mu je osim kamerne muzike posvetio deonice u operama (recimo, basetni rog prati Marš sveštenika u “Čarobnoj fruli” ili predstavlja obbligato instrument u ariji Vitelije Non più di fiori iz opere “Titovo milosrđe”), u čuvenom Rekvijemu ili u Masonskoj pogrebnoj muzici.
Pre nego što se vratimo u dom Žakenovih, na trenutak ćemo zaviriti u još jedan salon gde je Mocart bio u prilici da širi mrežu poznanstava. U salonu grofice Marije Vilhelmine Tun-Hoenštajn, kompozitor je upoznao ljude na važnim pozicijama, kao što je bio baron Gotfrid van Sviten, poznat kao pokrovitelj muzičara, koji je i sam nedeljom držao salone u svom domu, ali i članove vladajuće dinastije, pa i samog cara Jozefa II. Ćerkama grofice Tun, koje je bečko društvo od milošte zvalo „tri gracije“, Mocart je držao časove klavira.
Grofica Tun Hoenštajn
Takođe, jedan od najpoznatijih salona u Beču, pravi centar umetničkog života tog grada, vodio je Franc fon Grajner, po struci pravnik, dvorski činovnik u službi carice Marije Terezije, koji je u slobodno vreme komponovao i slikao. Njegov salon su posećivali Hajdn, Mocart i Salijeri, književnici i slikari, ali i druge istaknute ličnosti iz kulturnog života grada. U domu porodice Grajner postojalo je čak i kućno pozorište, a tradiciju održavanja salona nastavila je ćerka Karolina Pihler, koja je ostavila zanimljivo svedočanstvo o Mocartovim improvizacijama na klaviru koje su publici oduzimale dah.
Da se vratimo Žakenovima i to sa dobrim razlogom! Mocart im je posvetio nekoliko kompozicija, među kojima se posebno izdvaja Trio za klarinet, violu i klavir u Es-duru, poznat pod nazivom Kegelšat trio. Delo je prvi put izvedeno u kući Žakenovih avgusta 1786. godine. Tada je deonicu klarineta svirao već spomenuti Anton Štadler, jedan od najboljih virtuoza na tom instrumentu. Franciska Žaken je svirala deonicu klavira, dok je sam kompozitor preuzeo deonicu viole. Inače, klarinet je u to vreme bio relativno nov instrument, pa je i ova kamerna kompozicija mnogo doprinela širenju njegove popularnosti. Stoga, za razliku od onih vokalno-instrumentalnih nokturna, svakako ljupkih kompozicija pisanih da se u njima uživa u toplini doma, ovde imamo delo koje zaslužuje mesto u koncertnoj literaturi. Interesantno je to što nijedan kompozitor pre Mocarta nije napisao delo za ovakvu kombinaciju instrumenata.
U Beču s kraja 18. veka bilo je veoma važno održavati kontakte sa bogatim pripadnicim srednjeg i visokog staleža, pa je Mocart često bio rado viđen gost u domovima prinčeva, grofova, profesora ili dvorskih činovnika. Međutim, rado se muziciralo i kod Mocartovih, a kompozitor je za te potrebe uvek mogao da računa na svoje učenike. Mesec dana nakon što se uselio u stan na prvom spratu kuće u ulici Schulergasse, koja se i danas nalazi u centru Beča i pretvorena je u muzej, 31. oktobra 1784. godine, na svoj imendan, Mocart je sa svojim učenicama priredio koncert. To su verovatno bile Marija Terezija fon Tratner, Barbara fon Plojer i Jozefa Auernhamer.
Kada se kompozitor doselio u Beč 1781. godine, Marija Terezija fon Tratner postala je jedna od njegovih prvih učenica klavira. Imala je dobre veze u bečkom društvu, te mu je pomogla da organizuje tri pretplatnička koncerta na kojima su izvedeni njegovi klavirski koncerti. To mu je svakako pomoglo da stekne dobru reputaciju kao virtuoz na klaviru. Marija Ana Barbara Plojer, austrijska pijanistkinja, poznata i pod nadimkom Babete, bila je takođe jedna od Mocartovih učenica. Kompozitor joj je posvetio dva klavirska koncerta 1784. godine, a sudeći po kvalitetu tih dela Barbara je bila odlična pijanistkinja. Jozefa Barbara Auernhamer bila je austrijska pijanistkinja i kompozitorka. Nekoliko puta je nastupala sa svojim učiteljem Mocartom u klavirskom duu. I nakon udaje za Johana Beseniga, sa kojim je imala četvoro dece, nastavila je da nastupa i privatno i javno. Jednom prilikom, 23. novembra 1781. godine, Jozefa i Volfgang su na privatnom koncertu izveli Sonatu za dva klavira u D-duru.
Sredinom osamdesetih godina 18. veka, pored malih kućnih koncerata, Mocart je organizovao i takozvane ’muzičke klubove’. Oni su redovno održavani nedeljom u stanu koji i danas postoji u centru Beča. Skorašnja istraživanja pokazala su da je Mocart bio jedini kompozitor koji je priređivao takve kućne koncerte. Ono što je važno napomenuti kada govorimo o praksi kućnog muziciranja Mocartovog vremena jeste to da se često nailazi na konstataciju da su na koncertima privatnog karaktera svirali amateri. Pod tim terminom nikako ne treba podrazumevati osobe koje slabo vladaju veštinama potrebnim za sviranje ili pevanje. To su samo bili ljudi koji su po profesiji bili nešto sasvim drugo, a u slobodno vreme su voleli da muziciraju. Uostalom, sviranje i pevanje je u to vreme bilo sasvim normalno u takvim društvenim okolnostima. Prosto se podrazumevalo da članovi porodice sviraju neki instrument ili pevaju.
Sudeći po svedočanstvima savremenika, u domu porodice Mocart uvek je bilo dinamično, jer su često dolazili gosti iz Beča i okoline. Pojedini su se zadržavali i po nekoliko meseci, a jedan od njih je bio kompozitorov otac Leopold, koji je bio svedok jednog značajnog događaja. Naime, 15. januara 1785. godine Jozef Hajdn je bio gost u Mocartovom stanu i tom prilikom su izvedeni gudački kvarteti koje je mladi kompozitor kasnije posvetio starijem kolegi. Posvetu je počeo rečima: Al mio caro amico Haydn. Mesec dana kasnije, 12. februara, Hajdn je ponovo bio gost kod Mocartovih, a tada je u stanu živeo i Volfgangov otac Leopold, koji je i sam učestvovao u izvođenju muzike, svirajući deonicu prve violine. Iz tog vremena potiču one legendarne i danas često citirane reči koje je Hajdn uputio Leopoldu:
„Kažem vam pred Bogom, kao častan čovek, vaš sin je najveći kompozitor koji mi je poznat po imenu ili lično. On ima ukus, ali još važnije, on poseduje najveću veštinu u komponovanju.“
Možda su te laskave reči uspele da umire zabrinutog Leopolda, koji je strepeo za budućnost svog sina nakon što je napustio službu u Salcburgu u želji da ostvari svoje snove u carskom Beču. Jedan od „najsvežijih“ kvarteta, koji je izveden tom prilikom, bio je upravo poslednji u tom ciklusu od šest, a datiran je 14. januara 1785. godine.
No comments:
Post a Comment