Italija je oduvek bila destinacija koju nisu zaobilazili obrazovani ljudi i ljubitelji umetnosti. Pripadnici višeg staleža bi u okviru takozvane Velike ture obavezno odlazili u tu zemlju. To je učinio i nemački kompozitor Feliks Mendelson početkom tridesetih godina 19. veka. Kada je stekao visoko obrazovanje, roditelji su ga, na predlog velikog prijatelja porodice, pesnika Getea, poslali na trogodišnje putovanje po Evropi. Cilj je bio da mladi ljudi upoznaju kulturu i istoriju drugih zemalja, a najvažnija destinacija na tim turnejama bila je Italija.
Evo šta je Feliks u jednom pismu napisao svojoj sestri Fani, govoreći o Italiji:
„Osećam da sam se u potpunosti promenio otkako sam došao ovde. Boljeg sam zdravlja i srećniji sam, a rado se posvećujem komponovanju, tako da očekujem da ću postići mnogo više nego što sam očekivao. Kada ujutro rano uđem u svoju sobu i vidim sunce kako jasno obasjava moj sto, osećam se tako prijatno i zadovoljno, a sada je već pozna jesen i zaista ko bi u našoj zemlji u tom godišnjem dobu očekivao toplo vreme, vedro nebo, grožđe i cveće? Nakon doručka počinjem da radim, sviram, pevam i komponujem skoro do podneva. Posle toga biram različite istorijske spomenike koje ću tog dana posetiti. Nekad odem da vidim ostatke iz antičkih vremena, drugi put idem u Galeriju Borgeze, crkvu Svetog Petra ili u Vatikan. Tako je svaki dan zaista za pamćenje i kako vreme prolazi svi ti objekti koje vidim sve više i čvršće se urezuju u moje pamćenje.“
Italija je očigledno pozitivno uticala na mladog Feliksa, koji je nakon boravka u toj zemlji napisao Simfoniju br. 4 u A-duru, poznatu pod nazivom „Italijanska“. Iz tog dela biram četvrti stav Saltarello.
Italija je zemlja muzike, postojbina belkanta, u njoj su „rođeni“ žanrovi opere, oratorijuma i kantate, kao i neke od najznačajnijih instrumentalnih formi, poput solističkog koncerta ili klavirske sonate. Setimo se i da je celokupna muzička terminologija na italijanskom jeziku, te da se ona danas pretežno i koristi u svetu umetničke muzike. Mnogi kompozitori su baš u Italiji doživljavali velike uspehe ili su u stvaralaštvu tamošnjih muzičara pronalazili inspiraciju – recimo, Georg Fridrih Hendl je nakon izvođenja opere „Agripina“ u Veneciji iz publike slušao kako mu kliču: „Viva il caro Sassone!“ ili „Živeo dragi Saksonac!“, mladi Volfgang Amadeus Mocart postao je sa četrnaest godina član prestižne institucije Accademia Filarmonica u Bolonji, a veliki Johan Sebastijan Bah, iako nikada nije napuštao rodnu Nemačku, vredno je prepisivao Vivaldijeve koncerte ne bi li naučio više o kompozitorskom zanatu italijanskog majstora.
Italijanski operski kompozitori i pevači, naročito kastrati, a potom i primadone, preplavili su evropski kontinent u 18. veku, snažno utičući na razvoj operske umetnosti od Engleske i Francuske, preko Nemačke i Austrije, do carske Rusije. Jedna operska trupa nije se mogla zamisliti bez Italijana. Toliko su dominirali evropskom muzičkom scenom, da je u jednom trenutku moralo doći i do revolta kod domaćih kompozitora, ali uticaj italijanske opere nije se mogao u potpunosti negirati. Osim umilnih operskih arija, i napolitanske kancone lako su osvajale srca publike, a na to nisu mogli da ne reaguju i kompozitori. Godine 1880. nastala je jedna od najpoznatijih italijanskih kancona – Funiculì, Funiculà Luiđija Dence. Note je štampao milanski izdavač Rikordi i u roku od godinu dana prodate su u više od milion primeraka. Dvojica vrhunskih kompozitora orkestarske muzike, Rihard Štraus i Nikolaj Rimski-Korsakov, upotrebili su u svojim delima melodiju ove pesme, misleći da je reč o izvornoj napolitanskoj kanconi.
Kada se govori o uticaju Italije na muzičke stvaraoce, svakako ne treba da zaboravimo da je karijera Franca Lista umnogome bila vezana za tu zemlju. Evo kako je List u predgovoru za drugu svesku „Godina hodočašća“, posvećenu Italiji, opisao svoje stvaralačke namere:
„Kako sam u skorije vreme putovao u mnoge nove zemlje, kroz različite mesta osveštana istorijom i poezijom, osetivši da fenomeni prirode i njihove prateće znamenitosti nisu prošli pred mojim očima kao besmislene slike, već su u mojoj duši probudili duboke emocije i da se između nas uspostavio nejasan, ali neposredan odnos, pokušao sam da u muzici prikažem nekoliko svojih najsnažnijih osećanja i najživljih utisaka.“
Književnost i umetnost Italije inspirisala je Franca Lista da napiše komade za drugu svesku ciklusa „Godine hodočašća“. Dok ga je Rafaelova slika Venčanje Bogorodice navela da napiše komad Sposalizio, statua na grobu Lorenca de Medičija u crkvi San Lorenco u Firenci, koju je izradio čuveni Mikelanđelo, bila je povod za nastanak komada Il Penseroso. Klavirska minijatura Canzonetta del Salvator Rosa nastala je na osnovu melodije koju je komponovao Đovani Batista Bonončini. Tekst pesme, iz pera Salvatora Roze, ispisana je na partituri komada. Zatim slede Tri Petrarkina soneta, izvorno pisana za tenor i klavir, kasnije priređena za klavir solo. Neke od Listovih najlepših melodija čuju se upravo u tim komadima, što se sasvim sigurno može pripisati snažnom utisku koji su Petrarkini stihovi ostavili na kompozitora. Delom Nakon čitanja Dantea zaokružuje se druga sveska „Godina hodočašća“. Nešto kasnije List dodaje tri komada drugoj svesci, a taj dodatak naziva Venecija i Napulj, ali oni ne predstavljaju njegove originalne kompozicije, već transkripcije odnosno parafraze.
Iz navedene zbirke biram Gondolijeru, kompoziciju zasnovanu na venecijanskoj pesmi La biondina in gondoletta Đovanija Batiste Perukinija. Ona je, inače, inspirisala i druge kompozitore da napišu pesme, poput Ludviga van Betovena, Rejnalda Hana ili Đovanija Simonea Majera, a poznato je da je romantičarska klavirska muzika obilovala kompozicijama u kojima se evocira kretanje gondole po venecijanskim kanalima, kao i pesma gondolijera.
Nakon što je čuveni Nikolo Paganini napisao dvadeset varijacija na temu poznate napolitanske pesme O Mamma, Mamma Cara, nazvavši delo „Karneval u Veneciji“, brojni kompozitori su pisali slične virtuozne aranžmane. Inače, uticaj ovog violinskog virtuoza, za kojeg su savremenici tvrdili da ga je sam đavo zaposeo, naravno zbog neverovatne tehničke spretnosti koju niko drugi nije mogao da savlada, ogledao se ne samo na spomenuti način, nego i mnogo dublje, jer su muzičari želeli da postanu virtuozi na svom instrumentu nakon što bi čuli vatrenog Paganinija. Robert Šuman, recimo.
Dakle, po uzoru na Paganinijeve varijacije, nastao je čitav niz sličnih obrada spomenute napolitanske kancone. Jednu takvu pronalazimo u opusu Đulija Bričaldija, koji je bio virtuoz na flauti, kompozitor, graditelj instrumenata i profesor. Zanimljivo je to što su ga prozvali za „Paganinija na flauti“. Rođen je u gradu Terni 1818. godine, a prve poduke u muzici dobija od oca. Potom odlazi na studije u Rim, gde uskoro počinje i da predaje na Akademiji Santa Čečilija. Kasnije je nekoliko godina radio kao profesor flaute članovima italijanske kraljevske porodice u Napulju i Milanu. Nakon koncertnih turneja po Evropi i Americi, Bričaldi odlazi u London gde se bavi gradnjom instrumenata, a naposletku je imenovan za profesora flaute na Konzervatorijumu u Firenci. Kao kompozitor prevashodno je negovao žanrove koji su tada bili omiljeni kod publike. Bile su to parafraze i varijacije na operske teme koje su iziskivale veliko tehničko majstorstvo.
No comments:
Post a Comment