Šetnja ulicama Beča - gde su izvođena Mocartova dela

Krećemo u još jednu šetnju ulicama Beča. Ovoga puta posećujemo mesta gde su izvođena Mocartova dela. Dok se neka od tih mesta i danas mogu videti u tom gradu, neka više ne postoje, ali se mogu videti na starim prikazima, kao što su ulja na platnu ili gravire.

 

Sredinom 18. veka, Beč je bio četvrti po veličini grad u Evropi. Unutar gradskih zidina živelo je oko 50 hiljada ljudi, dok je u predgrađima bilo 120 hiljada stanovnika. Taj broj je dostigao pola miliona u poslednjim decenijama tog stoleća, baš u vreme kada je Mocart živeo i stvarao u tom gradu. Nakon pobede nad Turcima 1683. godine, graditeljske aktivnosti su procvetale, a do kraja narednog stoleća grad je dobio popločane ulice i šire saobraćajne trake, ali mu je i dalje nedostajalo centralno snabdevanje vodom. Kada je Mocart stigao u Beč 1781. godine, oko grada je stajalo srednjovekovno utvrđenje, a široka zona oko grada, gde se nisu nalazile kuće ili zgrade, činila je vidljivu razliku u odnosu na predgrađa. 

Najveći broj mesta, vezanih za Mocartov život, kao što su stanovi u kojima je živeo, važne dvorane u kojima je nastupao ili bio aktivan kao muzičar, nestale su sa gradske mape savremenog Beča. Kompozitor je živeo u 14 stanova tokom desetogodišnjeg boravka u tom gradu, ali jedino je stan na prvom spratu zgrade u ulici Domgasse ostao manje ili više nepromenjen iz vremena kada je porodica Mocart tamo živela više od dve i po godine. Tamo se danas nalazi muzej posvećen kompozitoru. 

Međutim, postoji još nekoliko mesta koja i danas svedoče o uspesima kompozitora. Jedno od takvih je barokna Palata Kolalto, izgrađena negde oko 1671. godine, u kojoj je Mocart prvi put svirao u Beču kao šestogodišnje čudo od deteta. Bilo je to oktobra 1762. godine, pred grofom Kolaltom, po kojem je i zgrada dobila naziv. Nažalost, posetiocima nije dozvoljen ulaz u palatu, jer nije otvorena za javnost, ali se na fasadi nalazi ploča na kojoj piše: 

“U ovoj kući se u drugoj nedelji oktobra 1762. godine Volfgang Amadeus Mozart (1756-1791) prvi put javno predstavio u gradu koji će postati njegov dom i sudbina.”

 

 Palata Kolalto

 

Nekoliko dana kasnije Mocart je nastupao i pred caricom Marijom Terezijom u Palati Šenbrun. U crkvi iz 18. veka, u trećem bečkom okrugu, koja je nekad služila i kao sirotište, dvanaestogodišnji Volfgang je dirigovao Svečanu misu u c-mollu. Bilo je to 7. decembra 1768. godine prilikom osvećenja ovog hrama i to u prisustvu carice Marije Terezije. Danas je to crkva Rođenja Bogorodice. Ploča podseća na taj događaj u životu mladog muzičara, a na njoj piše:

“Dvanaestogodišnji V.A.Mozart dirigovao je svoju prvu Svečanu misu u ovom domu Božjem povodom njegovog osvećenja u prisustvu carice Marije Terezije 7.12.1768.”

 

Evo kako zvuči jedan deo iz Mocartove mise koja je izvedena tom prilikom. 

U sklopu palate Šenbrun nalazi se oranžerija sa egzotičnim biljkama, izgrađena 1754. godine tokom vladavine cara Franca I i carice Marije Terezije. Zimi je kolekcija biljaka smeštena u velikom stakleniku, a tokom letnjih meseci seli se u baštu oranžerije koja se pretvara u veliku botaničku baštu na otvorenom. Danas se može slobodno posetiti, uz ulaznicu, a dostupna je tokom proleća, leta i rane jeseni. 

 

Oranžerija

 

Upravo je u toj oranžeriji premijerno izveden Mocartov zingšpil “Direktor pozorišta” 7. februara 1786. godine. Car Jozef II pozvao je goste na privatnu zabavu, organizujući pri tom i malo muzičko takmičenje između njega i Salijerija. Prvi je napisao nemački zingšpil sa već navedenim nazivom, a drugi italijansku komičnu operu “Prvo muzika, potom reči”. Mocartovo delo traje oko pola sata, ima samo četiri pevane numere, ali dosta govorenog dijaloga, što i jeste odlika ove vrste nemačke opere. Možete se definisati kao parodija na temu pevačke taštine. 

Na audiciji koju je organizovao impresario Frank dve pevačice pokazuju vokalne mogućnosti tako što pevaju svoje arije, trudeći se da dobiju titulu glavne zvezde i naravno veću platu. Posebno je komičan deo u kojem primadone pevaju o plemenitosti svojih pevačkih veština, istovremeno pokušavajući da pobede onu drugu tako što izvode sve više tonove. U pitanju je urnebesni tercet “Ja sam prva pevačica”. Ulogu gospođice Zilberklang pevala je Katerina Kavalijeri, a njenu protivnicu madam Herc tumačila je Alojzija Veber. Gospodina Fogelzanga pevao je tenor Valentin Adamberger. 

Podsetimo se terceta u kojoj se nadmeću dve primadone - u ovom slučaju soprani Kiri te Kanava i Edita Gruberova. 

Iste godine kada je za visoke goste cara Jozefa II igran “Direktor pozorišta”, još jedan jednočini zingšpil, “Bastijen i Bastijena”, predstavljen je odabranoj publici, ali ovoga puta u domu doktora Franca Antona Mezmera. Njegova rezidencija nalazila se u današnjoj ulici Rasumofskygasse, ali više ne postoji na mapi grada. Mocart je tada, da podsetim, imao svega dvanaest godina. 

Takođe, dva dvorska pozorišta, Altes Burgtheater na Mihaelerplacu, koji je postojao do 1888. godine, i Kärntnertortheater, koji je bio lociran približno tamo gde se danas nalazi Hotel Zaher, više ne postoje u Beču. To su takođe bila mesta gde su priređivani koncerti pre nego što su izgrađene namenske dvorane. Oba pozorišta bila su veoma važna za Mocartovu muzičku karijeru, jer su u starom Burgteatru izvedene tri njegove opere i mnoga druga dela. 

 

Altes Burgtheater

 

Takođe, restorani i kafići su bili adaptirani za potrebe održavanja koncerata. Na taj način je, na primer, korišćen restoran na prvom spratu zgrade u parku Augarten, gde su postojali balska dvorana i soba za bilijar. Na tom mestu je Ignac Jan pokrenuo takozvane jutarnje koncerte kao posebnu atrakciju restorana koji je vodio, a bio je vlasnik još jedne dvorane u ulici Himmelpfortgasse, gde je Mocart poslednji put nastupio kao pijanista. Bilo je to svega nekoliko meseci pre smrti, 4. marta 1791. godine. Osim Mocartovih, u dvorani restorana u Augartenu izvedena su i Betovenova i Šubertova dela. 

Još jedna važna koncertna dvorana nalazila se u zgradi Mehlgrube, koja je na prvom spratu imala koncertnu i balsku dvoranu, a ujedno je bila restoran. Naziv restorana potiče od činjenice da je to mesto vekovima bilo gradsko skladište brašna (Mehl na nemačkom znači brašno). Mocart je u tom prostoru javno nastupao kao pijanista i dirigent od 1782. godine. 

 

 Canaletto: Der Neuer Markt

U toj koncertnoj dvorani premijerno je izveden "Klavirski koncert u d-mollu KV 466". Bilo je to 11. februara 1785. godine. Zanimljivo je napomenuti da je Mocart delo završio svega dan ranije.

Palata Aueršperg

 

Palata Aueršperg je pravi barokni dragulj Beča. Izgrađena je 1710. godine i prvobitno je nosila naziv Palata Rofrano. Krajem tog stoleća kupio ju je princ Johan Adam Aueršperg, a danas je mesto gde se i dalje održavaju koncerti, balovi i druge privatne zabave. Jedna od soba u palati nosi naziv Idomeneosaal, jer je 1786. godine tu priređeno koncertno izvođenje Mocartove opere Idomeneo. Za to izvođenje Mocart je ulogu Idamantea, izvorno namenjenu kastratu, priredio za tenora. 

Kako tada još uvek nisu postojale koncertne dvorane, poput Muzikferajna, muzika se mogla čuti u palatama bogatih pripadnika srednje i visoke klase ili u drugim prostorima, poput velikog hola Carske i dvorske biblioteke, danas Austrijske nacionalne biblioteke. Tu su, na primer, izvedeni Hendlovi oratorijumi koje je Mocart orkestrirao. Poznata je činjenica da je dela baroknih majstora, poput Baha i Hendla, mladi muzičar proučavao u domu Gotfrida van Svitena.

Do 1911. godine u Beču je postojala i zgrada Trattnerhof, izgrađena sedamdesetih godina 18. veka. Na tom mestu je Mocart kratko živeo 1784. godine. Prostrana dvorana te kuće bila mu je često na raspolaganju za priređivanje koncerata. Vlasnik je bio izdavač Johan Tomas Tratner koji se podigao na društvenoj lestvici do statusa plemstva. Njegova mlada žena Marija Terezija fon Tratner bila je jedna od prvih Mocartovih učenica u Beču. Kako je imala dobre veze u bečkom društvu, pomogla je Mocartu da organizuje tri pretplatnička koncerta na kojima su izvedeni njegovi klavirski koncerti. To mu je svakako pomoglo da stekne dobru reputaciju kao virtuoz na klaviru. Inače, u domu porodice priređivane su muzičke akademije, na kojima je bio prisutan i Mocart. Svojoj učenici posvetio je „Sonatu za klavir u c-mollu KV 457“. 

Naravno, katedrala Svetog Stefana je i onda, u Mocartovo vreme, ali i danas jedno od najprepoznatljivijih obeležja Beča. Tu je kompozitor oženio svoju Konstancu 4. avgusta 1782. godine. U godini smrti prijavio se za posao dirigenta grada Beča, ali je na tom mestu radio katedralni dirigent Johan Leopold Hofman. U slučaju njegove smrti, Mocart je mogao da dobije željeni posao, ali kako je kasnije te godine preminuo, pozitivan ishod njegove prijave nije mogao da bude ostvaren, a Hofman je umro 1793. godine. Da je Mocart poživeo... 

 

Katedrala Svetog Stefana