Branko Radičević i muzika

Branko Radičević

 

Branko Radičević je osim Jovana Jovanovića Zmaja bio jedan od najkomponovanijih pesnika srpskog romantizma. Više od četrdeset domaćih i nekoliko inostranih kompozitora muzikom je ovekovečilo pesnikove stihove. Među tim ostvarenjima preovlađuju kompozicije za glas sa ili bez instrumentalne pratnje, dela namenjena horskim ansamblima različitih vrsta (dečjim, ženskim, muškim i mešovitim), postoje čak i instrumentalne kompozicije kao svojevrsne obrade vokalnih dela, a Brankovi stihovi su se upotrebljavali i u popularnoj muzici.

Postavlja se pitanje šta je to u Brankovoj poeziji toliko privlačilo kompozitore da na nju pišu muziku? 

Nova značajna karakteristika srpske romantičarske poetike 19. veka bilo je interesovanje naših pesnika za više umetničkih vrsta istovremeno. Osim poezije, koja je bila primarni način izražavanja, pesnici posvećuju veliku pažnju slikarstvu i muzici, nastojeći da tim umetničkim sinkretizmom stvore što upečatljiviju i životniju pesničku sliku, bez obzira na to da li se radi o vizuelnoj, auditivnoj ili sinestetičkoj slici. To je svakako privuklo muzičare da pišu dela koristeći se njihovim pesmama, naročito u doba procvata žanra srpske solo pesme. Ta intimna muzička vrsta bila je dostupna čak i amaterskim izvođačima, bar na početku njenog razvoja, kontinuirano je negovana u opusima naših najboljih stvaralaca, a pojavom školovanih koncertnih pevača omogućena je bogata produkcija u toj oblasti. 

Gde si, dušo, gde si, rano je poznata Brankova pesma, a ovde je možete čuti kao solo pesmu Josifa Marinkovića. 

„Muzika u Brankovom tekstu čuje se od početka do kraja u celokupnom stvaranju njegovom. Muzikalnost njegove fraze, mnogobrojne ideje i slike uzete iz oblasti muzike (pevanje, svirka tamburice, kola) vezuju ga tesno za muziku...Kod Branka je metar većinom stabilan i pravilan, pa stoga odgovara strogim zakonima sklopa muzičke kompozicije.“

 

 

Ovako je pisala muzikolog Stana Đurić Klajn u svom eseju o kompozicijama na stihove fruškogorskog slavuja Branka Radičevića. Kažu njegovi savremenici da je Branko pokazivao posebne sklonosti prema slikarstvu, da je bio izvanredan pevač i da je voleo muziku. Njegova, kao i poezija Jovana Jovanovića Zmaja i Jovana Grčića Milenka, bila je inspirativna za veliki broj stvaralaca, naročito za muzičare. Nema sumnje da je Branko uživao u muzici, tvrde proučavaoci njegovog života i dela, pa nije čudno što su njegovi stihovi, puni metričkog i eufonijskog sklada, bili prihvaćeni među drugim pesnicima, u narodu, ali i među srpskim kompozitorima. 

Iako nema konkretnijih podataka o tome koliko je Branko Radičević uživao u muzici, kao dokazi njegove privrženosti toj vrsti umetničkog izražavanja svedoče dva kratka odlomka iz njegovih pisama, koje je u svom eseju izdvojila Stana Đurić Klajn. U jednom pismu, upućenom 1849. godine Đuri Daničiću, srpski romantičarski pesnik zapisuje sledeće: 

„Pozdravi mi Vuka i gospu mu i sina i Minku. Kaži joj da odsvira onaj kvartet što ga rado slušam, a ti ga poslušaj umesto mene.“

Ovaj kratak segment odnosi se na porodicu Vuka Karadžića, naročito na njegovu talentovanu ćerku Minu, koja je bila bliska sa Brankom Radičevićem. Srpski pesnik joj je posvetio čuvenu pesmu Pevam danju, pevam noću, koju je proslavio i Zdravko Čolić. Sama tema pesme upućuje na muziku i eto direktne veze sa tom umetnošću. 

Da je Branko imao i kritičarski stav prema muzici, pokazuje jedno drugo pismo, ovoga puta namenjeno ocu, u kojem se negativno osvrće na, kako je sam napisao, „šmokljanske valcere nekog šmokljanskog Novosađanina“. Stana Đurić Klajn smatra da se to odnosi na kompozicije Aleksandra Morfidisa Nisisa, koji je u to vreme delovao kao učitelj muzike u Novom Sadu. U istom pismu spominje se ime izvesnog Aleksića, koji je bio bliski prijatelj i Branka Radičevića i Kornelija Stankovića. Svi su oni zajedno studirali u Beču. Aleksić je kasnije postao oficir ruske vojske i zna se da je 1858. godine vršio pripreme za Kornelijev odlazak u Moskvu, koji nažalost nikad nije ostvaren zbog kompozitorove bolesti. 

„Oj, Karlovci, mesto moje drago, ko detence došao sam amo, igra beše jedino mi blago.“ – ovo su svima dobro poznati stihovi Branka Radičevića iz pesme Đački rastanak. Ta obimna i temama bogata pesma, koja sadrži više od pet stotina stihova, često je inspirisala srpske kompozitore na stvaralaštvo. Brankovo apostrofiranje i opisivanje karlovačke okoline, vinograda i berbe, veselih đačkih sedeljki, veslanja i kupanja u Dunavu, svirke i igre – sve to podseća na slične motive i raspoloženja koja se nalaze u pesništvu nemačkih književnika 18. veka i iz vremena bidermajera. Postoje mnoge paralele između Brankove poezije i poezije nemačkih prethodnika, mada se uočavaju i veze sa narodnom pesničkom tradicijom. 

Brankovo kolo Jovana Pačua, srpskog kompozitora i pijaniste, inače po struci lekara, napisano 1883. godine. 

On je sa izvanrednim talentom uspeo da ostvari spoj umetničke i narodne poezije, pronašavši upravo u tom spoju svoju originalnu pesničku vokaciju, tvrde poznavaoci Brankovog opusa. Njegov Đački rastanak s pravom je najčešće komponovana pesma. Muzičari su doduše zbog obimnosti pesme koristili samo određene odlomke. Upravo se u jednoj od poetskih celina ove pesničke kreacije pronalazi dosta materijala za omuzikaljenje – to je trenutak kada Branko opisuje karlovačke vinograde i berbu, veselu pesmu i igru devojaka i momaka. Sam ritam pesme je ovde veoma dinamičan i uskovitlan, smenjuju se četiri vrste stihova, koriste se reči koje pozivaju na pesmu i igru, sve bruji od glasova, pesme i muzike. 

Ljubica Marić je 1947. godine napisala kompoziciju za klavir Brankovo kolo. 

Primarno svojstvo Radičevićeve poezije jeste njena melodioznost, ona predstavlja osnovu njegove lirike i od nje zavisi izbor slika, leksike i stiha. On je u svom pesničkom kazivanju koristio narodni jezik i sopstvene kovanice, lokalizme i arhaizme, čime je još više doprinosio melodioznosti svojih kreacija. Njegovi stihovi su puni muzike sa pravilnim i tečnim ritmom koji upravo navode na pevanje. Neretko se koriste i reči koje direktno upućuju na pesmu i igru, kao što je to slučaj baš u Đačkom rastanku, toliko omiljenoj pesmi među kompozitorima. Od ukupno 54 lirske pesme Branka Radičevića, dve trećine je muzički obrađeno, što potvrđuje prijemčivost njegovog pesništva kompozitorima. I to ne samo srpskim, nego i češkim muzičarima koji su delovali na našim prostorima i trudili se da svojim radom doprinesu podizanju muzičke kulture.

Branko Radičević

 

Mnogi Česi su pisali kompozicije prema Branku – bili su to Robert Tolinger, Vaclav Horejšek, Vojteh Šistek, Gvido Havlas i drugi. Istoričar književnosti Milan Kašanin primetio je da Brankova poezija poseduje elemente rokokoa, na šta ukazuju „...njegovi pastiri na viru, putnici na uranku i na moru, devojke na studencu i ribari u čunu, ti potoci, sutoni i zore, te ljubavne `vragolije` izrečene s besprimernom ljupkošću...“. O toj povezanosti sa rokokoom svedoče pesnikova sklonost ka deminutivima i rečima od mila, kao i naklonjenost ka idiličnoj i pastoralnoj poeziji. Međutim, veza sa narodnom poezijom je takođe prisutna u Brankovom pesničkom opusu. 

Brankovu pesmu Ribarčeta san po tematici porede sa Pastrmkom Kristijana Šubarta, za koju je Franc Šubert napisao poznatu pesmu. Ovde je možete čuti u izvođenju Anete Ilić. Kompozitor je Stanojlo Rajičić.