Crtice iz autobiografije Artura Rubinštajna

Ako do sada niste čitali autobiografiju pijaniste Artura Rubinštajna „Godine moje mladosti“, toplo preporučujem da to učinite. U sklopu edicije „Violinski ključ“ izdavača „Službeni glasnik“, izašla je ta pozamašna knjiga, ali prepuna zanimljivih svedočanstava kako o tom poljskom umetniku jevrejskog porekla, tako i o muzičkim prilikama vremena u kojem je živeo. Toliko toga sam zabeležila što bih htela da podelim sa posetiocima ovog bloga, a evo šta piše Rubinštajn o prvim muzičkim stimulacijama, naravno kroz pesmu, pre nego što je počeo da svira klavir:

 

„Moji prvi muzički utisci potiču od stotina tužnih i žalosnih krikova fabričkih sirena, koje su budile radnike u šest ujutru, dok je grad još bio obavijen mrakom. Uskoro mi je ponuđena prijatnija muzička hrana s pojavom Cigana u dvorištu naše kuće, koji su pevali i igrali sa svojim malim nakinđurenim majmunima, dok je takozvani orkestar, u stvari jedan čovek, svirao na mnogim čudnovatim instrumentima. Bilo je tu i otegnutih izvikivanja Jevreja staretinara, Rusa sladoledžija i Poljakinja – seljanki koje su pevajući hvalile svoja jaja, povrće i voće. Voleo sam sve ove zvukove, i dok me ništa nije moglo navesti da izustim ni jednu jedinu reč, uvek sam bio spreman da pevam – da svojim glasom podražavam svaki zvuk koji sam čuo, stvarajući time pravu senzaciju kod kuće. Ova senzacija se vrlo brzo pretvorila u zabavu, i svako je pokušavao da me nauči neku pesmu. Tako sam naučio da prepoznajem ljude po njihovim melodijama.“

Dok čitate ove retke možete slušati kako Rubinštajn svira Šopenov Nokturno op. 48 br. 1 u c-mollu. 

 

Rubinštajn dalje priča kako je neko vreme „izigravao papagaja“, a da se nešto vrlo značajno desilo kada su njegove dve starije sestre, Jadviga i Hela, počele da sviraju klavir.

„Bio sam toliko očaran pojavom ovog božanskog instrumenta, da je od tada dnevna soba postala moj raj. Urlanje i plač – moje jedino oružje, koristio sam izdašno kad god bi neko pokušao da me odvuče odande.“

Inače, Rubinštajnov stil pripovedanja je često veoma zabavan, jer je on očigledno bio veoma duhovit čovek, što se i vidi po ovom citatu. Zbog toga će vam biti zanimljivo da pročitate „Godine moje mladosti“, čak i da niste muzički školovani. Umetnik se dalje seća svog detinjstva i fascinacije klavirom, pa kaže da je njegova najstarija sestra Jadviga pred udaju počela da uzima časove klavira, kako bi upotpunila svoje obrazovanje. Ovim rečima, opet duhovito, pomalo i zločesto, Rubinštajn opisuje razvoj situacije: 

„Svaka izgovorena reč, svaka primedba debele madam Kijanjske, Jadvigine nastavnice, nalazila je u meni najpažljivijeg slušaoca – a kakvo je tek uživanje bilo kada bi udarila sestru po rukama zato što je odsvirala pogrešnu notu! Ponekad kada bi sestra u vežbanju pogrešila, ja sam bio taj koji ju je udarao. Malo iz šale malo ozbiljno, naučio sam da raspoznajem tonove kad se smenjuju, i leđima okrenut klaviru mogao sam da navedem note svakog akorda, čak i najdisonantnijeg. Od tada je savlađivanje zamršenosti klavijature bila samo dečja igra, i uskoro sam mogao da odsviram, najpre jednom rukom, a kasnije s obe, svaku melodiju koju bih čuo.“

Toliko za sada o crticama iz Rubinštajnove autobigrafije. Za kraj predlažem da čujete kako Rubinštajn svira Listov treći Liebestraum.