Mocartove kolege

Za nastanak mnogih Mocartovih dela zaslužne su njegove kolege, te sam želela neke od njih da predstavim u ovom tekstu. Pošto je Mocart bio istaknuti operski kompozitor, poznantsva sa pevačima su svakako bila veoma važna za nastanak tih dela. Znamo da je arije pisao za određene osobe, od kojih su neke imale specifične vokalne sposobnosti. Tako imamo visoke tonove i kolorature Kraljice noći, Sarastrove veoma duboke tonove ili tehnički zahtevne arije za Fjordiliđi. Međutim, nisu samo pevači igrali značajnu ulogu u Mocartovom životu u Beču, već i nekoliko instrumentalista koji su svirali sa njim i inspirisali ga da piše kompozicije. Neki su mu ujedno bili i prijatelji. Među njima su i vrsne muzičarke, od kojih su poneke imale i međunarodne karijere, što je bilo retko u ono doba. U ovom tekstu vam predstavljam izvođače na tradicionalnim instrumentima, tačnije onim koje biste očekivali na jednom koncertu, ali i one koji su svirali sasvim neobične instrumente, poput staklene harmonike, svima dobro poznate iz čuvene scene ludila iz opere Lučija od Lamermura. 

Nekoliko Mocartovih učenica bile su odlične pijanistkinje, ali su u skladu sa tadašnjom društvenom praksom svirale samo na privatnim koncertima. Jedino je Jozefa Auernhamer kao profesionalna muzičarka organizovala javne akademije. Na jednoj od tih akademija, koja je održana 3. novembra 1782. godine, zajedno sa Mocartom svirala je Koncert za dva klavira u Es-duru KV 365. Inače, kompozitor je Jozefi posvetio šest violinskih sonata, čije je štampanje upravo ona nadgledala. 

Dok je Jozefa nastupala samo u Beču, slepa pijanistkinja Marija Tereza fon Paradiz doživela je velike uspehe na međunarodnoj muzičkoj sceni, posebno u Parizu gde je nastupala na poznatim Concert Spirituel. Kada se uputila u francusku prestonicu, Mocart je za nju komponovao klavirski koncert, verovatno onaj u B-duru KV 456. Marija je takođe koncertirala u Londonu. Bila je ćerka Jozefa Antona fon Paradiza, dvorskog sekretara za trgovinu u službi Marije Terezije. Izgubila je vid kao malo dete, ali je bez obzira na to dobila temeljno muzičko obrazovanje. Među njenim profesorima bili su Leopold Koželuh, Antonio Salijeri, Vinčenco Rigini i Georg Jozef Fogler.  

 

 

 Mocart je u poslednjoj godini svog života napisao delo za još jednu slepu muzičarku, Marijanu Kirhgesner, koja je bila virtuoz na jednom zaista neobičnom instrumentu – staklenoj harmonici. Radi se o kompoziciji Adagio i Rondo za staklenu harmoniku, flautu, obou, violu i violončelo KV 617, koja je prvi put izvedena na Marijaninoj akademiji 19. avgusta 1791. godine u Beču. Marijana je rođena 1769. godine u nemačkom gradu Bruhzalu. Oslepela je kao četvorogodišnja devojčica od posledica malih boginja. Počela je da svira klavir dve godine kasnije, a potom se zainteresovala za staklenu harmoniku. Tokom svoje karijere proputovala je Evropu, nastupajući u Pragu, Drezdenu, Lajpcigu, Berlinu, Hamburgu, Londonu i drugim gradovima. Dva puta je nastupala pred pruskim kraljem Fridrihom II, a leta 1808. godine upoznala je Getea u Karlsbadu. 

            

U Mocartovo vreme, muziciranje dama koje mirno sede za svojim instrumentom bilo je društveno prihvatljivo, ali se zato sviranje gudačkih i duvačkih instrumenata smatralo neprikladnim i to zbog pokreta tela. U vreme kada su žene retko svirale violinu, na evropskoj muzičkoj sceni pojavila se umetnica, koja je bila virtuoz ne samo na tom instrumentu, nego i na gitari. Bila je to italijanska muzičarka Ređina Strinazaki. Rođena je negde početkom šezdesetih godina 18. veka u Ostilji kraj Mantove. Muzičko obrazovanje je stekla u čuvenoj Bolnici milosrđa u Veneciji, gde je svojevremeno Vivaldi bio nastavnik muzike. Od 1780. do 1783. godine nastupala je u okviru velike koncertne turneje po Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, a 1784. godine dolazi u Beč, gde upoznaje Mocarta. 

 

Kompozitor piše o njenom dolasku ocu Leopoldu: “Kod nas je sada čuvena Strinazaki iz Mantove, veoma dobra violinistkinja. Njeno sviranje odlikuje se dobrim ukusom i osećanjem. U ovom trenutku pišem sonatu koju ćemo zajedno svirati u četvrtak na njenom koncertu u pozorištu.” Spomenuti nastup dvoje umetnika održan je bez prethodne probe, pred carom Jozefom II, 29. aprila 1784. godine. Mocart je u kratkom vremenskom roku napisao Sonatu za klavir i violinu u B-duru KV 454. Iako klavirska deonica nije bila do kraja zapisana na notnom papiru, koncert je bio veoma uspešan, jer je Mocart očigledno imao sve razrađeno, ali u svojoj glavi, a Ređina je očigledno odlično čitala s lista. Umetnica je kasnije nastupala i u duu sa mužem Johanom Konradom Šlikom, koji je svirao violončelo i mandolinu.

 

 Anton Štadler (silueta)

 

Jedan od najznačajnijih Mocartovih kolega iz sveta muzike bio je Anton Štadler, klarinetista Bečkog dvorskog orkestra. Za njega je kompozitor napisao Kvintet za klarinet i gudače u A-duru KV 581, koji je prvi put predstavljen na koncertu 22. decembra 1789. godine u Burgteatru. Osim ovog kamernog dela, ali i solističkog koncerta, Štadleru je namenio i deonice za klarinet i basetni rog u operi Titovo milosrđe. Naime, Mocart je bio poznat po tome što je u operskim arijama izdvajao obligatne instrumente, a klarinet mu je bio među omiljenim.

U Mocartovom opusu nalazi se i jedan Kvintet za gudače i hornu. Delo je napisao za još jednog prijatelja virtuoza – Jozefa Lojtgeba. On nije bio samo Volfgangov, nego i prijatelj njegovog oca Leopolda još iz salcburških dana. Nakon velikih koncertnih turneja po Evropi, Lojtgeb se nastanio u Beču, a na njegovu inicijativu Mocart je napisao četiri koncerta za hornu, koji pokazuju izuzetnu virtuoznost ovog muzičara. Lojtgeb je rođen 1732. godine, ali se ne zna mnogo o njegovim ranim poduhvatima. Postao je deo muzičke kapele u službi princa nadbiskupa u Salcburgu 1763. godine. Tada upoznaje Leopolda Mocarta i njegovog sina Volfganga. On je poput svojih prijatelja više puta tražio odsustvo sa radnog mesta, te je nastupao u drugim gradovima, poput Pariza, Beča, Frankfurta i u Italiji. Njih trojica su zajedno putovali u Italiju početkom 1773. godine.