Napisi o balovima u "Srbskom dnevniku"

O istoriji srpske muzike, naročito pre epohe romantizma, umnogome se saznaje iz sekundarnih izvora: književnosti i likovne umetnosti. Kada sam ja bila student znalo se o velikom poduhvatu Roksande Pejović, koja je minuciozno istraživala predstavu muzičkih instrumenata na freskama u srpskim manastirima. To je, recimo, bio jedan od izvora za građu srpske muzičke istorije. Učili smo i o žitijima svetih u kojima se govorilo o upotrebi crkvene muzike, a čije je zapise otkrivao muzikolog Dimitrije Stefanović. Dnevna štampa je takođe bila proučavana, a kasnije sam čitala i o tome kako je u srpskoj književnosti 19. veka govoreno o muzici. To su bile teme koje su me uvek fascinirale kao studenta, pa i danas su mi interesantne, jer predstavljaju, bar za mene, pravi istraživački posao muzikologa. 

 

O muzičkom životu građanstva sredine 19. veka može se pročitati u ondašnjim novinama. Balovi, igranke i besede bile su načini ne samo da se narod zabavi, nego i da iskaže nacionalnu pripadnost, da održi nacionalni duh u vreme kada je bio pod tuđinskom vlašću. Kao student muzikologije imala sam priliku da prelistavam "Srbski dnevnik", te da čitam o tim zabavama kojima je tada pridavan veliki značaj. Tada, početkom dvehiljaditih, išla sam u Biblioteku Matice srpske sa fotoaparatom i uz posebnu dozvolu držala u rukama novine iz sredine 19. veka, pažljivo ih prelistavala tragajući za napisima o balovima i igrankama. Kada bih pronašla članak, pročitala bih ga i fotografisala. Danas su, sva sreća, ti članci dostupniji istraživačima srpske muzičke istorije, jer se mogu pronaći u digitalnoj formi. To znači da se novine zapravo mogu pročitati onlajn. Da ne ostane moj seminarski samo u biblioteci Akademije umetnosti, odlučila sam da i za ljubitelje muzičke prošlosti ovde priredim deo tog rada, koji mi je pričinjavao veliko zadovoljstvo.

 

 

Danilo Medaković

  

             

 O Srbskom dnevniku

 

Kao student III godine muzikologije imala sam priliku da u Biblioteci Matice srpske prelistavam "Srbski dnevnik", list koji je izlazio od 1852. do 1864. godine u Novom Sadu. Novine su izlazile dva puta sedmično, urednici su bili najpre Danilo Medaković, doktor filozofija i saradnik nekoliko ondašnjih evropskih listova, a potom i Jovan Đorđević, književnik, autor himne Bože pravde i jedan od osnivača Srpskog narodnog pozorišta. 

 

Jovan Đorđević

 

 

U srpskoj štampi toga doba glavna tema bilo je nacionalno pitanje, te u novinama dominiraju politički uvodnici i izveštaji dopisnika. U „Srbskom dnevniku“ najveći prostor zauzimaju upravo ove dve rubrike, u kojima se prati politički život u inostranstvu i Monarhiji, kao i svakodnevni život u rubrici Dopisi. Članci koji se tiču zabavnog života sadrže i određena politička gledišta, a sve u skladu sa tada važnim rešavanjem nacionalnog pitanja, koje je bilo aktuelno u čitavoj Evropi. Zbog toga se insistira na priređivanju igranki u nacionalnom duhu i promoviše stvaralaštvo domaćih kompozitora. Koliko je tada bilo važno da se na igrankama plešu srpske igre svedoči jedan komentar iz članka objavljenog 1858. godine, u kojem se govori o balu održanom u Sremskim Karlovcima. Kaže autor teksta da je srpsko kolo došlo na red tek nakon ponoći i dodaje: 

 

„Нашъ извјеститель каже намъ, како су се Србкиње играчице на томъ балу на коло мргодиле и рекле, да га нетреба играти, еръ здраво ермидує!“

 

Osim politike i društveno-zabavnog života, u ovom listu se obrađuju i pravna, trgovinska i ekonomska pitanja. Kao i u mnogim današnjim novinama, i u „Srbskom dnevniku“ se pronalaze oglasi različitog sadržaja vezanog za trgovinu, prodaju, ali i društveni život (najave balova i beseda). 

Napisi o balovima

 

U „Srbskom dnevniku“ objavljeno je ukupno 88 članaka u kojima se spominju balovi. Različiti narodi koji su živeli u Monarhiji, podstaknuti pokretima za nacionalno oslobođenje koji su nicali širom Evrope, počeli su postepeno da ističu svoja nacionalna obeležja putem balova, koncerata i drugih kulturnih manifestacija.

 

Pored mnogobrojnih i gotovo neprimetnih najava balova i igranki, u „Srbskom dnevniku“ su pronađena četiri veoma upadljiva članka. Dva su napisana u formi oglasa i poznat je autor teksta, što je za ondašnju novinarsku praksu bila retkost. U prvom, drugom i trećem broju lista iz 1853. godine izvesni Karl Valter obaveštava čitaoce o predstojećim balovima, koji će biti održani u Novom Sadu „у новой и лепо устроєной сали у гостилници код Сунца“.  Najava je napisana dvojezično – na srpskoslovenskom i nemačkom. 

 

Članak koji se nalazi u prvom broju „Srbskog dnevnika“ iz 1859. godine pozicioniran je na poslednjoj strani i ispisan velikim slovima. Autor teksta, izvesni Матовићъ, najavljuje redutske i nobl balove koji će biti održani kod „Carice Jelisavete“. Igre će uređivati tancmajstor - gospodin Hercenberger. Prema rečima Jakova Ignjatovića na „nobl“ balovima uglavnom su učestvovali „...advokati, beamteri, nešto plemića, varmeđaša, trgovaca, i to od zadnjih veći. Zanatlija i mali trgovac, bakal, tu nije imao mesta“.  Organizatori ovakvih zabava uglavnom su bili advokati. „Nobl“ balove u velikim varošima držala je aristokratija među sobom, stoga: „... nije imao pristupa koji nije imao plavetnu krv,..., bio on ma kakav beamter, advokat ili trgovac.“  Redutski balovi igrali su veliku ulogu u Beču i Pešti, a gosti su dolazili iz različitih slojeva: „...od aristokrate pa čak do najnižih, ne samo ako je bio lepo obučen, u fraku, nego i u kaputu, ali tek uglednost, konvenijencija ipak frak je iziskivala.“  Na redutskom balu veoma se obraćala pažnja na plesne veštine gostiju. S obzirom na značaj ovakvih zabava i društveni sloj koji je na njima prisustvovao, razumljivo je zašto su gore spomenute najave u „Srbskom dnevniku“ tako upadljive.

Druga dva članka nisu napisana u formi oglasa, ali zauzimaju dobar položaj u samom listu i imaju specifične naslove. U članku pod nazivom Програмъ на стогодишнъицу Саве Текелиє у Новом Саду najavljuje se svečanost koja je održana povodom sto godina od rođenja Save Tekelije (1761-1842), predsednika i pokrovitelja Matice srpske i osnivača Tekelijanuma, zavoda za pomoć Srbima koji su se školovali u Pešti. Ova celodnevna manifestacija sastojala se od arhijerejske službe i parastosa Savi Tekeliji u Sabornoj crkvi, beseda Jovana Subotića i Svetozara Miletića, deklamovanja pesama u spomen Tekeliji, kao i pevanja srpske narodne himne koju je komponovao Stevan Kaćanski. Uveče istog dana održana je bakljada, svečano osvetljenje varoši i narodna svetkovina u bašti kod „Zelenog venca“. Nekoliko dana nakon ove manifestacije, koju je organizovao urednik „Srbskog dnevnika“ Jovan Đorđević, održana je igranka u dvorani kod „Sunca“. Tada veoma aktivna srbska omladina je organizovala ne samo ovu igranku, nego i brojne druge manifestacije u nacionalnom duhu.

Godine 1864. održana je beseda sa igrankom u dvorani kod „Carice Jelisavete“ u Novom Sadu. Iz veoma upadljivog članka pod nazivom Srbska beseda saznaje se da je svečanost pripremio Aleksandar Morfidis-Nisis (1810-1878), nastavnik muzike u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Na besedi su svirali, deklamovali i pevali njegovi učenici, a nakon toga je održana igranka u korist sirotinje.

 

 

Balovi su često organizovani u humanitarne svrhe ili zarad proslavljanja važnih svečanosti. Brojne zabave održane su u korist Srpskog narodnog pozorišta, kako u Novom Sadu tako i u drugim mestima. Izveštač iz Čakova na sledeći način komentariše humanitarni karakter igranke, koja je održana u Novom Sadu 1861. godine: 

 

„Овде додати морамъ, да су родолюбиве Србкиње дале поклоне на ту цјель, да се ови у време одмора на балу изиграваю, те тимъ є чистъ доходак већи био. Живиле ове родолюбкиње! Немогу пропустити, да овде неспоменемъ гг. Миту Шандровића и Миту Воиновића кои су се ревностно заузели били за скупляње прилога и продавање срећака; исто тако хвала буди г. Василию Дини на његовом богатом прилогу.“  

 

Tri meseca nakon ove igranke, održana je večernja zabava u Starom Bečeju, gde se takođe skupljao novac za novosadsko pozorište. Autor teksta sledećim rečima zahvaljuje plemenitim donatorima: 

 

„Овомь приликомь изражава се благодарность публике ст. бечейске према свима учестницима тогъ племенитог дела, а нарочито према браћи нашой са стране, коя су любавь имали и новцемь подпомоћи наше предузеће.“ 

 

U daljem toku teksta, uredništvo lista daje komentar iz kojeg se saznaje da su gore spomenuta „braća sa strane“ iz Bečeja i Temišvara. Ova činjenica svedoči o veoma rasprostranjenom zalaganju za održanje nacionalnih institucija, s obzirom da pomoć stiže i iz drugih varoši.

U skladu sa tadašnjim osećanjem bratske ljubavi prema svim Slovenima, održavani su balovi na kojima je sakupljan novac za pomoć narodu kojeg je zadesila kakva nesreća. Tako je u Zemunu 1862. godine održan srbski bal u organizaciji Srbskog čitališta za „braću Hercegovce“ koji su iz određenih razloga bili primorani da prebegnu u Austriju.  Godine 1864. održan je bal u Iloku, na kojem je sakupljen novac za „braću Banaćane, koji ovogodišnjom sušom postradaše“.  Autor teksta navodi poduži spisak plemenitih ljudi, koji su priložili novčanu pomoć za svoje sunarodnike. Među njima ima i Srba i Hrvata, uglednih ličnosti i običnog građanstva. 

Balovi su organizovani i zarad proslavljanja specijalnih svečanosti. Tako je godine 1860. održan osim ostalog i bal povodom instalacije episkopa Petra Jovanovića u Plaškom. U Novom Sadu je iste godine proslavljen rođendan Njegovog veličanstva, te autor izveštava o događaju: 

 

„У очи дана била є варошь осветљена, а крозъ улице пролазила є бакляада са свиркомъ. Сутра данъ био є Тедеумъ у римской цркви, а затимъ у саборной православной. После подне било є утркивање на коньима са наградама. Сяянъ балъ заключио є ову свечаность.“  

 

Balovi su vrlo često krunisali ovakve celodnevne proslave, što će biti slučaj i sa „kombinovanim“ zabavama u nacionalnom duhu. 

 

 

Besede sa igrankama

Što se tiče manifestacija u narodnom duhu, besede sa igrankama su bile omiljen vid zabave među Srbima u Monarhiji. One su smišljeno organizovane zarad održanja nacionalne svesti u narodu. Brojni izveštaji donose podatke o programima beseda, na kojima su deklamovane pesme naših pesnika i izvođene kompozicije Kornelija Stankovića i Davorina Jenka. Tako je u Novom Sadu 1863. godine održana beseda sa igrankom u korist „banatskim stradalnicima“. Na besedi su deklamovane pesme Đure Jakšića. Dok je izvesni Gaja Gajčinović otpevao dve srpske pesme, Stevan Popović je na klaviru izveo srpske melodije. Hor je otpevao kompoziciju Davorina Jenka Напрей. Na igranci koja je sledila gostovali su beogradski đaci. Iako se u članku ne spominje kolo, može se pretpostaviti da je ono igrano, s obzirom da je program besede bio u narodnom duhu.  

Još jedna od mnogobrojnih „kombinovanih“ zabava održana je u Karlovcima 1864. godine. O značaju tog događaja izveštava autor teksta:

 

„Юче слависмо успомену св. Саве, првог просветителя србског, слависмо є онако, како треба у Сиону србском да се прославля. После свете литургиє светила се водица у гимнзиском зданию, где є г. професор Пасковић беседио у славу св. Сави. Али тиме се ниє свечаност завршила; тек сад долази права народна светковина, с р б с к а  б е с е д а  кою даде наша валяна гимназиска омладина у славу св. Сави, а у корист сиротиньи банатской и карловачкой, у саборской дворани... Онда одпоче игранка колом,... Здравица є било родолюбивих доста, весеље є траяло до зоре.“ 

O istom događaju autor drugog teksta zaneseno izveštava sledećim rečima:

 

„Кад сам бацио поглед на множину жельни слушаоца, на сједог архипастира у осталу господштину србску, а овамо опет на ону младеж, коя с пробуђеном народном свешћу с найвећом вольом и племенитим чувством народним задатак свой свойски и ватрено извршаваше, да се чиняше сваки као да се у любави према роду свом надметати желяне; кад погледа гг. професоре, с каквом вольом они то све уређиваху, да се публика што задовольния дома врати – све то, велим, кад у преглед узе, онда се тек осећа, да сам баш у средини Срба у сиону србском, а душа ми се моя однесе у она сретна времена, кад є св. Сава на престолу србске єраршиє седио. Така сва бияше карловачка беседа, коя све слушаоце до усхићеня доведе, да пљесканю и похвальиваню не бияше края.“

 

Još jedna u nizu beseda sa igrankom organizovana je u Kikindi 1864. godine. O tom događaju veoma opširno izveštava nepoznati autor, koji odmah na početku ističe:

 

„Беседа је за нас Кикинђане сасвим нешто ново, ми је досад невидесмо, па с тога хоћу да о њој коју речем.“ 

 

Pre nego što je predstavio program besede, autor je prokomentarisao opštu pojavu među Srbima koji čuvaju svoj nacionalni identitet kao svetinju, jer su pod pritiskom stranih uticaja. Izgleda da u Kikindi nije bila takva situacija, jer su tamo Srbi uspavljivali svoju narodnu svest. Zbog toga autor dalje napominje kako su se Kikinđani obradovali besedi, jer ona može: „...да нас опомене на свете дужности према роду своме.“ Učesnici ove besede su bili đaci iz Banata, Bačke i Srema, „... која духом родољубља заданута, са тробојном србском заставом, са лепом девизом „Слога“ до нас доћи потрудила се, да нас из дремежа пробуди,...“. 

 

 

Na samoj besedi izvođene su varijacije za klavir Ja sam mlada Srbkinja koju je komponovao Kornelije Stanković. Muški hor je otpevao pesme Ja sam Srbin i Naprej. Gavra svirac izveo je na gajdama svatovac. Autor završava svoj izveštaj sledećim rečima: „По свршетку беседе започе игранка. Па и ова је чисто србска била. Лепотице наше не стидеше се кола, већ вољно се око Гавре свирца искупише, па играше са таким одушевљењем и вољом, да се од милина ниси могао нагледати!“  Ovaj članak rečito svedoči o potrebi koju su Srbi imali za zabavama čisto nacionalnog značaja i oduševljenju sa kojim su primane kompozicije srpskih kompozitora.  

 

Oduševljenje narodnim igrama primećuje se u brojnim člancima "Srbskog dnevnika". Komentariše se način ukrašavanja dvorane, narodne nošnje koje nose dične Srpkinje, a ponajviše polet i ushićenje zbog plesanja različitih vrsta igara: kola, paraćinke, četvorke, pljeskavice i slično. Spominju se gajdaši, tamburaši i pevanje srpskih pesama. 

 

Evo kako se izveštava o jednom balu održanom 1861. godine u Zemunu:

„Србски є балъ у Земуну значай чисто народне тежње имао; као благодетна роса оживио є он дух народног поноса, и найнежниє срца живце подигао є виспрениємъ полету... Дичне наше Србкиње и честита наша омладина изъ Београда, Панчева и Земуна на овомъ србскоме балу народни духъ до найвећегъ одушевљњня узвисише.“

 

Jedan članak iz iste godine dobio je čak poziciju na naslovnoj strani lista, a govori o tome da treba da se poštuje i neguje sopstveno nasleđe. U skladu s tim, autor teksta napominje:

 

„Нашим Србкињама не треба валцер, не треба ни кер, ни чардаш пре, док не знају своје игре. Незнају ли ти учитељи те игре, онда нису за нас... Тако ће се онда и Срби и Српкиње српски забављати, и управо само тако треба да се забављају. После наравно могу и друге игре играти, али српске ваља свуда да предњаче,...“

 

Autor potom zaključuje da su Kornelije Stanković i Petar Stojanović pisali dela zasnovana na srpskim narodnim melodijama. Nadovezujući se na prethodni citat, gde se spominju učitelji plesa, u dva članka saznaje se nešto više o radu Julija Berkovića, upravo učitelja plesa iz Novog Sada. U jednom se govori o novoj srpskoj igri "Danici", koja je prvi put igrana na jednoj zabavi u Novom Sadu, gde je s oduševljenjem prihvaćena. U drugom članku autor izveštava o Berkovićevoj turneji po različitim gradovima (Panečvo, Vršac, Beograd), kada je omladini približavao lepote narodnih igara. Evo šta kaže autor članka u "Srbskom dnevniku":

„Даница, парађинка, ора и коло постале су омиљене игре и г. Берковићъ, кой є у публици нашой лепу подпору нашао стекао є одъ стране овдашньи родолюба пуно поверење и поштовање, єръ є уредио нову игру, коя се у обште допала, и коя ће брзо улаза наћи у веселимъ круговима народа нашега. Њему имамо захвалити, што одъ яко неће наше мило „Коло“ последње на игроказу стаяти и нерадо играти се, єръ га слабо ко валяно, особито у већим варошима одиграти уме.“

 

Mešovite zabave

 

Osim čisto srpskih zabava, održavane su i „mešovite“, na kojima su učestvovala po dva naroda. Godine 1861. održan je srpsko-mađarski bal u Vršcu, na kojem su prisustvovali i gosti iz Temišvara. Dvorana kod „mađarske krune“ je bila ukrašena brojnim nacionalnim obeležjima. Srpski grb i ugarska kruna stajale su jedna naspram druge. Na zidovima su bile okačene slike sa ličnostima iz mađarske i srpske prošlosti. Dok je ispod srpskog grba stajala slika sa likom cara Dušana, ispod mađarske krune je bio predstavljen lik njihovog rodoljuba Stefana Sečenjija. Srpska omladina je nosila narodno odelo i pevala srpske narodne pesme kao što su „Прагъ є ово милогъ србства“ i „Кадъ већъ србска крвца тече“. Slovaci su 1860. godine u Pešti organizovali „словански плесъ“, na kojem su učestvovali i Srbi. Kolo se igralo dva puta i u njemu su uživale i Slovakinje. Igrana je takođe i „slovanska igra“ pod nazivom „Slovanski narodni hitri“. U Pragu su 1863. godine Česi održali pravničku igranku, na kojoj je više puta odsvirana „Četvorka (kadril) iz srbskih pesama“, koja je tamo postala omiljena. U toku zabave stigao je telegram od Srba iz Novog Sada, koji su svojoj braći iz Praga poželeli lepu zabavu i to je primljeno sa oduševljenjem.