Proleće u klasičnoj muzici - Lili Bulanže i Klod Debisi

Proleće u klasičnoj muzici - neiscrpna tema. Toliko kompozicija iz različitih žanrova i epoha. Klavirskih minijatura, pesama, renesansnih madrigala, baletskih partitura, programska orkestarska muzika. Ovoga puta biram dve kompozicije s kraja 19. odnosno početka 20. veka. Reč je francuskim kompozitorima, dobitnicima prestižne Rimske nagrade, a obe kompozicije predstavljaju impresionistički obojena dela na odabranu temu. 

Prva žena koja je dobila čuvenu Rimsku nagradu bila je francuska kompozitorka Lili Bulanže. Rođena je 1893. godine u Parizu. Poticala je iz muzičke porodice. Njen otac je bio kompozitor i profesor pevanja na Pariskom konzervatorijumu. Interesantan podatak – on je dobio Rimsku nagradu 1835. godine. Lilina majka bila je jedna od učenica pevanja u klasi njenog oca. Najpoznatiji izdanak ove porodice bila je Nađa Bulanže, poznata kao pedagog, kompozitor i dirigent. Kakva familija, zar ne?

Lili je veoma rano pokazala izniman muzički talenat, a roditelji su je u tome podržavali. Međutim, kao dete je bila bolešljiva, što je uticalo i na ostatak njenog života. Zbog narušenog zdravlja nije mogla redovno da pohađa nastavu na konzervatorijumu, već je imala privatne časove. Osim komponovanja, Lili je bila dobra pevačica i svirala je nekoliko instrumenata. 

Tokom svog isuviše kratkog života (umrla je u 24. godini), Lili je napisala nešto više od 50 dela, pretežno vokalnih. D’un matin du printemps je njeno poslednje delo, impresionistička simfonijska poema, nastala 1918. godine. Prvobitno je bila namenjena za violinu i klavir, zatim je adaptirana za klavirski trio ili za duo flauta-klavir, a naposletku je aranžirana za orkestar.  

***

Klod Debisi bio je takođe jedan od dobitnika prestižne Rimske nagrade, koja je dodeljivana studentima kompozicije na Pariskom konzervatorijumu. Nagrađeni bi dobijali priliku da provedu tri godine u Francuskoj akademiji u Vili Mediči u Rimu. Jedini zadatak bio je da Akademiji lepih umetnosti u Parizu pošalju bar tri partiture kao dokaz daljeg napredovanja u oblasti kompozicije. Za svakog pojedinca to bi bilo ispunjenje snova, ali ne i za Kloda Debisija, koji je mrzeo Rim i vreme provedeno u Vili Mediči. Tamo je ostao samo dve godine, a dela koja je slao nisu se svidela članovima komisije.

 

Međutim, vreme provedeno u Rimu ni u kom slučaju nije bilo bačeno. Tada nastaje simfonijska svita Proleće, koja će biti još jedan moj predlog za današnju priču o delima inspirisanim ovim godišnjim dobom. Izvorna ideja bila je da se kompozicija napiše za ženski hor, klavirski duo i orkestar. Međutim, prema Debisijevim rečima partitura nije sačuvana (navodno je stradala u nekom požaru), pa je delo dovršeno tek 1912. godine. 

Članovi Akademije lepih umetnosti nisu bili baš oduševljeni neobičnim vokalno-instrumentalnim sastavom, upotrebljenim harmonijama i slobodnijom strukturom dela. Čak se u osvrtu jednog od članova spominje i reč “impresionizam”, ali naravno u negativnom kontekstu. 

Debisi, kako sam objašnjava, nije želeo da muzikom slika proleće kao takvo, već da prikaže to godišnje doba na simboličan način, odnosno da muzikom predstavi lagano rođenje bića i stvari u prirodi, njihovo postepeno sazrevanje i naposletku radost zbog toga što su dobili priliku da žive. Sve je to bez programa, kaže Debisi, jer ja mrzim svaku muziku koja mora da prati neki književni tekst. Zato ćete razumeti koliko muzika mora da bude sugestivna. Sumnjam da ću uspeti to da uradim onako kako želim, zaključuje tada mladi kompozitor.