U gostima kod Mocartovih

Pultevi u Mocartovom muzeju

 

Volfgang Amadeus Mocart nije izvodio svoja dela samo javno, već i u privatnim prilikama pred odabranom publikom koju su činili članovi visokih društvenih krugova, ali i pripadnici srednje klase, ljubitelji muzike, kao i kompozitorove kolege muzičari i prijatelji. Mocart se tada pojavljivao kao pijanista, član kamernog ansambla ili dirigent orkestra. On je takođe organizovao manje ili veće koncerte u sopstvenom domu.

Poznato je nekoliko prilika u kojima je izvođena muzika u domu porodice Mocart. Kada su dva nekadašnja člana poznatog Manhajmskog dvorskog orkestra, Tadeuš i Paul Jozef Hampel, došli u posetu Mocartu, priređen je koncert 22. jula 1784. godine u stanu u kojem je tada umetnik živeo na Tratnerhofu. Mesec dana nakon što se uselio u stan na prvom spratu kuće u ulici Schulergasse (danas Domgasse, u samom centru Beča), 31. oktobra 1784. godine, na svoj imendan, Mocart je sa svojim učenicama priredio koncert. To su verovatno bile Marija Terezija fon Tratner, Barbara fon Plojer i Jozefa Auernhamer. S obzirom na to da su bile veoma kvalitetne muzičarke, vredelo bi da ih ukratko predstavim.

 

 

Soba u kojoj se muziciralo

 

Kada se Mocart doselio u Beč 1781. godine, Marija Terezija fon Tratner (1758-1793) postala je jedna od njegovih prvih učenica klavira, što je i ostala verovatno do kompozitorove smrti. Kako je imala dobre veze u bečkom društvu, fon Tratnerova je pomogla Mocartu da organizuje tri pretplatnička koncerta na kojima su izvedeni njegovi klavirski koncerti. To mu je svakako pomoglo da stekne dobru reputaciju kao virtuoz na klaviru. Sama Marija Terezija je u svom domu na Tratnerhofu priređivala muzičke akademije, na kojima je bio prisutan i Mocart. Kompozitor je svojoj učenici posvetio Sonatu za klavir u c-mollu KV 457 i Fantaziju za klavir u c-mollu KV 475.  

 

Marija Ana Barbara Plojer (1765-1811), austrijska pijanistkinja, poznata i pod nadimkom Babete, bila je jedna od Mocartovih učenica. Kompozitor joj je posvetio dva klavirska koncerta iz 1784. godine. Solističke deonice u tim delima visokog umetničkog dometa pokazuju da je Barbara bila odlična pijanistkinja. Nakon udaje za plemića Kornelijusa Bujanovića fon Ag-Teleka, Barbara je živela u Križevcima, u Hrvatskoj, gde je njen muž imao imanje. 

 

Jozefa Barbara Auernhamer (1758-1820) bila je austrijska pijanistkinja i kompozitorka. Bila je Mocartova učenica od trenutka kada je kompozitor stigao u Beč. Nekoliko puta je nastupala sa svojim učiteljem u klavirskom duu. I nakon udaje za Johana Beseniga, sa kojim je imala četvoro dece, Jozefa je nastavila da nastupa u privatnim prostorijama i u Burgteatru. Najviše je pisala klavirsku muziku, a najčešće se opredeljivala za varijacije. Mocart joj je posvetio nekoliko svojih violinskih sonata. 

 

Poznata je činjenica da je Volfgang veoma cenio svog starijeg kolegu Jozefa Hajdna, koji je takođe pokazivao poštovanje prema mladom, perspektivnom umetniku. Hajdn je 15. januara 1785. godine bio gost u Mocartovom stanu u Beču, a tom prilikom su izvedeni gudački kvarteti koje je Volfgang kasnije posvetio starom majstoru. Posvetu je počeo rečima: Al mio caro amico Haydn. Mesec dana kasnije, 12. februara 1785. godine, Hajdn je ponovo bio gost kod Mocartovih, a tada je u stanu živeo i Volfgangov otac Leopold, koji je naravno i sam učestvovao u izvođenju muzike, svirajući deonicu prve violine, dok je Volfgang preuzeo partiju viole. 

 

 

Sto za društvene igre

U jednom Leopoldovom pismu stoji: „U subotu uveče, gospodin Jozef Hajdn i dva brona Tinti bili su sa nama; svirani su novi kvarteti“. Iz tog vremena potiču one legendarne reči koje je Hajdn uputio Volfgangovom ocu: „Kažem vam pred Bogom, kao častan čovek, vaš sin je najveći kompozitor koji mi je poznat po imenu ili lično. On ima ukus, ali još važnije, on poseduje najveću veštinu u komponovanju.“ Jedan od „najsvežijih“ kvarteta bio je upravo poslednji u tom ciklusu od šest, datiran 14. januara 1785. godine. Ima neobičan lagani uvod, harmonski nestabilan, zbog kojeg je dobio naziv „disonatni.“ Možete ga poslušati na linku ispod. 

Sredinom osamdesetih godina 18. veka, pored malih kućnih koncerata, Mocart je organizovao i kućne koncerte koji su nazivani ’muzičkim klubovima’. Oni su redovno održavani nedeljom u stanu koji i danas postoji u centru Beča. To je jedini stan koji je sačuvan iz tog vremena, a u kojem je živela porodica Mocart. Ljubitelji muzike danas mogu na tom mestu posetiti muzej posvećen kompozitorovom boravku u Beču. Osim stalne postavke, svake godine se priređuje posebna tematska izložba. Recimo, 2020. godine, kada sam prvi put bila u tom muzeju, izložba je bila posvećena trojici najvećih predstavnika bečkog klasicizma – Hajdnu, Mocartu i Betovenu. Jedan od razloga je i 250. godišnjica od Betovenovog rođenja. Naredne godine sam gledala drugačiju postavku, koja je pratila porodicu Mocart na putovanjima po Evropi. Zanimljivo je to što ako pogledate kroz prozore stana, videćete isti prizor kao što ga je mogao gledati i sam umetnik. 

Skorašnja istraživanja su pokazala da je Mocart bio jedini kompozitor koji je u Beču u to vreme priređivao ovakve ’muzičke klubove’. Na privatnim koncertima u domovima pripadnika srednjeg i višeg staleža Mocart je sticao važne kontakte sa ljubiteljima muzike i muzičkim kolegama, što mu je pomoglo prilikom organizovanja sopstvenih ’akademija’, tokom kojih su upravo njegova dela bila u centru pažnje. Mocartovi ’muzički klubovi’ su po svoj prilici bili polu-privatnog karaktera, što znači da su prisustvovali i njemu nepoznati ljudi, koji su dolazili po preporuci gostiju. To je bila uobičajena praksa u to vreme u književnim i muzičkim salonima Beča. Na Mocartovim ’muzičkim klubovima’, koji su se dešavali svake nedelje od 10:30 do 13 časova, učestvovali su muzički amateri koji su pripadali kompozitorovom krugu prijatelja. Pod terminom amater podrazumevali su se dobro školovani ljubitelji muzike, a nikako osobe koje su imale skromno znanje ili veštine iz te oblasti. 

Na jednom od koncerata, 6. avgusta 1786. godine, Mocart je sa svojom učenicom, već spomenutom, Marijom Terezijom fon Tratner, svirao Sonatu za klavir u četiri ruke u F-duru KV 497. Ovakve sonate Mocart je ranije pisao za sebe i svoju stariju sestru, ali kada je napustio rodni Salcburg, prestao je da ih piše, jer nije uz sebe imao Nanerl. Tako on dvanaest godina nakon svoje poslednje sonate u četiri ruke ponovo piše jedno takvo delo.

Na ovim muzičkim okupljanjima izvođena je i operska muzika, najčešće uz pratnju klavira ili manjeg instrumentalnog ansambla. Među gostima, ujedno i izvođačima, bili su Mocartovi bliski prijatelji, poput Marije Ane Hortenzije Hacfeld, pijanistkinje i pevačice, Marije Katarine fon Zois, koju je mnogo cenio Jozef Hajdn, kao i Emilijan Gotfrid fon Žaken, kojem je kompozitor namenio nekoliko kompozicija, osim ostalog ariju Mentre ti lascio.

U domu Žakenovih održavale su se muzičke akademije, pa je Mocart napisao jedan tercet za sebe, svoju suprugu Konstancu i Emilijana fon Žakena. Naziv terceta je Liebes Mandel, wo is's Bandel. Na dolenavedenom linku možete čuti kako zvuči ta kompozicija. Snimak potiče sa zanimljivog zvučnog izdanja koje nosi naziv „Une Soirée chez les Jacquin“. Ovakva muzika daje nam uvid u to kako se muziciralo u privatnim domovima, u ovom slučaju u domu porodice Žaken. 

Nadam se da vam se dopala ova priča o muzičkom životu bečke aristokratije i pripadnika srednjeg staleža, koji su, sasvim očigledno, bili veliki ljubitelji muzike, ali i vešti instrumentalisti ili pevači. Na slici koja prati ovu malu priču možete videti jednu od prostorija u stanu gde je živela porodica Mocart od septembra 1784. godine. Prema pretpostavkama istraživača, upravo su se u toj prostoriji najviše družili članovi porodice Mocart sa svojim gostima. Osim muziciranja, igrale su se društvene igre, potom kompozitorov omiljeni bilijar, kartalo se, a pio se i punč.