Edvard Elgar

Edvarda Elgara, samoukog muzičara koji je tek u zrelim godinama postigao uspeh, često opisuju kao svojevrsnog autsajdera, ne samo u usko stručnim, već i u širim društvenim krugovima. U muzičkom svetu u kojem su se kretali akademski obrazovani umetnici Elgar je bio samouki kompozitor, tokom života nailazio je i na otpor anglikanske crkve zbog toga što je pripadao rimokatoličkoj veri, a u viktorijanskoj i edvardijanskoj Britaniji, u kojoj je postojala jasno razvijena klasna svest, Elgar je uvek bio posebno osetljiv zbog svog skromnog porekla. Tek nakon što je komponovao Varijacije na jednu originalnu temu 1899. godine Elgar je doživeo veliki uspeh najpre u rodnoj zemlji, a potom i u drugim muzičkim centrima Evrope i Amerike, što je uslovilo postepni rast njegovog prisustva na klasičnoj muzičkoj sceni na početku 20. veka. Ta kompozicija obezbedila mu je istaknuto mesto u britanskoj muzici, a danas predstavlja sastavni deo standardnog repertoara za orkestar. Ova opsežna kompozicija zamišljena je u obliku niza varijacija na zadatu temu. Prema rečima samog kompozitora, varijacije predstavljaju opise njegovih bliskih prijatelja, čije je nadimke ili inicijale napisao uz odgovarajući stav. Čini se da je ova veoma popularna Elgarova kompozicija nastala sasvim spontano nakon jednog dugog i napornog radnog dana kada je kompozitor seo za klavir i odsvirao jednu melodiju koja se veoma dopala njegovoj supruzi. Elgar je potom počeo da improvizuje na tu temu kako bi zabavio svoju ženu, a kasnije je taj spontani izliv inspiracije uobličen u jedno od Elgarovih najlepših ostvarenja.

Nakon uspešnog premijernog predstavljanja Enigma varijacija 1899. godine, Elgar je u narednom periodu napisao još nekoliko odličnih kompozicija, poput koncerata za violinu i za violončelo ili Simfonije br. 1, čime je zaslužio sav uspeh koji je postigao kako kod kritike tako i kod publike. Već 1901. godine dobio je ponudu na napiše svečanu odu za potrebe ceremonije krunisanja engleskog kralja Edvarda VII, a tri godine kasnije u njegovu čast priređen je trodnevni festival u Kovent Gardenu tokom kojeg su izvođene isključivo njegove kompozicije. Na tim koncertima prisustvovali su i članovi kraljevske porodice, a svega nekoliko meseci kasnije Elgaru je ukazana velika čast time što je u Bakingemskoj palati dobio počasnu titulu viteza. Osim toga, univerzitet Jejl dodelio mu je 1905. godine zvanje doktora muzike, što nesumnjivo predstavlja veliko priznanje za jednog umetnika koji je još od malih nogu učio o muzici samo od lokalnih profesora klavira i violine, kao i marljivim čitanjem priručnika o muzičkoj teoriji i kompoziciji. 

Engleski kompozitor Edvard Elgar rođen je 1857. godine u malom vestu Vuster u Engleskoj. Njegov otac Vilijam Henri Elgar odrastao je u Doveru i radio je kao šegrt za jednog londonskog muzičkog izdavača. Preselio se u Vuster 1841. godine gde je radio kao klavirštimer, a osnovao je i prodavnicu nota i muzičkih instrumenata. Vilijam Elgar je osim toga bio i violinista na profesionalnom nivou, a u periodu od 1846. do 1885. godine službovao je kao orguljaš u rimokatoličkoj crkvi u Vusteru. Od sedmoro dece koliko je rođeno u kući Elgarovih svi su dobili dobro muzičko obrazovanje. Edvard Elgar je još od malih nogu počeo da uči klavir i violinu, a o tom periodu početnog obrazovanja saznajemo još ponešto iz kompozitorovih kasnijih sećanja: 

„Prve muzičke ideje dobijao sam u katedrali ili iz knjiga koje sam pozajmljivao iz muzičke biblioteke kada sam imao osam, devet godina. Sve partiture su bile štampane u osam različitih ključeva, te sam ih sve naučio do svoje 12. godine.“ 

Elgarova majka je ohrabrivala njegovo interesovanje za muziku, a od nje je nasledio i ljubav prema prirodi i istančan književni ukus. Osim časova instrumenata kod lokalnih učitelja muzike, Elgar je kratko vreme učio violinu sa istaknutim pedagogom Adolfom Policerom u Londonu, koji je jednom prilikom rekao da je Elgar imao potencijal da postane jedan od najboljih violinista svoje generacije. Osim toga, Elgar je zapravo najviše naučio proučavajući brojne knjige o muzičkoj teoriji i partiture drugih kompozitora. To je nažalost bio jedini način da se posveti pisanju muzike, jer njegov otac nije bio u mogućnosti da finansijski podrži njegovu želju da studira na lajpciškom konzervatorijumu. 

 

Osim što je prve korake na polju muzičke umetnosti načinio proučavajući partiture i priručnike, kao i svirajući violinu i klavir sa profesorima iz rodnog Vustera, Edvard Elgar je nastavio da usavršava svoje znanje obavljajući različite naizgled beznačajne aktivnosti. Tako je za potrebe amaterskih instrumentalnih ansambala, kao što je bio na primer mali orkestar lokalne bolnice nedaleko od rodnog Vustera, pisao aranžmane različitih kompozicija iz opusa Hajdna, Mocarta i Betovena ili komponovao i priređivao kadrile i polke. Svirao je i violinu na festivalima u Vusteru i Birmingemu, a na jednom od koncerata imao je čast da nastupa pod dirigentskim rukovođenjem velikog češkog majastora Antonjina Dvoržaka. Takođe je bio i član lokalnog duvačkog kvinteta kao fagotista uz rođenog brata koji je svirao obou, te je za potrebe njihovih nastupa takođe aranžirao muziku. Ove i mnoge druge aktivnosti bile su od velikog praktičnog značaja za mladog muzičara, koji je na taj način, dakle komponovanjem, sviranjem i aranžiranjem, postepeno brusio svoj nesumnjivo veliki talenat. To je svakako dokaz da amatersko muziciranje ne mora ni u kom slučaju da poseduje negativne konotacije, jer je očigledno bogat i razgranat muzički život i u manjim engleskim mestima Elgarovog doba itekako zaslužan za razvijanje njegovih muzičkih kvaliteta.