Živan Saramandić

Tokom svoje duge karijere, Živan Saramandić je ostvario najznačajnije uloge basovskog faha u operama Verdija, Musorgskog, Borodina, Glinke, Čajkovskog i drugih kompozitora. Pevao je na mnogim svetskim operskim i koncertnim scenama, poput onih u Boljšoj teatru u Moskvi ili Karnegi holu u Njujorku. Održao je na stotine koncerata u zemlji i inostranstvu. Bio je izvrstan interpretator crnačkih duhovnih i ruskih narodnih pesama. Negovao je repertoar svog velikog uzora Fjodora Šaljapina, pa je u Rusiji održao više od 700 koncerata. Tamo je naišao na izuzetan prijem kod publike. Pevao je intenzivno i sa svojom suprugom Milkom Stojanović, još jednom izuzetnom operskom pevačicom. Mnoge pozive za angažmane u inostranim operskim kućama Živan je odbijao, smatrajući da svoju karijeru treba da gradi upravo u svojoj zemlji.

Živan Saramandić je rođen 2. aprila 1939. godine u Beogradu. Njegov otac Miodrag bio je trgovac, a majka Živka domaćica. Otac je svirao nekoliko instrumenata i družio se sa operskim pevačima. Do početka Drugog svetskog rata živeli su na Dorćolu. Tokom bombardovanja Beograda, srušena je zgrada u kojoj su živeli, njegov otac je teško povređen, te je porodica provela ratne godine u Aranđelovcu, gde je živela rodbina sa očeve strane. Saramandići su u tom gradu živeli više od 200 godina. Živanov čukundeda Vasilije bio je poznat po snažnom glasu kojim je dozivao vojsku preko bojnog polja. Bio je učesnik bitke na Mišaru. Iako je porodica živela skromno, Živan je imao srećno detinjstvo, okružen muzikom koju su voleli njegovi stričevi. U Aranđelovcu je završio osnovnu školu i gimnaziju. Prvi susret sa klasičnom muzikom imao je slušajući operske arije preko razglasa, a prve nastupe sa školskim horom. Doduše, dok su svi pevali, Živan je na svom prvom nastupu ćutao. Njegovi stričevi su bili izuzetno muzički nadareni, te su se muzikom bavili amaterski. Od njih je naučio da svira gitaru, od koje se potom nije razdvajao. Tokom gimnazijskih dana je sa svojim drugovima oformio orkestar, pa su svirali zabavnu muziku na igrankama i priredbama. Živan je tada počeo da peva dalmatinske i napolitanske pesme. Čak se i njegova kasnije karijera kretala u tom smeru, sve dok nije položio audiciju za Operu Narodnog pozorišta. 

 

Nakon položene velike mature, Živan upisuje Ekonomski fakultet u Beogradu 1957. godine. Tada zvanično postaje profesionalni muzičar i od nastupa izdržava sebe i svoju porodicu. Paralelno sa studijama, uspešno razvija karijeru pevača zabavne muzike i skreće pažnju javnosti na sebe. Na audiciji za Operu Narodnog pozorišta, Živan je pevao pred dirigentima Oskarom Danonom i Dušanom Miladinovićem i basovima Miroslavom Čangalovićem i Brankom Pivničkim. Prema preporukama Čangalovića, Živan počinje sa časovima pevanja kod poznatog dramskog soprana Zdenke Zikove, koja je bila članica operskih kuća u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Pragu i Beču. Od 1964. godine je radila kao profesor pevanja na Muzičkoj akademiji u Beogradu i iz njene klase su potekli vrsni umetnici poput Miroslava Čangalovića, Zvonimira Krnetića, Nikole Mitića, Milke Stojanović i drugih. Tek nakon petnaestomesečnog rada sa profesorkom Zikovom, Živan dobija priliku da izađe na audiciju i to aprila 1966. godine. Pevao je pred svojim kolegama, koji su na njega gledali kao na pevača zabavne muzike – zvali su ga „zabavist“. Međutim, nakon što je otpevao dve arije, Živan je dobio ovacije. Debitovao je na sceni Narodnog pozorišta u septembru te godine pevajući ulogu Kralja u Verdijevoj operi Aida. Nastupao je tada uz velikane naše operske scene – Milku Stojanović, Đurđevku Kačarević i Jovana Gligorijevića. Osim uloga u italijanskim operama, Živan se posebno istakao kao tumač junaka iz ruskih romantičarskih opera. 

Iz Živanove biografije posebno se ističe jedan događaj iz 1968. godine, baš na početku njegove operske karijere. Nekoliko srpskih pevača je te godine učestvovalo na prestižnom međunarodnom takmičenju u italijanskom gradu Buseto, gde je rođen čuveni kompozitor Đuzepe Verdi. Osim Živana, nastupali su Olga Nešić, Nikola Mitić i Aleksandar Đokić. Među nagrađenima nije bio Živan Saramandić, što je izazvalo negodovanje u publici i pobunu potpredsednika žirija. On tada dobija lepe ponude za inostranu karijeru, osim ostalog i za Bečku državnu operu, ali ih sve odbija. Međutim, to ga nije sprečilo da kao gost nastupa u mnogim evropskim gradovima, poput Atine, Barselone, Berlina, Dablina, Beča, Pariza, Salcburga, Londona, Rima, Budimpešte, Bukurešta i drugih. Dobitnik je Ordena Ruske Vlade za vanredni doprinos razvitku kulturnih veza između Srbije i Rusije. Bio je veoma naklonjen ruskoj kulturi i umetnosti, a sa ponosom je isticao svoje slovenofilstvo.

Živan je bio poznat po tome što je lako pevao s jedne strane najzahtevnije operske uloge, kao i ruske romanse ili zabavnu muziku s druge strane. Karijeru pevača je i počeo izvodeći zabavnu muziku, ne pomišljajući da se posveti operi. Za to je bila potrebna disciplina i zdrav način život, govorio je Živan, a on je kao boem pevao do dugo u noć, pušio cigare i pio alkohol. Takav način života nije dolazio u obzir za operske pevače. Čak je i zarađivao mnogo više novaca kao pevač zabavne muzike nego kao član Opere. Iako je bez sumnje bio prirodno nadaren za opersko pevanje, Živan je s posebnim afinitetom govorio o susretu sa jednim izvrsnim pevačem, koji mu je pomogao u domenu vokalne tehnike. O toj vokalnoj tehnici, koja nosi italijanski naziv „di petto“, Živan je govorio u jednom intervjuu: 

„Ovu tehniku posedovali su samo najveći: Karuzo, Koreli, Šaljapin, pa čak i mlada Marija Kalas...Usavršavao sam je kod velikog baritona Đorđa Petrovića...Ova tehnika omogućava instrumentalno pevanje sa malo investicija, gde se glasom sa lakoćom i potpuno vlada. To je vokalna mehanika koja daje neslućene mogućnosti, pevač peva onako kako želi. Može sve, ostalo je estetika.“ 

Takva tehnika podrazumeva podjednako korišćenje registra grudi i glave u pevanju, čime se dobija moćan ton i sposobnost dugog pevanja bez zamora. Ona omogućava potpunu kontrolu nad glasom, tako da pevač s manje napora može da postigne maksimalan učinak. 

Živan je uživao u karijeri dugoj četiri decenije, lako je pevao najzahtevnije basovske uloge, ali i zabavnu muziku. O toj sposobnosti prilogođavanja stilu i žanru, muzikolog Branka Radović je napisala: 

„Njegove fraze u Verdijevim operama bile su sasvim drugačije od onih kada je pevao velike uloge u ruskim operama, u crnačkim duhovnim pesmama ili u ruskim romansama. Umeo je glas da prilagodi vrsti, ne samo uloge, već i načina pevanja, posebno stilu kome uloga pripada, autoru i vremenu. Na operski, razvijeni način bel kanta izražavao je ceo verdijevski repertoar, a rečitativnost deonica u ruskim operama, upravo tako, sa velikim unutrašnjim doživljajem i u rečitativno-arioznom stilu. Kad bi ga slušalac pratio kako zajedno sa Milkom peva uz gitaru, ne bi verovao da on nije jedna od estradnih zvezda. Umeo da se sasvim podredi žanru i da se na taj način izražava.“ 

U ariji Ella giammai m'amò kralja Filipa muči nesanica i on tužno peva kako ga njegova mnogo mlađa supruga  ne voli, te da će on mirno spavati tek u svom grobu. Duži orkestarski uvod krasi upečatljivi solo namenjen violončelima.

Muzikolog Branka Radović zapisala je sledeće reči o Živanovoj umetnosti interpetacije, naglasivši da on nikad nije glumatao na sceni: 

„Budući veoma često u ulogama kraljeva, knezova i careva, on je svojom visinom, impozantnom pojavom plenio, bilo bi nekada sasvim dovoljno da stane na scenu i obuče adekvatan kostim... Držao je do svog dostojanstva kao i do dostojanstva uloga koje je tumačio... Ne preterujući ni u čemu, ostajući ozbiljan, dostojanstven i stamen, on je na svoj način psihološki karakterisao likove dajući im poseban vid humanosti i topline, posebno likovima kakav je Susanjin u kome je širinu duše i veličinu žrtve najtoplije dočaravao na sceni. Nikada nismo u tim tumačenjima videli Živana samog, nikada nije isticao sebe, čak ni svojstva svoje pojave i glasa, već onaj lik u koji je sa mnogo ljubavi i pažnje ulazio.“ 

Lik Ivana Susanjina pronalazimo u istoimenoj operi oca ruske muzike Mihaila Glinke. Priča o herojskom podvigu i mučeništvu Ivana Susanjina iz 17. veka inspirisala je mnoge književnike, likovne i muzičke umetnike da toj ličnosti posvete svoja dela. Ne želeći poljskim neprijateljima da otkrije gde se nalazi budući ruski car, osnivač dinastije Romanov, Susanjin vodi grupu poljskih vojnika duboko u šumu pod izgovorom da će im pomoći. Kada poljski vojnici shvate da ih je Susanjin prevario, oni ga muče i ubijaju.