Narodne bajke i legende u muzici romantizma I

Interesovanje kompozitora romantizma za folklornu baštinu sopstvenog naroda ili nasleđe nekih dalekih zemalja naročito je obogatilo klasični muzički jezik, ne samo kroz obradu specifične tematike, već i u domenu melodike, ritma, harmonskog jezika i orkestracije. Tako je nakon uglađenog i pomalo sudržanog klasicizma, tokom kojeg su postavljene osnove takozvane apsolutne muzike, došlo doba kada su kompozitori počeli da tragaju za novim zvučnim prostranstvima. Međutim, treba naglasiti da se interesovanje za narodnu baštinu pojavilo već u periodu muzičkog klasicizma, ali njihov odnos prema njoj bio je takav da su se njeni elementi prilagođavali opštem stilskom okviru, te specifičnosti folklora nisu dolazile toliko do izražaja kao u muzici romantičarske epohe. Intrigantni svet narodnih priča i legendi u velikoj meri je privlačio romantičarske kompozitore, naročito predstavnike takozvanih nacionalnih škola, koji su u tom izvoru inspiracije pronašli elemente koji bi uneli veliko izražajno bogatstvo. Oni nisu samo takvim stvaralačkim gestovima doneli obilje novih boja i zvučnih senzacija, već su zaslužni i za afirmaciju sopstvene narodne tradicije, koja je u većini slučajeva dobila predivno umetničko uobličenje.

Upečatljiva simfonijska poema Jana Sibelijusa Labud iz Tuonele, tamnih orkestarskih boja i sa istaknutom solističkom ulogom engleskog roga, predstavlja deo četvorostavačne svite pod nazivom „Četiri legende iz Kalevale“. To višestavačno delo komponovano je prema finskom narodnom epu Kalevala, koji je sastavio Elias Lenrot na osnovu finske narodne baštine. Ovaj finski nacionalni ep predstavlja najznačajnije delo finske književnosti i odigrao je važnu ulogu u izgrađivanju nacionalnog identiteta ovog severnoevropskog naroda. Priče iz zbirke Kalevala u velikoj meri su inspirisale finske muzičare, a najpoznatiji i najlepši primeri umetničke stilizacije tog intrigantnog folklornog sveta potiču upravo iz pera Jana Sibelijusa, glavnog predstavnika finske nacionalne škole. Simfonijska poema „Labud iz Tuonela“ predstavlja sugestivnu muzički sliku misteriozne priče o labudu koji pliva u blizini ostrva mrtvih koje se zove Tuonela. Tipična melanholija i tamno obojena muzika širokog daha, koja asocira ne samo na prostranstvo finske zemlje, već i na mističnost i nestvarnost narodne legende, glavne su osobenosti Sibelijusove kompozicije, koja se često izvodi i kao samostalna kompozicija na koncertnom podijumu. 

 

Romantičarsko interesovanje za folkornu baštinu iza sebe krije zapravo jednu opštiju odliku tog stilskog perioda – bekstvo od stvarnosti. Ovo naročito upadljivo obeležje umetnosti 19. veka odvijalo se u više smerova, te je podrazumevalo poniranje kompozitora u ranije istorijske periode, naročito Srednji vek, interesovanje za folklornu baštinu, intrigiranost dalekim i idealizovanim svetovima, kao i naklonost ka nestvarnostima bilo koje vrste kroz upotrebu bajkovitih i fantastičnih elemenata. Osim brojnih predstavnika nacionalnih škola u 19. veku, koji su umetnički obrađivali legendarnu tematiku vezanu za svoju folklornu baštinu, u srpskoj muzici romantičarskog stila posebno se izdvaja balet Ohridska legenda Stevana Hristića. Na svom najpoznatijem delu srpski umetnik je radio gotovo dve decenije, ali je zato za sobom ostavio predivan primer kvalitetne muzike evropskog ranga u nasleđe svom narodu. Nije sigurno da je priča koja stoji iza ovog muzičko-scenskog ostvarenja zaista postojala kao narodna legenda, ali u svakom slučaju donosi priču koja ima elemente nestvarnosti i fantazije pored postojanja realnih ličnosti. Četvoročini balet prijemčive muzike, ukusno protkane elementima folklora, pripoveda priču o ljubavnom paru Marku i Biljani koji bivaju razdvojeni kada Biljanu odvedu janičari u ropstvo. Na svom putu da je izbavi iz ruku turskog sultana, Marko nailazi na zvezdu Danicu i rusalku Biserku kraj Ohridskog jezera, koje mu daju čarobni mač i cvet kojim će izbaviti Biljanu. Kada Marko stigne u sultanovu palatu on dobacuje Biljani cvet i ona se pretvara u grlicu, a čarobnim mačem Marko uspeva da se odbrani od sultanovim podanika. Kada se tužan vratio u selo zbog toga što Biljane nema, doleće grlica i pretvara se ponovo u njegovu dragu i tada nastupa svadbeno veselje. Ova fantastična legenda izrazito lokalnog karaktera umešno je dočarana muzičkim sredstvima. S obzirom da je za našu istoriju toliko tipičan dug perioda robovanja pod turskom vlašću, ne čudi nas Hristićev izbor tematike za svoje baletsko ostvarenje, naročito ukoliko uzmemo u obzir da je istočnjačka tematika bila veoma popularna u evropskoj muzici romantizma.

 

U tom domenu posebno se ističu predstavnici ruske nacionalne škole, koji su osim narodnih legendi i bajki iz sopstvenog nasleđa, često zadirali i u zanimljivi i nedokučivi svet Istoka. Tako je vrsni majstor orkestarskog virtuoziteta i kolorita Nikolaj Rimski-Korsakov, jedan od članova Ruske petorke, u svom bogatom opusu ostavio neke od najlepših primera umetničkog stilizovanja orijentalne tematike. Romantičarski beg od stvarnosti odvijao se i putem zadiranja u prostore dalekih svetova i njihove priče, pa je tako Rimski-Korsakov napisao četiri simfonijske poeme pod nazivom Šeherezada na osnovu zbirke priča „Hiljadu i jedna noć“, koju su različiti autori sastavljali tokom dugog vremenskog perioda. Lepa Šeherezada, vezirova kći, iz noći u noć priča priče sultanu Šahrijaru i tako uspeva da ga odvrati od surove namere da je ubije posle prve bračne noći, kao i sve svoje prethodne mlade.