"Rihard je bio upečatljivo lepo dete, kovrdžave kose, veseo, blistavih očiju, koje su, kako pokazuje jedna slika iz detinjstva, mogle imati i sanjiv pogled."
Ovim rečima je Riharda Štrausa opisala njegova tri godine mlađa sestra Johana. O sebi je pak napisao sledeće:
"Od svoje rane mladosti pričala mi je moja majka da sam na zvuk lovačke horne odgovarao osmehom, dok sam na zvuk violine reagovao snažno plačući. Sa četiri i po godine počeo sam da učim klavir, ali sam uvek bio loš učenik, jer mi se vežbanje sve manje dopadalo. Nasuprot tome rado sam čitao s lista, kako bih što više novoga naučio."
Svom dragom prijatelju Hanušu Vihanu, kako je sam napisao, Rihard Štraus je posvetio Sonatu za violončelo i klavir u F-duru, delo koje je napisao sa 19 godina. Premijerno je izvedeno 1883. godine i ubrzo postalo deo standardnog repertoara za violončelo. Hanuš je svirao u orkestru sa kompozitorovim ocem.
Rihardov otac Franc Jozef Štraus (1822-1905) bio je ugledni hornista u kraljevskom operskom orkestru u Minhenu. Sjajan muzičar, kako je smatrao njegov podjednako talentovani sin, ali ne tako blage naravi, seća se Rihard:
"Moj otac je imao tešku narav, ali je muziciranje s njim bilo jedno uzbudljivo uživanje. Zbog teškog detinjstva postao je ogorčen. Rano je postao siroče, pa je otišao kod ujaka Valtera, koji je i sam bio strog čovek. Kod kuće je bio nasilan, teške naravi i tiranin, te je mojoj blagoj majci bilo potrebno puno dobre volje i strpljenja da uspostavi nepomućenu harmoniju. Koliko su tada majčini osetljivi nervi trpeli, to iz sadašnje perspektive ne mogu da odlučim. Iz njenih usta nikada nije potekla nijedna ljutita reč, a najsrećnija je bila, kada je mogla da se posevti svom ručnom radu (štrikanju), obično leti popodne, sama u lepoj bašti vile mog ujaka. Tu smo i mi deca provodili vreme posle škole."
Kako je odrastao uz oca koji je bio jedan od najuglednijih hornista svog vremena, ne čudi što je Štraus istraživao mogućnosti tog instrumenta u solističkoj i orkestarskoj muzici. Njegova dva koncerta za hornu čine deo standradnog repertoara za hornu.
Majka Jozefa Štraus (1838-1910), rođena Pšor, imala je labilnu ličnost, njena anksioznost i nervni slomovi često su zahtevali lekarsku pomoć, pa je iznova provodila vreme u bolnicama za duševno obolele. Vredno je pomena da je situacija u Rihardovoj porodici bila obrnuta: iako je on bio stabilan i robustan, ipak je u osnovi bio miran i povučen, dok je njegova supruga Paulina imala česte histerične napade. U svakom slučaju, otac Franc je bio pokretačka snaga u obrazovanju svog sina. Od oca je nasledio astmu, koja mu je jednom zbog nezbrinute prehlade napravila velike zdravstvene probleme. Dobio je 1891. godine jaku upalu pluća, pa je uz podršku dobrostojeće porodice njegove majke, proveo nekoliko meseci, od novembra 1892. do juna 1893. godine, putujući po Italiji, Grčkoj i Egiptu.
Ovim rečima je Karl Velhofer, Štrausov učitelj u gimnaziji, opisao mladića 1875. godine:
"Retko koji učenik u podjednakoj meri poseduje osećanje dužnosti, talenat i veselost. Njegov entuzijazam je veoma velik, on uči rado i sa lakoćom. Njegova pažnja na časovima je velika, ništa mu ne može promaći, ali s druge strane ne može ni minut mirno da sedi, klupa mu predstavlja neverovatno dosadnu stvar. Nepomućena veselost smeši se iz njegovih plavih očiju. Takvo jedno dete ne može da ne zavoli svaki učitelj, ali nije teško otkriti šta ga najviše zanima. Štraus je budući muzički talenat."
Još jedno rano ostvarenje Riharda Štrausa, komponovano 1884. godine - Svita u B-duru op. 4, potvrđuje talenat mladog umetnika. Delo je pisano za 13 duvačkih instrumenata (dvostruki duvački kvintet) uz dodatak dve horne i kontrafagota.
Ovako je Riharda Štrausa video francuski pisac Romen Rolan 1898. godine:
"On je velik, mršav, ima mekanu kosu i beloplavu bradu. Blede, plave oči, povijena leđa i nesigurno se kreže sa svojim dugim nogama i kratkim stopalima. Široka ramena. Duge, fine, negovane šake, koje su se činile aristokratskim. Način govora mu je bio više ruralan, njegovo držanje nikad napeto. To se menjalo kada je dirigovao. To je bio jedan drugi Štraus, koji je vibrirao u jakoj napetosti zbog koncentracije. Njegovo bi lice postalo starije i čvršće, ništa nije bilo od one ljubaznosti. Jedan azijski Varvarin, Hun, plav sa bledom kožom. Kada je postigao velike uspehe ostao je ljubazan, učtiv, jednostavan i prirodan. Ništa na njemu nije veštačko, nije bilo promišljenih gestova ili nekakve poze. Ponekada je bio stidljiv poput deteta. Osim toga, umeo je prema neki ljudima pokaže tvrdoglavost, indiferentonst, pa čak i prezir. Kada je govorio često je pravio grimase, krivio bi usta, naročito kada nije bio zadovoljan ili kada je bio ironičan. Kada je sedeo za stolom povremeno mi prekrstio noge i podigao bi tanjir bliže ustima. Stalno je jeo bonbone kao neko dete. Prema ljudima koje je voleo bio je naročito srdačan. Ljudima koji ga nisu interesovali često bi okretao leđa i s visine pitao da ponove to što su rekli ili bi odsutno rekao 'ah, tako'. U društvo se često činilo kao da spava otvorenih očiju. Taj bujni karakter u njegovoj muzici na njemu se ne može primetiti. On ostavlja utisak blede i pomalo nesigurne osobe, uvek sumnjičave i nemirne. On nije heroj iz njegovog 'Života heroja'. Nemam mnogo snage, govorio je, nisam stvoren za bitke, nemam dovoljno genijalnosti, volje i zdravlja. Rado se povlačim u sebe i tražim mir. U njemu se ujedinjuju brojne karakteristike koje nikada do sada nisam video. Meni čine kao da su tipično minhenske. On je pomalo razmaženo dete, pomalo lakrdijaš."
Kompozitorov biograf Kurt Vilhelm je rezimirao:
"Iz svih dosadašnjih svedočanstva može se formirati sledeća slika: dobroćudan i veseo, podrugljiv i ironičan, ljutiti kada mu se suprotstavljaju, ali brzo pomirljiv. Mera svega je čistoća u umetnosti. Rezignirano je tolerisao mane, na glupost je reagovao napadima besa. Na probama bio je anđeoski strpljiv, ali bi ga neposlušnost razbesnela."
No comments:
Post a Comment