Slikarski opus Arnolda Šenberga

Rihard Gerstl: Porodica Šenberg (1908)

 

Slikarski opus Arnolda Šenberga obuhvata više od 300 dela. Većina se čuva u Arnold Šenberg centru u Beču, a pojedine slike iz privatnog vlasništva deo su kolekcije Bečkog muzeja. Nekolicina se  i dalje nalazi u privatnom vlasništvu u Austriji i SAD. Oko 30 dela je izgubljeno. Svake godine se u spomenutom centru priređuju tematske izložbe, koje osim kompozitorovih crteža i slika ukazuju i na različite pojave u njegovom muzičkom stvarlaštvu. 

 "On ne slika da bi stvorio lepu, prijatnu sliku, već da bi fiksirao subjektivna osećanja. Njegove slike treba da se posmatraju kao unutrašnja potreba." 

(Vasilij Kandinski)

 

Prema rečima Vasilija Kandinskog, Šenbergove slike se mogu podeliti u dve kategorije: one koje su bliske prirodi, poput ljudi i pejzaža, i one koje predstavljaju intuitivno osmišljene glave, koje on zove vizijama. Te dve kategorije su spolja gledano potpuno različite, ali zapravo potiču od jedne te iste duše. "Ja bih radije Šenbergov način slikanja nazvao čistim slikarstvom." - rekao je Kandinski.

 

Šenberg je smatrao da je kao autor slika i crteža bio amater. Međutim, takav način umetničkog izražavanja bio je od velikog značaja u njegovom životu. Slikarska dela nisu samo krasila njegov dom i radne sobe, nego su i javno izlagana. U oktobru 1910. godine priređena je prva izložba Šenbergovih dela u Beču i to u Umetničkom salonu Heler. Izloženo je 50 slika i crteža. Nakon što je otvorio knjižaru i umetničku prodavnicu 1905. godine, Hugo Heler je značajno uticao na bečku kulturnu scenu nakon 1900. godine tako što je organizovao književne autorske večeri i koncerte. Umetnička galerija je bila dodatna prostorija uz prodajnu sobu knjižare. U prvom bečkom okrugu na adresi Am Bauernmarkt broj 3 održavani su koncerti savremene muzike, književne večeri, naučna predavanja i izložbe. Knjižara i izdavačka kuća, specijalizovana za savremenu književnost, imala je odvojeni deo posvećen prodaji grafika, a koncertna agencija dodata je 1914. godine.

 

A. Šenberg: Predeo (1910)

Na poziv Vasilija Kandinskog, Šenberg je 1911/12. izložio četiri slike na prvoj izložbi grupe Plavi jahač u Minhenu. U jednom pismu Kandinskom 8. marta 1912 godine Šenberg je naglasio da slikarstvo ni u kom slučaju nema istu vrednost kao njegova muzika, jer je sebe smatrao „outsajderom, amaterom, diletantom“. U razgovoru iz 1949. godine Šenberg je rekao: „Slikanje je za mene bilo isto kao i stvaranje muzike. Za mene je to bio način da se izrazim, da predočim osećanja, ideje.“ Svoje slikarstvo je opisao kao muziciranje u bojama i formama. „Kao slikar bio sam amater. Nisam imao nikakvo teorijsko školovanje i samo malo estetskog, i to samo iz opšteg obrazovanja.“ 

R. Gerstl: Arnold Šenberg

 

Šenberg nije posećivao samo izložbe bečke secesije nego je odlazio i u galerije Mitke i Pisko, kao i na legendarne Bečke umetničke sajmove 1908. i 1909. godine, gde su tematizovane centralne težnje bečke moderne. Od posebnog su značaja bili kontakti sa umetnicima poput Jozefa Hoja, Karla Mola, Oskara Kokoške, Maksa Openhajmera, Vasilija Kandinskog, Egona Šilea, Gustava Klimta i Maksa Libermana. U januaru 1906. godine Šenberg je imao prilike da u Galeriji Mitke vidi odabrana dela Vinsenta van Goga. Jedan recenzent Šenbergove prve izložbe 1910. godine primetio je da se u njegovim delima oseća uticaj Gogena i van Goga. 

U proleće 1906. godine Šenberg je upoznao slikara Riharda Gerstla, tada studenta Likovne akademije u Beču. Kompozitor je koristio svoja poznanstva da u okviru Društva za razvoj moderne umetnosti preporuči dela mladog slikara, ustupio mu je u svom stanu u ulici Lihtenštajn jedan atelje i provodio sa njim i porodicom letnje mesece 1907. i 1908. godine na Trauensee. Tu je kompozitor učio slikarstvo od studenata specijalne škole za pejzaž Hajnriha Leflersa. U avgustu 1908. godine otkrivena je Gerstlova afera sa Šenbergovom suprugom Matilde. Nakon što su ljubavnici pobelgi za Beč konsolidovan je brak zbog dvoje male dece: šestogodišnje Trudi i dvogodišnjeg Georga. Gerstl je ubrzo potom izvršio samoubistvo. Nakon tragedije Šenberg je počeo ozbiljnije da se bavi slikanjem. Počeo je da potpisuje svoje autoportrete i da stavlja na njih datum izrade. Počeo je da posvećuje vreme primenjenoj umetnosti kroz izradu karata za igranje, a uzeo je u obzir i način da dodatno zaradi tako što će izrađivati portrete.

Autoportreti

„Spreman sam da sebi poziram i uvek sam dostupan kada želim da slikam.“

U slikarskom opusu Arnolda Šenberga preovlađuju autoportreti. Nastajali su u periodu od 1905. do 1944. godine. Oni su mu bili način da dokumentuje stanje uma u određenim trenucima u životu. Autoportreti su slike u ogledalu, oni ponekad prelaze granicu između utisaka i fantazije, mogu biti bogato u detaljima razrađeni ili šematski urađeni, mogu se naći u skicenbloku ili na platnu. Ono što značajno razlikuje autoportrete od drugih Šenbergovih dela jeste to što su u mnogo većoj meri datumirani, pa se mogu doneti određeni zaključci o kontekstu koji okružuje njihov nastanak. Čini se da su autoportreti često nastajali u kriznim trenucima. 

Arnold Šenberg: Autoportret (1933)

Jedan od autoportreta nastao je neposredno pre nego što se 1933. godine u Berlinu raspravljalo o uklanjanju jevrejskih predavača pri Pruskoj akademiji umetnosti. Jozef Gebels je razrešio Bruna Valtera, koji je bio jevrejskog porekla, sa mesta dirigenta filharmonijskih koncerata. Šenberg je sasvim sigurno bio svestan u kakvom je položaju bio kao kompozitor u Berlinu, te je još jedan autoportret nastao u vreme velike depresije, kako je sam rekao u pismu Robertu Gerhardu 18. marta te godine. 

Osim Gerstlovog samoubistva, još jedan događaj u kompozitorovom životu je uzburkao kulturnu javnost u zemlji i inostranstvu. Naime, 21. decembra 1908. godine izveden je njegov Drugi gudački kvartet. Danima nakon koncerta se o tome pisalo u novinama. Iz tog perioda potiče autoportret koji je jedinstven po svojoj perspektivi. Krajem januara 1910. godine preselio se u Hicing. U novom stanu 13. februara nastaje Plavi autoportret, na kojem nedostaje levo uvo. Osim što asocira na van Goga, ima i drugo značenje. Odnosi se na kritiku koncerta koji je  održan 14. januara 1910. godine u Sali Erbar. Tada su premijerno izvedena dela iz op. 11 i 15. Kritičar Julijus Korngold je celokupni prikaz tematizovao oko problema slušanja odnosno kako je Šenbergova muzika uticala na osetljivi organ kao što je uho, te zaključio da je umetnikova muzika bila poput grimase za uši.

Arnold Šenberg: Plavi autoportret

Portreti

Šenbergovo portretno slikarstvo u početku pokazuje uticaj Riharda Gerstla, koji se generalno smatra ključem za kompozitorovo bavljenje likovnom umetnošću. To prisustvo je očigledno u portretu Šenbergove ćerke Trudi koji se nalazi u Bečkom muzeju. Uz izuzetak portreta osoba iz porodičnog kruga, koje se nalaze u skicenblokovima i sveskama, ostali potiču pretežno iz perioda nakon Gerstlove smrti. Portretisane osobe uglavnom su iz Šenbergovog ličnog okruženja: žena Matilde i deca Gertrude i Georg, Klara i Aleksandar Zemlinski, potom prijatelji, učenici i interpretatori: Helene Nahovski i Alban Berg, Karl i Marijeta Verndorf; ljudi iz bečkog kulturnog života: muzikolog Hugo Botštiber, izdavač Emil Hercka i galerista Hugo Heler. 

Većina tih portreta obuhvataju lik naslikane osobe do struka, samo ponekad se Šenberg ohrabruje da slika drugačije formate i cele figure, kao što je recimo slučaj sa portretom Albana Berga koji se čuva u Bečkom muzeju. Kasnije se Šenberg seća tog poduhvata: „Kada je Alban Berg došao k meni 1904. godine, bio je jedan veoma visoki i izuzetno stidljiv mladi čovek.“ Iako Bergov portret nije ni po čemu bio revolucionaran kako u kompoziciji tako i u slikarskom stilu tog vremena u Beču, bio je ipak veoma važan za Šenberga u smislu samoprocene. Portret je iz Šenbergovog stana odnesen u Gradsku kuću za potrebe izložbe koja je 1924. godine priređena u čast 100 godina od Bruknerovog i 50 godina od Šenbergovog rođenja. 

Portret Helene Nahovski, koja je bila udata od 1911. godine za Berga, takođe je nastao u Šenbergovom stanu, što se prepoznaje po tome što samog sebe navodi – na zidu su okačene njegove slike „Meso“ i „Pogled“. O svojim portretima Šenberg je rekao: 

„Nikad nisam video lica, već, pošto sam ih uvek gledao u oči, njihove poglede. Zbog toga mogu da imitiram čovekov pogled. Međutim, slikar može kroz pogled da obuhvati celu ličnost – ja jedino vidim dušu.“

 

Arnold Šenberg: Pogled (1910)

 

Utisci i fantazije

Prepoznaje se izvesni „austrijski element“ u Šenbergovom slikarskom opusu, jer je bio blizak predstavnicima ranog ekspresionizma kroz dela Gerstla, Openhajmera i Kokoške, kao i istraživanjima savremenika Sigmunda Frojda. Impresije i fantazije naslikane 1910. godine slikaju horizonte unutrašnjeg života. Dela Edvarda Munka, sa kojima mogu da se porede navedena Šenbergova ostvarenja, kompozitor je imao prilike da vidi, kao i skice za Ibzenovu predstavu „Duhovi“. Šenberg se inače interesovao za nordijski modernizam. Za Šenbergove „Vizije“ iz 1912. godine Kandinski kaže da su „osećanja uma koja ne mogu da pronađu muzički formu“. Međutim, Šenberg je želeo da se njegove vizije posmatraju kao pogledi:

 

„S jedne strane, imao sam slabo pamćenje kada se radi o odlikama lica, ali s druge strane mogao sam da nacrtam lice neke osobe u svega nekoliko poteza nakon jednog pogleda. Nikad nisam bio u stanju da objasnim tu kontradikciju dok nisam otkrio da ona stoji u vezi sa jednom drugom sposobnošću: ja mogu da kopiram pogled većine ljudi! I to je zbog toga što ja ljude gledamo jedino u oči...Stoga, moji crteži bi postajali sve gori nakon prvih skica, kada bih želeo da dodam detalje. Zbog toga su verovatno moje takozvane Vizije uvek pogledi.“

 

Pejzaži

Šenbergovi prikazi prirode nastajali su uglavnom u formi skice ili akvarela, bilo na otvorenom tokom odmora na jezeru Traun ili u stanu u Hicingu. Iz tog dela opusa naročito se ističe prikaz Malerove sahrane. Šenbergov mentor i umetnički uzor Gustav Maler je umro 18. maja 1911. godine. Četiri dana kasnije je sahranjen. Nakon sahrane nastaje Šenbergov prikaz na kojem se vidi tamni grob oko kojeg su samo maglovito prikazane figure. Velika figura koja se ističe u odnosu na ostale, natkriljujući ih, kolenom se oslanja na levu ivicu groba. Stručnjaci smatraju da bi to mogao bi biti sam Šenberg.

 

Tehnički aspekti

Više od 50 tehnika i kombinacija materijala mogu se identifikovati u Šenbergovom slikarskom opusu. Oslanjao se na uobičajene materijale koje je mogao nabaviti od umetnika. Kada je slikao ulja uglavnom je koristio karton, jer je bio jeftiniji od platna i na njemu se lakše, možda i spontanije moglo slikati. Šest slika nastalo je na troslojnoj šperploči, što je bila nova vrsta materijala uvedena oko 1910. godine. Na crtežima Šenberg često postavlja različite materijale jedan pored drugog. Koristi industrijski proizvedene boje, a ponegde na crtežima upotrebljava materijale na bazi voska. Šenberg preferira slikanje na bazi vode. Na nekim delima je moguće kombinovanje bojica i voštanih boja, kao i kreda u boji.

Uvek okružen svojim slikama

Opisi savremenika i istorijske fotografije pokazuju da je Šenberg voleo da se okruži svojim slikama. U januaru 1909. godine novinar piše o poseti Šenbergovom stanu u ulici Lihtenštajn: 

„Slike koje ukrašavaju zidove govore mi da umetnik koristi i četkicu. Sa neverovatnim talentom, u širokom impresionističkom maniru...“ 

Posetioci koji su dolazili u Šenbergov dom kada je živeo u Medlingu mogu su da vide slikareve engimatske predstave vizija i pogleda. Darijus Mijo je sa Fransisom Pulenkom posetio Šenberga 1922. godine. On se seća tih slika i zapisuje: 

„Pili smo kafu u trpezariji i na zidovima su bile Šenbergove slike. Lica i oči, oči, oči - bila su svuda!“ 

Helene Volfzon je prilikom posete Šenbergu u Berlinu početkom tridesetih godina takođe na zidovima gledala autoportrete kompozitora. 

Vebernova ćerka Marija Halbih osećala je nelagodu prilikom susreta sa Šenbergovim slikama: 

„Tamo je bilo strašno turbno i mračno. Šenbergove slike su visile na zidu; ostavljale su neprijatan utisak na mene. Kao dete sam bila prilično uplašena. Bio je to jezivi osećaj kada ulazite u trpezariju Šenbergovog stana.“

 

 

Pogled Arnolda Šenberga ima nekakvu magičnu privlačnost koja poziva posmatrača da razmišlja o njegovoj duši, što se može videti na fotografijama kompozitora. O tome je govorio i jedan od kompozitorovih učenika Vinfrid Ziling:

„Bilo je to ujesen 1925. godine. Došao sam u Beč kao mladić sasvim nepripremljen da učim sa Šenbergom. Nisam imao predstavu kako on izgleda, pa sam odmah bio veoma impresioniran njegovim očima. Iako je on bio mali, mršavi čovek, činilo se da me gleda s visine iako sam ja bio poprilično visok. Činilo se da njegov ispitivački pogled bio neverovatno supreioran.“ 

Šenberg je opisao svoje umetničke sposobnosti kao osećaj za propociju, dimenzije, unutrašnju logiku i formalni balans, što mu je omogućilo i da komponuje muziku. Iako pravi paralelu između slikarstva i muzike, smatra da u prvoj umetnosti ne teži razvoju same slikarske veštine kao što rade pravi slikari. Za slikanje mu tehnika nije bila važna, pa je ono što je slikao bilo podvrgnuto ekspresiji koja nije bila ničim uslovljena.

Fuzija kreativnosti i veštine

Šenberg je, inače, bio veoma kreativan i stalno je nešto pravio ili prepravljao, kaže njegova ćerka Nurija Šenberg Nono. To je radio u slobodno vreme, kada nije komponovao ili držao časove muzike. Dvadesetih godina prošlog veka dizajnirao je varijantu šaha za četvoro igrača koja se igra na podlozi 10x10. Podlogu je sam napravio od jednostavnih materijala. Postoji nekoliko njegovih dizajna nameštaja, planovi za izradu mehaničke muzičke pisaće mašine, karte za igranje koje je sam dizajnirao, kao i metod za beleženje teniskog meča (Šenberg je bio pasionirani igrač tenisa). Takođe je pravio i unapređivao kancelarijski materijal za svakodenvnu upotrebu, kao što je recimo naprava pomoću koje bi crtao linijski sistem, putujući stalak za note, roleri za selotejp i držači olovaka. Zanimljivo je da bi kada su, recimo, olovke bile toliko kratke da se drže među prstima, Šenberg dodavao kartonske nastavke kako bi ih maksimalno iskoristio. Sam je pravio i pečate od drveta u koje bi izrezbario svoje inicijale.