Srpska muzika kroz vekove - Rukoveti Stevana St. Mokranjca

Stevan Mokranjac je svojim stvaralačkim radom postavio osnove srpskoj nacionalnoj školi, koja se poput drugih mladih muzičkih kultura izraslih u doba romantizma zasnivala na izgrađivanju stilskih i estetskih principa ugledajući se na narodnu muzičku tradiciju. Tako je naš klasik srpske muzike izgradio čvrste temelje na području kako duhovne tako i svetovne horske muzike i time omogućio dalji razvoj naše umetničke muzike u stvaralaštvu narednih generacija. S obzirom na to da se u kompozitorovim izvrsnim horskim rapsodijama Rukovetima ogleda suština njegovog utemeljiteljskog rada u srpskoj muzici, ovaj članak posvećujem tim komadima. Od ukupno petnaest kompozicija koje pripadaju ovom specifičnom žanru odabrala smo tri koje ću detaljnije predstaviti. Poetičan naziv ovih horskih kompozicija – rukovet – potiče iz narodnog jezika i označava venac poljskog cveća, te su Mokranjčeve vokalne rapsodije zapravo venci ili spletovi probranih narodnih melodija iz folklorne baštine našeg podneblja. Iako su i njegovi prethodnici pisali slične vence, kola ili spletove, kako su nazivane kompozicije tog formalnog i stilskog okvira, Mokranjac je sa posebnim rafinmanom i kompoziciono-tehničkim umećem izabrao folklorni materijal i visoko umetnički ga stilizovao u ostvarenjima skladne forme i klasične lepote. 

 

Miloje Milojević, jedan od Mokranjčevih đaka u Srpskoj muzičkoj školi, opisao je Rukoveti kao „naše narodne balade i romanse“, a o njima je Milenko Živković zapisao da su: „naš muzički epos u kome su opevani naši ljudi i predeli, naše naravi i običaji, sudbinska povezanost našeg čoveka za rodnu grudu...“.

Za početak biram kompozitorovu Petu rukovet, komponovanu 1892. godine, koja predstavlja prvi vrhunac u Mokranjčevom stvaranju svetovne horske muzike. Iako je ova kompozicija najopsežnija od svih rukoveti, zato što broji čak deset pesama u ciklusu, Mokranjac je raznovrsnim sredstvima uspeo da i na makro i na mikro planu formu poveže u kompaktnu celinu. Poput pravog majstora Mokranjac je organski povezao raznovrstan folklorni materijal lirskog, pastoralnog, dramskog i skercoznog karaktera u horsku rapsodiju čvrstih kontura. Smenjivanjem pesama različitog karaktera obezbedio je neophodne kontraste, koji ipak nisu prešli u puko rapsodično nizanje materijala zahvaljujući jednostavnim kompozicionim potezima kao što su variranje horske fakture u strofama zarad postizanja gradacije ili preplitanje strofa različitih pesama u cilju dobijanja širih tematski homogenih površina. U Petoj rukoveti Mokranjac je ukrstio strofe dveju različitih pesama već na samom početku kompozicije – Šta to miče kroz šibljiče, A što si se Jano rosom orosila, Da l' je srna jal' košuta – i na taj način je umesto da poređa dve numere jednu za drugom dobio trodelnu formu ABA sa kontrastnim srednjim odsekom. Tako je spojio i strofe osme i devete pesme u ovoj kompoziciji – Oj, đevojko dušo moja i Višnjičica rod rodila. 

Da je Mokranjac sa velikom pažnjom i promišljanjem ne samo birao folklorni materijal koji će umetnički obraditi nego i dramski koncipirao u formalnim okvirima horske rapsodije svedoči uvek bogata i razigrana horska faktura. Kada to pesme nalažu Mokranjac izdvaja soliste iz hora ili raspoređuje tekst pesme kroz dijalog horskih grupa. Tako u pesmi Konja sedlaš solo sopran i solo tenor dočaravaju tužnu porodičnu scenu opraštanja muža i žene, koja nam se ponovo javlja nešto kasnije u pesmi Moj se dragi na put sprema sa tamnom bojom altova u prvom planu. Ove dve elegične epizode doživljavaju vrhunac u pesmi Lele Stano mori u kojoj Mokranjac ponovo na majstorski način putem gradacije variranjem horske fakture stvara od narodne melodije klasično zasvođenu celinu snažnog dramskog naboja. Nežni lirsko-pastoralni i nestašni skercozni elementi u pesmama Povela je Jela, Oj za gorom, Oj đevojko dušo moja, Višnjičica rod rodila i Ajde mori momičeto donose neophodne kontraste u odnosu na druge stavove ovog horskog ciklusa.

Možda upravo Mokranjčeva Deseta rukovet najbolje svedoči o tome da je kompozitor kroz nepogrešiv odabir pravih bisera makedonskog folklora pokazao koliko je dobro poznavao narodnu muzičku tradiciju. Upravo je znalačka selekcija postojećeg muzičkog materijala prvi korak ka stvaranju kompozicija koje se zasnivaju na umetničkoj stilizaciji folklorne baštine, a naš Mokranjac je sudeći po svojim ostvarenjima u tom domenu bio veoma uspešan. Pet veoma muzički izrazitih pesama sačinjavaju kompoziciono skladnu celinu Desete rukoveti, koja je napisana 1901. godine. Nakon prve i svima dobro poznate pesme Biljana platno beleše, koju odlikuje nežna raspevanost horskih deonica i blagi lirizam, slede dva karakterno različita stava, po izrazu sjajno individualno profilisana – patetična pesma tragičnih intonacija sa elementima posmrtnog marša Do tri mi puški puknale i potom robusni neveseli skerco Dinka dvori mete. U prvoj pesmi ovog horskog ciklusa osim klasične lepote narodne melodije izdvaja se i Mokranjčevo suptilno variranje horske fakture različitih strofa, pa tako osim zvuka celog hora možemo čuti i nešto prozračnije nastupe ženskog dela ansambla sa tenorima. Nakon nežnosti i lirizma prve pesme sledi kratka mada veoma upečatljiva druga pesma kojoj posebnu boju i težinu daje dominacija muškog hora u dramatičnom tonalitetu c-molla. Posle pomalo teškog koračanja muzičkog toka u pesmi Do tri mi puški puknale nadovezuje se ritmički pregnantna i strogo homofono obrađena pesma Dinka dvori mete. Pretposlednji stav Desete rukoveti donosi jednu od najlepših pesama srpske umetničke muzike – Pušči me. Stilizacija ove melodije ponovo prikazuje Mokranjca kao istinskog majstora, koji je najekonomičnijim sredstvima postigao maksimum izraza. Izrazito melanholična pesma osobena zbog čestog spuštanja melodijske linije naniže, poput imitacije uzdaha, poverena je sopranima, dok ostatak horskog ansambla izvodi jednostavnu akordsku pratnju sa svedenim harmonskim rešenjima. Kompoziciju zaokružuje živahna i sveža horska obrada pesme Niknalo cvekje šareno. U ovom ostvarenju naročito se izdvaja upravo precizna individualizacija svake pojedinačne pesme, što upućuje na to da se Mokranjac svesno oslanjao na formalne obrasce zapadnoevropske muzike, te u njegovim rukovetima prepoznajemo lagane druge, igračke odnosno skercozne treće stavove ili vesela finala kao u nekim orkestarskim kompozicijama. 

Mokranjac je u Rukovetima stvorio paradigmatične primere visoke umetničke stilizacije narodne muzičke baštine i time je definitivno učvrstio nacionalni smer u razvoju naše kulture. Ne samo da su neki njegovi naslednici ponovo umetnički obrađivali melodije iz kompozitorovih rukoveti, poput pesama Pušči me, Cveće cafnalo ili Biljana platno beleše, već su se, što je još važnije i dalekosežnije, ugledali na umetnikove principe stilizacije folklornog materijala i to potom primenjivali kako u vokalnom tako i u instrumentalnom stvaranju. 

Folklorni materijal za Petnaestu rukovet potiče iz makedonske narodne muzike, te nas ne čudi što ovaj horski ciklus obiluje predivnim melodijama i pikantnim ritmovima. Posebno se po lepoti melodije izdvaja prva pesma Marije, bela Marije, bujne horske fakture, detaljno dinamički iznijansirane, sa umetnutim pevljivim refrenom nakon svake strofe. Što se tiče interesantnih metro-ritmičkih rešenja, u trećoj pesmi naročito se mora obratiti pažnja na smenu 5/8 i 3/8 takta, dok u petoj pesmi Sejala Dinka bosiljak svaki horski pevač kojem nisu bliski takozvani mešoviti ritmovi, tipični upravo za balkanski region, nailazi na poteškoće u pravilnom izvođenju melodije. Naime, sam Mokranjac je uz ovu pesmu napisao da se poslednja osmina u taktu mora uvek malo produžiti, što umesto notiranog 2/4 takta zapravo daje drugačiji zvučni rezultat, te se zapravo dobija neobičan takt od osam šesnaestina raspoređenih na 3+2+3.