U okviru zadate teme - pregleda srpske muzičke istorije kroz vekove - stižemo do klavirskog stvaralaštva i izvođaštva Kornelija Stankovića. On je bio rodonačelnik klavirskog žanra u srpskoj muzici. Kao i svaki umetnik koji je imao pionirsku ulogu u određenoj oblasti muzičkog stvaralaštva, tako je i „naš Kornel“, kako su ga od milošte nazivali u srpskoj periodici, imao odgovorniji zadatak od svojih sledbenika – da srpsku klavirsku muziku postavi na stabilan temelj, vredan buduće nadgradnje. Njegovo stvaralaštvo je moralo da dobije predznak uzora i ishodišta za sve naredne generacije srpskih muzičara, a Kornelije Stanković je u tome uspeo. Koliko ga je ondašnja publika i kritika volela svedoče brojni novinski članci koji prate gotovo svaki njegov nastup ili izlazak iz štampe neke njegove kompozicije duhovnog i svetovnog karaktera. Iz nekrologa koji je napisao Kornelijev prijatelj Mihailo Polit-Desančić izdvajaju se sledeće reči:
„O, često ga gledah, kako pri glasoviru sa neopisanim oduševljenjem narodne pesme udešava, kako sa slabim malaksalim glasom, pun osećanja, crkvene pesme peva, te u note stavlja. Često bih njegovo bledo lice pogledao, goreći mu ruku uzeo, te mu rekao: Prestani jednom! No svagda bih odgovor dobio: Moram, moram svršiti, ta nema naših narodnih pesama i našeg crkvenog pojanja ni u jednoga naroda!...Ako srbski narod visoko štuje Vuka, što je naše narodno blago Evropi pokazao, to ima zaista uzroka i zasluge Stankovića ceniti, jer je ovaj još i nežniju struju srbskoga osećanja: melodije srbskih pesama i ono, gde se najsvetije čuvstvo izražava, crkveno pjenije, Evropi na vidik izneo.“
Kornelije Stanković je svoj klavirski stil, bilo kao kompozitor ili izvođač, gradio prema uticajima kojima je bio izložen tokom svog školovanja u Pešti i Beču. To su bile sredine u kojima je mogao da sluša mnoštvo žanrova iz korpusa virtuozne salonske muzike, poput raznovrsnih fantazija, parafraza, varijacija i stilizovanih društvenih igara. Želeći da adekvatno odgovori na zahteve tadašnje srpske publike, tada još skromno upoznate sa dostignućima evropske umetničke muzike, Stanković je na svojim koncertima najviše izvodio sopstvena dela u kojima je upotrebljavao narodne pesme, kao i bravurozne kompozicije više ili manje poznatih pijanista-kompozitora iz epohe romantizma. Zapadnoevropski izvori odrazili su se u njegovom klavirskom stvaralaštvu u gotovo svim kompoziciono-tehničkim i stilskim komponentama, te je srpska klavirska muzika dobila lepe primere salonskih komada sentimentalnog karaktera – teme s varijacijama i stilizacije društvenih igara poput valcera ili kadrila. Spomenuti žanrovi klavirske muzike bili su veoma popularni u umetničkoj muzici romantičarske epohe, te su mnogi muzičari pisali parafraze ili varijacije na teme iz najlepših opera tog doba ili su pozajmljivali melodije od svojih kolega. Kornelije Stanković je na liniji te baštine klavirske produkcije, koja je odjeknula na srpskih koncertnim podijumima, pod prstima devojaka iz uglednih porodica ili oduševljenih pijanista-amatera poput doktora medicine Jovana Pačua, za teme svojih kompozicija koristio narodne pesme. Pod uticajem Vuka Karadžića i drugih srpskih intelektualaca u prestonici austrougarske monarhije, naš neumorni umetnik odlučuje da srpsku narodnu pesmu postavi kao primarni izvor svog stvaralaštva i osnovni gradivni element svoje klavirske muzike.
Kompozicije pisane u formi varijacija u Stankovićevom opusu zamišljene su kao dela u kojima se na jednostavan način izlaže tema, nakon čega sledi niz ornamentalnih varijacija. Ako ih posmatramo iz formalnog i kompozicionog aspekta, a na osnovu zapadnoevropskih uzora, one ne donose nekakave novine u obliku ili načinu ukrašavanja teme, već se one ističu jedino po tome što im upotreba narodnih melodija daje taj prepoznatljivi nacionalni ton. Dok su kompozitorove stilizacije društvenih igara manje uspešno prilagođene medijumu klavira i pokazuju niži stepen Stankovićeve invencije u domenu primenjenog kompozicionog metoda, njegove teme s varijacijama prikazuju našeg pregaoca kao nekoga ko je nesumnjivo posedovao dovoljno znanja i veština da postavi zdrave osnove srpskoj klavirskoj muzici, pa makar to bilo za početak u okvirima uvek manje cenjene salonske produkcije. Umetnička stilizacija narodne baštine uvek podrazumeva veštu transpoziciju melodije iz primarnog u novi kontekst. U želji da narodne melodije učini prihvatljivim i razumljivim, Stanković ih je prilikom uključivanja u domen klavirske muzike harmonizovao upotrebljavajući sredstva klasičnog harmonskog jezika, ne menjajući mnogo njenu melodijsku i ritmičku komponentu, tako da se uvek veoma lako može prepoznati temu koja se varira. Osnovni melodijski sadržaj teme uvek biva očuvan sve do kraja kompozicije, iako od varijacije do varijacije možemo pratiti postepeno usložnjavanje primenjenih tehnika ukrašavanja, što rezultira i pojavom sve zahtevnijih tehničkih bravura. U varijacijama na temu Što se bore misli moje uočavaju se čak i neka prefinjena rešenja koja podsećaju na Šopenov klavirski stil. Izvlačenje melodije teme iz razloženih akorada pratnje i klavirsko pismo oplemenjeno bogatim figuriranjem i ornamentima nesumnjivo aludiraju na poetičan stil poljskog umetnika. Koliko je Kornelije Stanković uticao na širenje muzičke kulture u delovima naseljenim Srbima svedoče mnogobrojni odjeci u tadašnjoj štampi, koja je donosila vesti o njegovim pijanističkim nastupima, često ističući oduševljenost publike željne umetničkog sadržaja.
Razlog zbog kojeg sam izdvojila kompoziciju Sigismunda Talberga, savremenika našeg Kornelija Stankovića, jeste taj što je srpski kompozitor na jednom svom koncertu izveo upravo ovu zahtevnu kompoziciju i to marta meseca 1856. godine u Beču.
Istorija srpskog pijanizma vezuje se pre svega za delatnost daleko brojnijih izvođača amatera, koji su ponajviše u uslovima intimnog kućnog muziciranja, a potom i u okvirima javnog istupanja na besedama i koncertima pojedinih škola, pokazivali svoje solidno umeće izvodeći najčešće kompozicije salonskog karaktera. Osim toga, postojala je i linija manje brojnih, mada kvalitativno nadmoćnijih školovanih pijanista, na čijem čelu je bio upravo Kornelije Stanković. Ukoliko se on usuđivao da pred probirljivom bečkom publikom iole uspešno izvede kompoziciju koju smo upravo čuli, ne možemo sumnjati da je tokom školovanja na bečkom konzervatorijumu mogao sasvim dobro da savlada zahteve koji su se postavljali pred jednim pijanistom tog vremena. Dobro poznavajući mentalitet srpskog građanskog društva, koje je tek izgrađivalo svoje institucije kulture i umetnički život uopšte, Stanković je za svoje klavirske resitale birao virtuozne kompozicije salonskog karaktera, kao i sopstvena dela pisana na narodne melodije, znajući da će na taj način održavati živom tu goruću želju svog naroda za oblikovanjem nacionalnog identiteta.
Neću propustiti da navedem jedan deo članka iz novosadskog lista Srbski dnevnik, objavljenog 25. marta 1856. godine, koji govori o tome kako je Kornelijev nastup u Pančevu uticao na to da se oplemeni svakodnevica ovog grada:
„Priznati moramo, da narod naš nije toliko u lepim hudožestvima usavršestvovan niti upoznat, da ih dostojno oceniti i nagraditi ume. Ali vešti umetnik naćiće i tome lasno leka, samo neka potraži žice, koje su u samome srcu naroda srbskog zategnute, pa će tako postići i izvršenu videti težnju svoju t. jest zadovoljiće publiku i dopašće se, a uz to još nešto: osladiće Srbima lepa hudožestva. U ovom prizreniju umeo je g. Stanković zadatak svoj rešiti, dejstvovavši na čuvstva naša vešto izvedenim melodijama iz usta naroda samoga crpljenim.“
Za kraj priče posvećena Stankoviću kao pijanisti predlažem jednu od Listovih obrada tema iz Majerberove opere „Prorok“, kompoziciju koju je na jednom od svojih nastupa izveo i naš Kornelije Stanković.
No comments:
Post a Comment