U Mokranjčevom životu i srpskoj muzičkoj kulturi uopšte posebno je bila značajna 1887. godina, kada je Mokranjac preuzeo dužnost horovođe Beogradskog pevačkog društva, koju će potom sa izvesnim pauzama zbog bolesti obavljati u narednih tridesetak godina. Posmatrajući celokupnu delatnost ovog pevačkog društva, koje postoji više od 150 godina, može se bez ustezanja reći da je upravo period rada sa Stevanom Mokranjcem bio ne samo zlatni period u razvoju ove institucije, već i jedna od najsvetlijih tačaka u istoriji srpskog horskog pevaštva. U vreme rada sa Mokranjcem naročito je bila naglašena koncertna aktivnost Društva, kako u samoj Srbiji i u susednim oblastima, tako i u mnogim gradovima u inostranstvu. Nijedno drugo srpsko pevačko društvo nije imalo tako brojna gostovanja po evropskim muzičkim centrima kao Prvo beogradsko pevačko društvo, koje se izdizalo iznad ostalih horskih ansambala i po tome što je nastupalo na dvorovima pred vladarima najvećih imperija. Inostrane turneje ovog pevačkog društva zauzimaju posebno mesto ne samo u istoriji srpske muzike već i u analima naše diplomatije, zato što je hor na čelu sa Mokranjcem zapravo pronosio slavu tek probuđene srpske muzičke umetnosti u daleko razvijenije kulturne sredine. U skladu sa tim mnogobrojinm gostovanjima nastajale su i Mokranjčeve Rukoveti, fino oblikovane i umetnički stilizovane horske rapsodije, koje su svedočile o lepotama i neobičnostima našeg folklora.
Jedanaesta rukovet sadrži četiri vešto diferencirane pesme čiji raspored podseća na višetavačni instrumentalni ciklus po ugledu na zapadnoevropske muzičke oblike. Prva pesma Pisaše mi Stano mori odlikuje se razigranom horskom fakturom u kojoj je u skladu sa dijalozima u tekstu čas izdvojen muški čas ženski hor. Naime, u vreme turske vlasti naš narod je morao da ide u „nizam“ odnosno njihovu vojsku. Vojni obveznik je mogao da otkupi svoj odlazak ili da pošalje svog zamenika – „bedelja“. U ovoj pesmi Mokranjac veoma sugestivno dočarava razgovor između regrutovanog momka i njegove izabranice. Nakon te upečatljive scene sledi jedna od najlepših elegičnih pesama u Mokranjčevom svetovnom horskom opusu – tamno obojena pesma Crni goro. Za razliku od prozračnosti i veselog karaktera prve pesme, lagani tempo druge pesme i horski stav koji isključuje učešće soprana donosi snažan kontrast. U ovoj setnoj pesmi se na jednostavan način dočarava žal za mladost, a nju će kasnije kao veoma važan lajtmotiv upotrebiti Petar Konjović u svojoj operi Koštana. U narednoj pesmi Oj Lenko Lenko Stavrova kerko ponovo se vraća skercozni karakter kroz dijalog muškog i ženskog hora. Ova rukovet se završava veselim, igračkim stavom Kalugere, crna dušo sa briljantnim završnim taktovima.
Većinu svojih duhovnih i svetovnih kompozicija Mokranjac je premijerno izveo upravo sa Beogradskim pevačkim društvom, kako na bogosluženjima u Sabornoj crkvi u Beogradu, tako i na brojnim javnim koncertima. S obzirom na to da je imao na raspolaganju horski ansambl sa pažljivo odabranim i odnegovanim pevačima, Mokranjac je mogao da se posveti sopstvenom usavršavanju na polju vokalne horske muzike i da na kvalitetan način odabere materijal koji će umetnički uobličiti i predstaviti u zemlji i inostranstvu. Brojni napisi o Beogradskom pevačkom društvu svedoče o tome koliko se u štampi tog vremena naglašavala činjenica da su Mokranjčeve turneje po inostranima zemljama bile od velikog značaja za promociju srpske kulture. Navedimo u ovom trenutku jedan takav primer u kojem hroničar Carigradskog glasnika, novina koje su poslednjih godina 19. i prvih godina 20. veka izlazile jednom sedmično u prestonici Otomanske imperije, izveštava o učešću Beogradskog pevačkog društva na koncertima po nemačkim gradovima:
„Beogradsko Pevačko Društvo uverilo ih je, da se u Srbiji sem politike velika pažnja poklanja i negovanju umetnosti, i da se s pevanjem ne zaostaje u mnogim iza civilizovanog zapada, a po originalnosti svojoj i pretiče ga.“
Sve pesme Šeste rukoveti govore o velikom srpskom junaku iz Prvog srpskog ustanka – Hajduk Veljku Petroviću, koji je poput Mokranjca potekao iz negotinskog kraja. Ova rukovet je premijerno izvedena 1892. godine prilikom otkrivanja spomenika ovom junaku u Negotinu. Pretežno svečan i dostojanstven karakter pesama proizilazi iz kompozitorove želje da stvori svojevrstan muzički spomenik ovog velikom junaku koji je ostavio dubokog traga u sećanju našeg naroda. Naročito je impresivna prva pesma Knjigu piše Mula-paša poverena solo tenoru i mešovitom horu. Na naglašene deklamacije soliste, gotovo fanfarnog karaktera, odgovara horski ansambl dovršavajući misli uglavnom u pijanisimo dinamici, sve do samog kraja pesme kada na tekst „Glavu dajem, Kraj`nu ne dajem!“ pevači u fortisimo dinamici iskazuju prkosnu hrabrost srpskog junaka. Kao kontrast sledi nežna, lirska ljubavna pesma Raslo mi je badem drvo, koju je potrebno otpevati široko i uz mnogo unutrašnjeg vibriranja u izrazu. Nakon dve kraće epizode sledi završna pesma Bolan mi leži Kara-Mustafa, prava horska himna posvećena Hajduk Veljku.
Primarni aspekt delovanja Beogradskog pevačkog društva, kao i drugih pevačkih društava u nas, u ono vreme sagledavan je u kontekstu ostvarivanja nacionalnih ciljeva, koji su morali biti realizovani kroz plasman srpskog folkora. Svi kompozitori koji su stvarali u Srbiji, na prvom mestu veliki Mokranjac, pisali su muzička dela o kojima je upravo Beogradsko pevačko društvo slalo informacije inostranim muzičkim centrima. Već smo napomenuli da je i tadašnja štampa na sebe preuzela zadatak da i pisanom rečju, uz naglašen nacionalni naboj, pozitivno izveštava o uspesima ovog horskog ansambla. Na ovom mestu citiraću još jedan odlomak iz Carigradskog glasnika, u kojem novinar naglašava uspehe Beogradsko pevačkog društva u Nemačkoj:
„Slušajući o uspesima i salvi ovoga vrednog kulturnog društva srpskog nama još zvone u ušima reči hvale i priznanja koje je ova ista družina pobrala od nemačke štampe u Berlinu i Lajpcigu, jer to doista nije malo, da prosvećen nemački narod, čuvši srpsku pesmu priznade: da je srpski narod kulturan, da mu je jezik mek, da je pojetičan, da mu je pesma puna draži, da Srbi stoje na visokom stupnju muzičke umetnosti, itd. te nam se stoga valja duboko pokloniti pred ovom duržinom, koja ne žali ni truda, ni ogromnih materijalnih žrtava, putujući i umetničkim pevanjem svojim raznoseći širom sveta srpsku reč i srpsku pesmu.“
„Dva dana pre pre nego što je umro, terao me je da pevamo 'Radujsja nevjesto' i tako smo (Aga alt, ja sopran a Stevan tenor) otpevali. To je bilo njegovo poslednje pevanje“. – priseća se godinama nakon smrti svog supruga Marija Mica Mokranjac. Skladna bračna zajednica ostvarena je upravo zahvaljujući njihovom susretu na probama Beogradskog pevačkog društva. Marija Mokranjac rođena Predić bila je ćerka Stevana Predića, oficira i profesora nemačkog jezika. Njen stric bio je znameniti srpski slikar Uroš Predić, koji je inače bio i autor svima nama dobro poznatog portreta Stevana Mokranjca. Njena druga dva strica, kao i braća i sestre od strica, bili su ugledni i obrazovani ljudi, te je Mica Predić odrasla u intelektualnom okruženju naklonjenom umetnosti. S obzirom na to da je imala divan sopranski glas, bila je savršen kandidat za članicu Beogradskog pevačkog društva. Pre nego što je otišla na audiciju za nove glasove, Mica je prvi put videla Mokranjca još dok je bila gimnazijalka i evo njenih reči koje govore o tome kako se desio taj susret:
„Vraćajući se iz škole u podne sa mojom drugaricom ona mi reče, eno ako hoćeš da vidiš Mokranjca stoji pred izlogom Jovanovića fotografa. Potrčasmo kao bajagi da i mi gledamo izložene fotografije, i dok si ti gledao slike ja sam te dobro zagledala, i sukobih se s tvojim pogledom, koji me je odmah hipnotisao, onog časa si me osvojio.“
Istog tog dana, 30. septembra 1930. godine, Mica Mokranjac zapisuje u svoj dnevnik i sećanje na to kako je postala deo Beogradskog pevačkog društva:
„Kad je došao na mene red, sećam se da mi je srce lupalo kao da mi život zavisi od tih otpevanih tonova. Razume se da sam sav trud i volju uložila da što bolje upravljam glasom. Pogledao me je ispod cvikera ispitujući znalački...Pitao me dal sam učila pevati, ja rekoh u zavodu kod Josifa Marinkovića. Kad smo se spremili da pođemo kući, a on još sedeći za klavirom vikne me da se vratim, i onda mi reče tiho da ne bi čuli ostali: 'Vi treba da dođete u Beogradsko pevačko društvo, putovaće se u Dubrovnik, trebaće dobrih glasova, mladih, svežih.' Ja mu rekoh mama i tata me neće pustiti, i pobegoh.“
Međutim, Marija Predić je ipak postala članica ovog hora i tu se rodila ljubav između mlade devojke i dvadeset godina starijeg horovođe. Zato predlažem da poslušate Četvrtu rukovet, koju je Mokranjac prema rečima same Mice Predić pevao svojoj izabranici udvarajući joj se. Zanimljivo je da ova kompozitorova rukovet zapravo nije koncipirana kao ostala dela ovog žanra, zato što sadrži jednu jedinu pesmu Mirjano koju peva solista. Osim hora koji se uključuje u refrenu, ova rukovet ima i instrumentalnu pratnju u vidu klavira i kastanjeta.
„Sa puno vere, nade i ljubavi, pošla sam u nov život, sa najvećom željom da ti ugodim, da ti život bude mio, da možeš sa još više volje i ljubavi da se posvetiš svojoj struci, svojim Rukovetima, koje sam i ja toliko volela, spremna da sve nezgode i nevolje, ako mi budu naišle u život, sve lako i voljno snosim, jer pored tebe zaista mi je bilo moguće sve junački izdržati.“
Koliko je samo žena predano služilo svojim muževima koji su se bavili umetnošću ili naukom? Koliko njih je možda moglo imati i svoju karijeru, ali su odabrale da u skladu sa normama vremena u kojem su živele budu podrška svojim muževima. To ne treba nikad zaboraviti i uvek treba isticati, jer bez takvih žena ne bi bilo ni rezultata na polju umetnosti, nauke, obrazovanja.
Osim što su na čelu sa Mokranjcem krstarili unutar granica Srbije i po gradovima okolnih država, Beogradsko pevačko društvo je tih zlatnih godina svog delovanja pohodilo i značajne centre evropskog kontinenta, pa su tako 1895. godine u Istanbulu pevali pred sultanom Abdulom Hamidom II, zatim već sledeće godine učestvovali su na bogosluženjima i koncertima u nekoliko ruskih gradova. Na njihovom nastupu u Berlinu 1899. godine bili su prisutni nemački car Vilhelm II i njegova supruga, dok su u Drezdenu pevali u zgradi čuvene Kraljevske opere i na dvoru Saksonskih kraljeva. Ove inostrane turneje Mokranjac je uz veliki napor organizovao u saradnji sa diplomatskim predstavnicima Kraljevine Srbije, te su ova putovanja imala ne samo umetnički već i politički značaj, što potvrđuje činjenicu da je tadašnja država svesno ulagala u institucije kulture i domaće muzičare, a na prvom mestu to su bili Beogradsko pevačko društvo i Stevan Mokranjac kao njihov horovođa i umetnički direktor.
Pevačka društva u nas nisu bila samo centri u kojima su se odvijala društvena okupljanja, iako je Beogradsko pevačko društvo u početku osnovano samo radi „zabave, međusobnog uživanja i obučavanja u muzici“, već su to bila mesta gde su se razvijala politička aktivnost i kulturne manifestacije u cilju podizanja nacionalne svesti. U vremenu kada još nismo imali muzičke škole, građanska i crkvena horska društva bili su rasadnici muzičkog obrazovanja, a u tom domenu naročito se istaklo upravo Beogradsko pevačko društvo u čijem okrilju je i osnovana Srpska muzička škola 1899. godine. Uprava ovog hora pomogla je Mokranjcu da dobije finansijsku pomoć za studije muzike u inostranstvu, što je svakako jedna od najdalekovidijih odluka koju su doneli u svojoj istoriji. Uvidevši potrebu za podizanjem srpske umetničke muzike na evropski nivo, oni su odabrali i podržali Stevana Mokranjca na svom putu ka umetničkim visinama u želji da sebi i srpskoj kulturi obezbede svetlu budućnost.
No comments:
Post a Comment