Vokalni opus Riharda Štrausa

Članak koji je pred vama posvećujem vokalnom stvaralaštvu Riharda Štrausa, koji je u muzičkoj istoriji ostao upamćen i visoko cenjen kao jedan od najvećih majstora orkestarskog virtuoziteta. To potvrđuju njegove simfonijske poeme. Međutim, osim toga što je po prirodi svog talenta bio predodređen da komponuje za simfonijski orkestar, vešto koristeći sve mogućnosti ovog velikog, raznobojnog romantičarskog ansambla, Štraus je bio podjednako nadaren i za stvaranje pravih remek-dela u žanru solo-pesme. Ovo će biti samo jedan mali izbor iz tog dela opusa nemačkog romantičara.

 

Morgen (Sutra)

Pesma Sutra jedna od najlepših ljubavnih pesama u bogatoj literaturi nemačke vokalne lirike, koju je Štraus komponovao 1894. godine i uz još tri kompozicije iz istog opusa posvetio svojoj supruzi Paulini povodom njihovog venčanja. Tri godine nakon što je te četiri vokalne minijature iz opusa 27 napisao za glas i klavir, Štraus ih je priredio i u obliku solo-pesama sa orkestarskom pratnjom. Posebnu karakteristiku kompozicije Sutra, čiji poetski tekst govori o tome da će srećan ljubavni par i sutra obasjati sunčevi zraci, predstavlja istaknuta deonica solo violine koja se uz diskretna arpeđa harfe izdiže nad mirnom pratnjom sordiniranih gudača. Takva prozračna orkestracija podržava lirski nadahnutu, predivno mekanu vokalnu melodiju koja konstantno, prema zamislima kompozitora, teče u tihoj dinamici. 

 

 

Die Nacht (Noć)

Posredi je još jedna u nizu predivnih ljubavnih pesama iz opusa ovog poznoromantičarskog majstora, koji je tokom čitavog svog stvaralačkog veka, obeleženog velikim potresima u evropskoj istoriji poput oba svetska rata, ostao veran svom kompozitorskom stilu baziranom na tekovinama romantičarske epohe druge polovine 19. veka. Rihard Štraus je bio izuzetno nadaren vokalni liričar i neke od svojih najlepših melodija napisao je za svoj omiljeni sopranski glas, kako u solo-pesmama tako i u operama, te mnogi soprani samo čekaju taj momenat kada će njihov glas dovoljno sazreti za interpretiranje majstorovih solo-pesama. On je posebno bio naklonjen ovom visokom ženskom glasu što se zaista može i čuti po predivnim melodijama koje su toliko dobro prilagođene pevačkom aparatu, što i objašnjava činjenicu da su mnogi vrsni soprani do sada rado izvodili i snimali neke od Štrausovih najlepših pesama. Inače, njegova supruga Paulina bila je operska i koncertna pevačica, pravi izvor umetnikove inspiracije, te je baš ona bila i interpretator njegovih solo-pesama. Često je i sam Štraus bio u ulozi pijaniste kada je na koncertima predstavljao nova dela iz ovog žanra, koja su privlačna kako vokalnim umetnicima, tako i pijanistima saradnicima koji svojom veoma angažovanom i složenom deonicom umnogome doprinose stvaranju odgovarajuće atmosfere, što se naravno još više odnosi na orkestarski ansambl u slučaju umetnikovih pesama za glas sa orkestrom. 

 

 

Zueignung (Posveta)

Zanimljiv je podatak da je Rihard Štraus svoje prve kompozicije napisao već sa šest godina, a jedna od njih pripada upravo žanru solo-pesme, koji je pratio ovog umetnika sve do poslednjih meseci njegovog života. Koliko je samo važno da se prirođeni muzički talenat u potpunosti razvije zahvaljujući stimulativnom okruženju svedoči primer ranog detinjstva Riharda Štrausa. On je rođen 1864. godine u Minhenu u muzičkoj porodici. Njegov otac Franc Jozef Štraus bio je jedan od vodećih virtuoza na horni i član orkestra Minhenske dvorske opere. Očeva dominantna ličnost u porodici zaslužna je za negovanje Rihardove muzikalnosti koja se veoma rano manifestovala, te je budući kompozitor i dirigent počeo da svira klavir kada je imao četiri godine. Pod budnim očevim okom Štraus je od malih nogu bio upućen u klasike nemačke umetničke muzike, kao što su bili Hajdn, Mocart i Betoven ili romantičari poput Mendelsona i Šumana. Ne samo da je do svoje osamnaeste godine napisao oko 200 dela, učeći muziku samo privatno od oca i njegovih kolega muzičara, već je posebno interesantan detalj da je mnoge svoje vrhunske solo-pesme komponovao upravo u ranom periodu stvaralaštva. Jedna od njih je i solo-pesma Posveta komponovana 1883. godine. Ova kompozicija pokazuje da je Štraus još pre svog dvadesetog rođendana pisao zrele vokalne minijature koje se danas veoma rado izvode na koncertnim podijumima. Divno zasvođena i veoma pevna vokalna melodija, orkestarski zamišljena klavirska deonica, u kojoj se kompozitor igrao harmonskim bojama, osnovne su odlike ovog malog remek-dela iz ranog perioda Štrausovog stvaralaštva. 

Štraus je priznao da je imao trenutke velike inspiracije kada bi se pesma gotovo sama od sebe napisala. Tada bi mu navirale muzičke ideje koje bi on pohranjivao u svojoj podsvesti, a pesma bi zaista veoma brzo i lako nastajala ukoliko bi naišao na odgovarajuće stihove na koje bi primenio postojeću melodiju. Ako ne pronađe adekvatan poetski tekst, tada bi morao da preusmeri svoja razmišljanja na pronalaženje drugih stihova koji bi morali da budu u službi već osmišljene muzike. Na osnovu ovih kompozitorovih reči čini se da je u Štrausovom slučaju u procesu stvaranja vokalne lirike bio primaran muzički impuls, za razliku od njegovog kolege Huga Volfa, još jednog romantičarskog majstora ovog žanra, koji je pre svega polazio od poetskog teksta prilikom stvaranja muzičko-poetskog jedinstva. U svakom slučaju, Štraus je na svoje muzičke impulse odgovarao upotrebljavajući svoje kompozitorske atribute, kao što su urođeni dar za pisanje vokalnih melodija, razvijeni osećaj za bojenje muzike upotrebom specifičnog harmonskog jezika i izdašna, orkestarski koncipirana klavirska pratnja. Zato i ne čudi što je pisao i solo-pesme izvorno namenjene za glas uz pratnju velikog simfonijskog orkestra, što predstavlja posebno izvođačko zadovoljstvo za svakog ljubitelja Štrausove muzike.

September (Septembar)

Među vokalnim umetnicima naročito su popularne Četiri poslednje pesme, nastale pred kraj kompozitorovog života. U pesmi Septembar koja donosi sliku poslednjih letnjih dana u septembru, Štraus je muzički oslikao stihove bez prisustva romantičarske rezigniranosti, već je svetlim i toplim orkestarskim bojama, kao i smireno raspevanom deonicom glasa, stvorio atmosferu pomirenosti sa prolaskom vremena. 

Jednu od najlepših ljubavnih scena u operskoj literaturi nalazimo u Štrausovom Kavaljeru sa ružom U poznatoj sceni Predavanja ruže čarobna Štrausova muzika dočarava rađanje ljubavnih osećanja između dvoje protagonista opere. Osim ponovo divno oblikovanih, raskošnih vokalnih deonica, koje se naročito lepo prepliću u trenutku duetiranja dva glasa, orkestarska faktura u kojoj se posebno ističu gotovo bajkovite boje duvačkih instrumenata podržanih staklastim zvukom gudača u visokom registru svedoči o tome da je Štraus bio i jedan od najveštijih orkestratora svog doba. Tako su se u majstorovim operama srećno spojile njegove urođene sposobnosti za pisanje vokalnih melodija i za stvaranje atmosfere putem sjajno upotrebljenih mogućnosti bogatog poznoromantičarskog simfonijskog orkestra.