Klod Mone

Slikarski talenat Kloda Monea pokazao se vrlo rano. Još kao četrnaestogodišnjak slikar je žiteljima Avra, mesta u kojem je odrastao, prodavao karikature njih samih, da bi prve izložbe slika priređivao dve godine kasnije. Moneove rane slike primljene su na zvanični Salon, ali kasnije se za njegovu umetničku smelost smatralo da je šokantna, te je umetnik mnogo godina propatio u siromaštvu pre nego što je priznat za istinskog majstora impresionizma. On je zajedno s Pisaroom, Sisleom i Renoarom bio osnivač impresionizma, pokreta koji je iz korena promenio slikarstvo 19. veka. Svojom svetlom paletom i živahnim predelima zaprepastio je savremenike. Celog života pokušavao je da na svojim platnima zadrži efekte svetlosti – neuhvatljive, trenutne vizije svetlosti na snegu, u vrtu ili na polju bulki. Iako je rođen u Parizu, a boravio u mnogim drugim francuskim mestima, Mone je uvek više voleo da živi bliže prirodi. Godine 1883. nastanio se u Živerniju, lepom normandijskom selu između Ruana i Pariza. Tamo je proživeo poslednje godine, naslikavši ogromna platna Lokvanja.

Klod Mone: Kuća među ružama (1925)

„Ako sam postao slikar, za to treba da zahvalim Budenu“, rekao je Mone. Presudni trenutak u njegovom životu dogodio se 1856. godine, kad je upoznao normandijskog slikara Ežena Budena, umetnika koji je mladog Monea naučio da slika uljanim bojama i da radi na otvorenom, što su akademski slikari onog vremena prezirali. Buden je zapravo bio ispred svog vremena, što dokazuju i njegove reči: „Dvadeset puta sam počinjao ovu sliku iznova kako bih postigao ovu tananost, ovu očaravajuću svetlost koja poigrava svuda ... predmeti su preplavljeni njome.“ Ova izjava, gotovo dvadeset godina pre prve izložbe impresionista u Parizu, mogla je poteći i od bilo koga drugog velikog impresionističkog umetnika. Uprkos protivljenju njegovog oca, koji nije hteo da mu sin bude slikar, Moneova tetka je 1859. godine dala Klodu novčanu pomoć zahvaljujući kojoj je mogao da ode u Pariz i studira slikanje. U francuskoj prestonici upoznaje Pisaroa, Kurbea, Manea, Renoara, Sislea i Degaa. Godine 1860. odlazi u Alžir da služi vojsku, ali pošto se zarazio tifusom vraća se u domovinu naredne godine, gde upoznaje holandskog slikara Johana Jongkinda, kojem, kako je kasnije rekao, duguje „konačno vaspitanje svog oka“.

Nakon povratka u Pariz 1862. godine, postaje član ateljea Šarla Glera, gde su učili i Bazij, Sisle i Renoar. Sa njima je Mone odlazio u Šaji an Bjer, stopama barbizonskih slikara, postavljali su štafelaje na otvorenom i u samoj prirodi slikali šumu Fontenblo. Krajem 1863. četvorica umetnika napuštaju Glerov atelje i osnivaju sopstveni. Mone postiže izvestan uspeh 1865. godine sa dvema slikama koje su izložene na Salonu, ali pravi trijumf desio se naredne godine, kada je izloženo platno Žena u zelenoj haljini, za koje mu je pozirala tadašnja ljubavnica, kasnije prva supruga, Kamij Donsje. Narednih nekoliko godina Moneova platna su odbijana za učešće na Salonu, te umetnik 1874. godine pristupa jednom društvu nezavisnih umetnika – Anonimnom zadružnom društvu umetnika, slikara, skulptora i gravera. Javnost i kritičari ismevali su dela članova društva kada je fotograf Nadar organizovao prvu izložbu impresionista 1874. godine, na kojoj je prikazana i sada antologijska slika Impresija: rađanje sunca Kloda Monea. Na tom platnu prikazana je luka u Avru, viđena u zoru, kroz maglu. Siluete brodova i dizalica govore o aktivnosti jedne moderne luke i ukazuju na zanimanje impresionista za nauku i tehnologiju. Bez obzira na nepovoljne kritike, delo je kupio pariski poslovni čovek Ernest Ošde, a grupa umetnika, od tada nazvana impresionistima, uporno je stvarala u novom stilu, postižući sve veći uspeh na narednim izložbama. 

Umetnikovo preseljenje u Živerni bilo je veoma značajno. Od kuće i vrta mogle su ga odvući samo narudžbine za slike. Počeo je da niže uspehe, prodaja slika je porasla, kao i njihove cene. Moneova platna su se sve više tražila u Americi, gde je prva izložba impresionista održana 1888. godine. Dok je nekad živeo na ivici egzistencije, sada je mogao da uživa u lagodnom životu, slikajući serije slika na iste teme, nastojeći da uhvati i najmanju promenu svetlosti, od jutra do večeri. Tada nastaju čuvena platna Stogovi sena, Ruanska katedrala i Lokvanji. Imućan i afirmisan, Mone je sredio kuću i vrt po sopstvenom ukusu. Okolinu kuće ulepšao je ružičnjakom oblikovanom u vidu lukova, a u prostrane ranobojne leje duž staza zasadio je veliki broj perunika, božura, dalija i hrizantema. Imanje je proširio kupovinom obližnje močvarne parcele od koje je stvorio vodeni vrt. Jezerce i staze ukrasio je lokvanjima, naročito onim čuvenim belim, i zasadio žalosne vrbe i gliciniju. 

 

Klod Mone je utro put apstrakciji time što je je dopustio da tema ili predmet slikanja zauzmu drugo mesto, posle same slike. Ona je kod njega imala sopstveno postojanje i bila predmet po sebi. Na svojim poslednjim platnima formu je rastočio u izmaglici živih boja, horizont je nestao, a potezi četkice zasitili su sliku svetlosnim efektima. Uticaji tih umetničkih dela mogu se videti u delima fovista, ekspresionista i kasnije u apstraktnom ekspresionizmu Džeksona Poloka.