Srpska muzika kroz vekove - Josif Marinković

Josif Marinković je bio tipični predstavnik srpskog muzičkog romantizma i stvarao je u drugoj polovini 19. i u prvim decenijama 20. veka. Rođen je u banatskom selu Vranjevu, u blizini Novog Bečeja, 15. septembra 1851. godine u porodici dobrostojećih zemljoposednika. Pre nego što je dobio prve ozbiljnije poduke u muzici od češkog kompozitora Dragutina Blažeka, profesora koji mu je predavao u somborskoj Učiteljskoj školi, Marinković je pretežno samoučki savladao osnove ove umetnosti, te je naučio da svira tamburu, gitaru, harmoniku i klavir. Tokom školskih dana provedenih u Učiteljskoj školi Marinković je od svog profesora muzike dobio velike podstreke u pravcu ozbiljnijeg bavljenja ovom umetnošću, te ga je naveo da tada komponuje svoja prva dela i da ih izvede sa svojim kolegama na svetosavskim besedama, svečanostima koje su zauzimale veoma značajno mesto u razvoju srpske muzičke kulture. Preporuke profesora Blažeka slomili su otpor Marinkovićeve porodice koja nije sa odobravanjem prihvatila ideju mladog muzičara da se posveti tako nesigurnom i nepoželjnom zvanju. Možemo samo naglasiti da je zaista velika sreća za srpsku muziku što je Marinković uprkos neslaganju roditelja uspeo da se izbori za svoje želje koje su se ticale posvećivanja muzičkoj umetnosti, jer se stvaralaštvo ovog srpskog kompozitora smatra velikim doprinosom u razvoju domaće muzike, naročito u domenu tipično romantičarskog žanra solo-pesme. 

 

Dovoljno je da čujete samo jednu pesmu, pa da zaključite da je Marinković bio svojevrsni srpski Šubert odnosno naš domaći klasik žanra solo-pesme, koja je svoj procvat doživela u doba evropskog romantizma, naročito u zemljama nemačkog govornog područja. Marinković je bio nešto stariji savremenik velikog Mokranjca i svojim vrsnim solo-pesmama je načinio neophodan balans u poređenju sa izuzetnim horskim dostignućima svog kolege. Tako je srpska muzika na početku svog istinskog zamaha, što se vremenski može locirati od druge polovine 19. veka, dobila dva velika predstavnika u oblasti onih žanrova koji su bili dominantni u domaćoj muzici, a to su u skladu sa tada skromnijim produkcijskim mogućnostima bili horska dela i solo-pesme. S obzirom da je srpska muzika mogla da se rascveta tek pošto smo dobili domaće visoko školovane muzičare, zatim domaće kulturne i obrazovne institucije, poput prvih muzičkih škola, kao i nakon formiranja prvih kamernih i orkestarskih ansambala, sasvim je očekivano da su prvi značajniji uspesi ostvareni na polju manje zahtevnih žanrova kao što je vokalna muzika. Treba imati u vidu da su srpska pevačka društva i crkveni horovi bili prvi rasadnici muzičkog obrazovanja u srpskom narodu, te nas ne čudi što je za srpsku muziku od izuzetnog značaja upravo bogata horska produkcija kako u domenu duhovnih tako i svetovnih dela. Zbog toga je Marinković za dalje muzičko usavršavanje izabrao upravo čuvenu Orguljašku školu u Pragu, svakako i pod uticajem prisustva brojnih čeških muzičara u srpskom muzičkom životu, jer je nastava na toj instituciji podrazumevala praktičnu obuku studenata u veštinama muzičke teorije, kompozicije i dirigovanja. Srpskoj muzičkoj sceni su tada bili potrebni solidno obrazovani i dobro teorijski i praktično potkovani muzičari koji bi po povratku u zemlju mogli da primene svoja znanja u radu sa brojnim pevačkim društvima i muzičkim školama koje su počele da se osnivaju. 

Ove kompozicije zauzimaju najvažnije mesto u opusu Josifa Marinkovića, koji je poput pravog ranog romantičara bio majstor malih formi i tipiča lirska umetnička ličnost. Takvi muzičari naklonjeni pretežno lirskom i sanjarskom izrazu najbolje su se pokazivali upravo u žanrovima kao što su instrumentalne i vokalne minijature. Tako da iako Marinković nije pisao velike muzičke forme, već se zadržavao na klasičnoj trodelnosti, on je veoma dobro umeo da izgradi celinu kompozicije, da naglasi kontraste i ostvari gradaciju, neophodnu za život svakog muzičkog toka. Za razliku od dotadašnjih kompozitora, pretežno inostranih koji su u nedostatku domaćih obrazovanih muzičara radili u našim sredinama, Marinković je dobro znao da stopi pesničku reč sa tonovima, da pravilno deklamuje tekst i što je najvažnije da pronikne u suštinu srpske romantičarske poezije, te da svojom muzikom izarzi osećanja iskazana rečima. U tome najviše učestvuje vokalna deonica zato što je Marinković pre svega bio veoma nadaren melodičar, te je toj muzičkoj komponenti poput pravog predstavnika muzičkog romantizma uvek davao primat. Međutim, klavirski part njegovih solo-pesama pokazuje veliki napredak u odnosu na njegove prethodnike, jer pijanista u velikoj meri, mada nenametljivo, učestvuje u izgradnji štimunga ovih dela. Harmonski jezik njegove muzike odnosno odabir akorada koji prate i definišu melodiju takođe je razvijeniji nego kod drugih kompozitora, što dopunjuje sliku o Marinkoviću kao pravom majstoru klasične muzike u okvirima intimnog sveta malih, kamernih formi. Tako možemo na kraju zaključiti da je Josif Marinković zapravo utemeljio žanr solo-pesme u srpskoj muzici, baš kao što je to učinio Šubert u nemačkoj tradiciji, te da njegove kompozicije u ovoj oblasti predstavljaju najviše umetničke i profesionalne standarde. 

Nakon nekoliko godina provedenih na studijama u Pragu, doduše mnogo duže nego što bi se očekivalo, jer se nesrećni Marinković pod pritiskom strogog oca morao nakon svake godine vraćati kući, mladi kompozitor je svoj radni vek proveo u službi horovođe Prvog beogradskog pevačkog društva i drugih horskih ansambala, kao i nastavnika muzike u bogosloviji, učiteljskoj školi i Drugoj muškoj gimnaziji. O njegovom ugledu svedoči podatak da je 1907. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a da je bio željan usavršavanja znanja potvrđuje i činjenica da je godinu dana proveo na bečkom univerzitetu slušajući predavanja uglednog estetičara i muzičkog kritičara Eduarda Hanslika. Osim kompozitorske, nastavničke i dirigentske aktivnosti, Marinković je ostavio i niz napisa o muzici i književnom časopisu „Preodnica“ koji je uređivao Dragutin Ilić. U jednom svom članku pod nazivom „Muzička umetnost“ iz 1884. godine Marinković je zapisao sledeće reči koje u suštini predstavljaju manifest njegovog stvaralaštva: 

„U današnje doba radi se svugde na osnovu narodnih motiva, ali u savremenom, modernom stilu, stoga tako treba raditi i kod nas, ali kod nas ovo treba da se razume u ovakvom duhu: ako je muzika vokalna, onda je zadatak muzike da izrazi verno situaciju reči, da tačno drži akcenat reči i da bude izrađena prema napretku našeg doba i na osnovu karakterističnih momenata iz naših narodnih melodija... Ko god napusti ovo jedino pravo zemljište koje obeležismo u nekoliko reči taj će svakad drugom raditi ali samo za našu muziku ne...“ 

Iz navedenog odlomka vidimo da je Marinković bio svestan potrebe da se vokalna umetnost u srpskoj muzici mora podići na profesionalni nivo, te da mora da se ostvari neophodna veza između deklamacije srpskog jezika i muzike koja se na određeni tekst piše, kao i da se stilsko usmerenje domaćeg kompozitorskog stvaralaštva mora kretati u koordinatama zrelog nacionalnog izraza, lišenog naivnog shvatanja tog pojma. Marinković je svojim kompozicijama itekako opravdao navedene reči, iako je razvoju srpske muzike doprineo samo kroz male forme vokalnih žanrova. 

U doba najvišeg uspona romantičarske poezije i bujanja nacionalnog pokreta, Marinković je kroz svoju muziku s jedne strane izrazio polet i patetiku patriotske poezije, a s druge strane prefinjenost i osećajnost romantičarske lirike. U oblastima horske muzike koja je cvetala u srpskoj muzici romantičarskog doba Marinković je komponovao za različite ansamble – muški, ženski, mešoviti i dečji hor, a posebno je negovao žanr horova s klavirom. On je uostalom i utemeljio taj žanr u srpskoj muzici i u toj oblasti dao veoma lepe primere, koji su složenošću klavirske pratnje naveli druge kompozitore da načine orkestarske verzije, što te ljupke kompozicije čini još privlačnijim i dražesnijim. Pre nego što je Mokranjac komponovao svoje „Rukoveti“, koje se smatraju stožerima srpske horske tradicije, Josif Marinković je pisao slične smeše narodnih melodija i nazivao ih kolima, ali u tim delima nije uspeo da ostvari onaj kvalitet koji karakteriše Mokranjčeva dela. Ovakve vrste horskih kompozicija u kojima se nižu narodne pesme bile su sasvim uobičajene za srpski muzički romantizam, a Marinkovićevih jedanaest „Kola“ predstavlja preteče Mokranjčevih kompozicija tog tipa. U skladu sa tada rastućim osećanjima patriotizma, Marinković je često posezao za stihovima rodoljubive sadržine i tako su nastajali horovi koji su u ono vreme svojom krepkošću sigurno podsticajno delovali na nacionalno orijentisanu omladinu. 

Marinković je takođe dao i vredan doprinos srpskoj duhovnoj muzici, a od njegovih pojedinačnih kompozicija koje su nađene u zaostavštini srpski kompozitor i muzikolog Kosta Manojlović je načinio rekonstrukciju i objavio ih kao „Božestvenu liturgiju Sv. Jovana Zlatoustog“.