Muzičke prestonice - Sankt Peterburg III

Nastavljajući mali serijal o Sankt Peterburgu kao jednoj od najvažnijih muzičkih prestonica u istoriji predstaviću kakve su uspehe u tom gradu doživeli Franc List i Hektor Berlioz. Prvi članak bio je posvećen predstavljanju delatnosti italijanskih operskih majstora na ruskom carskom dvoru. Zatim sam govorila o delatnosti muzikalne ruske aristokratije, koja je dala priliku ženama da se izraze kao muzičarke. Sve to je pripremilo tlo za rađanje ruske nacionalne škole na čeliu s Mihailom Glinkom. Velika naklonjenost ruskih vladara prema umetnosti rezultirala je muzičkim životom kojim su bili impresionirani svi posetioci Sankt Peterburga, a njihova finansijska velikodušnost dodatno je privlačila umetnike u daleku i tada još neotkrivenu Rusiju. Takvi i više nego povoljni uslovi, kako umetničke tako i finansijske prirode, bili su dovoljni bračnom paru Klari i Robertu Šumanu, potom Đuzepe Verdiju i njegovoj ženi Đuzepini Streponi ili pak Francu Listu i Hektoru Berliozu, ali i mnogim drugim muzičarima, da bez obzira na tadašnje teške uslove putovanja i jaku rusku zimu posete Sankt Peterburg i ostave trajne tragove u analima muzičke istorije ove veličanstvene muzičke prestonice. 

Pijanista i kompozitor Franc List je u tri navrata gostovao u Sankt Peterburgu četrdesetih godina 19. veka. Kada je prilikom prve posete 1842. godine čuo pesmu Slavuj Aleksandra Aljabjeva, toliko se zaljubio da je više puta tražio da je čuje. Tako je i nastao njegov aranžman poznate pesme, čija je cvrkutava melodija toliko opčinila klavirskog virtuoza. S obzirom na to da je List tokom svoje duge karijere proputovao čitavu Evropu, uključujući i Rusiju, možemo slobodno reći da je on bio jedan od umetnika s epitetom „građanin sveta“. On je prvi put nastupio u Sankt Peterburgu aprila 1842. godine i to pred oduševljenom publikom koja je s velikim nestrpljenjem čekala priliku da čuje proslavljenog virtuoza na klaviru. 

O utiscima sa prvog koncerta saznajemo od poznatih ruskih muzičkih kritičara tog doba:  

„U dvorani je bilo više od 3000 ljudi, a tačno u sredini je bila postavljena mala scena na Listov zahtev. Moj prijatelj Aleksandar Serov i ja bili smo opčinjeni, a posle koncerta, bez ijedne reči, požurili smo kući kako bi pokušali da na papir stavimo svoje utiske o tom neverovatnom nastupu. Tada smo čvrsto obećali jedan drugom da nikada nećemo zaboraviti ono što smo čuli i videli te noći!“ 

Ove reči pune oduševljenja koje je zapisao Vladimir Stasov, jedna od ključnih figura u ruskoj muzici tog doba, pronalaze se i u izjavi njegovog kolege Aleksandra Serova, koji naglašava da je Listov nastup daleko prevazišao sva njegova očekivanja, te da svi oni koji žive u 1842. godini i imaju Lista za savremenika treba da budu veoma srećni. Neobično zanimljiv podatak vezan za Listovo prvo gostovanje u Sankt Peterburgu odnosi se na to što je on proveo svega 24 sata u ruskoj carskoj prestonici, a da je u tom kratkom vremenskom periodu priredio čak sedam plaćenih i dva besplatna koncerta. Bez obzira na to, List je stigao i da provede par ugodnih trenutaka s kompozitorom Mihailom Glinkom, ocem ruske nacionalne škole, koji mu je na klaviru izveo delove iz svoje opere Ruslan i Ljudmila. Listu se toliko dopala partitura ovog muzičko-scenskog ostvarenja da je odmah seo za klavir i počeo da improvizuje na jednu od tema iz tog dela. Impresionaran toplom dobrodošlicom u Rusiji, Franc List je obećao da će se vratiti, što je i učinio već naredne, 1843. godine. U to vreme u Rusiji su bile veoma popularne pesme Petra Bulahova, a mađarski pijanistički virtuoz je jednu od njih priredio i za klavir. Reč je o Boemskoj pesmi.

Kako je prilikom prvog boravka u Sankt Petersurgu bio prijatno iznenađen toplom dobrodošlicom ruskih ljubitelja muzike i pripadnika stručnih muzičkih krugova, Franc List je već naredne 1843. godine ponovo boravio u ovoj prestonici klasične muzike. S obzirom na to da se tada zadržao nekoliko dana, List je imao priliku da pogleda Glinkinu operu Ruslan i Ljudmila u Carskom pozorištu, ali i da održi devet rasprodatih koncerata u Moskvi, gde je brojna publika, prema rečima savremenika, potpuno poludela za mađarskim pijanističkim majstorom, tražeći veliki broj biseva i ne dajući umetniku da završi svoj nastup. Treća Listova poseta Rusiji 1847. godine ostala je upamćena po jednoj anegdoti: naime, car Nikolaj I je tokom kompozitorovog sviranja počeo glasno da govori; čuvši to, List je prestao da svira, a na pitanje zašto je to učinio, pijanista je smelo odgovorio: „Kada car govori svi ostali moraju da ćute!“ Nakon što je odsvirao taj komad List je zamoljen na napusti dvoranu, ispraćen je do svog hotela i naređeno mu je, verovali ili ne, da napusti Rusiju. 

Iako je Franc List planirao da još jednom, i to 1886. godine, poseti zemlju u kojoj je doživeo velike uspehe, iznenadna smrt ga je u tome sprečila. Međutim, do kraja svog života održavao je kontakte s ruskim umetnicima i živo se interesovao za razvoj ruskog muzičkog života. Nekoliko godina se dopisivao sa Aleksandrom Borodinom, koji ga je posetio u Vajmaru 1877. godine, a često se susretao sa Antonom Rubinštajnom, razmenjujući sa njim novosti iz sveta muzike. Jedan od Listovih privatnih učenika bio je i ruski pijanista Aleksandar Ziloti, koji je radio sa čuvenim Sergejom Rahmanjinovim. Osim što su ova Listova gostovanja bez sumnje ostavila važan trag u ruskoj muzičkoj istoriji, koja se u vreme kompozitorovih poseta krupnim koracima približavala drugim evropskim zemljama, postoji još jedan detalj vezan za priču o Listu i Sankt Peterburgu. Prilikom njegove treće posete Rusiji, List je upoznao groficu Karolinu Vitgenštajn, koja se do ušiju zaljubila u markantnog pijanistu. Možda bi baš kompozitorov Ljubavni san u aranžmanu za violončelo i klavir lepo ilustrovao ovu epizodu iz njegovog privatnog života. 

Sankt Peterburg je bio veoma privlačan kao umetničko odredište mnogim vrsnim muzičarima u 19. i 20. veku, što je pogodovalo ne samo razvoju ruskog muzičkog života i njihove muzičke kulture uopšte, već i samim umetnicima koji su iz uglavnom sličnih razloga pristajali da prevaljuju dug i naporan put do daleke Rusije. Osim zagarantovanih trijumfalnih uspeha kod publike i kritike, kao i mogućnosti ostvarivanja važnih kontakata u svetu muzike, mnogi kompozitori i izvođači su dolazili u Sankt Peterburg zbog veoma povoljnih finansijskih prilika. Osim visokih honorara za priređene koncerte i plaćenih troškova putovanja i boravka u prestonici, članovi ruske aristokratije neretko su umetnike obasipali i drugim vrednim poklonima. Tako je prva poseta Rusiji iz 1847. godine francuskog romantičara Hektora Berlioza spasila od bankrota usled propalog izvođenja njegove kompozicije Faustovo prokletsvo u Parizu. Kako su uslovi putovanja u to vreme bili veoma nepovoljni, naročito ako planirate da idete prema dalekoj Rusiji, Berlioz se nije tako lako odlučio da gostuje u Sankt Peterburgu. Njegovi prvi kontakti s ruskom kulturom ostvareni su kada je u Italiji 1831. godine upoznao Mihaila Glinku, ali tada nije došlo do dublje saradnje, jer ruski kompozitor u to vreme nije još bio komponovao svoja značajna dela. Međutim, njihov ponovni susret i druženje u Parizu krajem 1844. i početkom 1845. godine, kao i Berliozovo poznanstvo sa ruskim generalom Lvovim, tadašnjim direktorom ruske carske kapele, sa kojim se potom dopisivao više od dve decenije, bili su dovoljni razlozi da francuski umetnik razmisli o tome da se uputi u Rusiju. Uspešno izvođenje Berliozovog Rekvijema 1841. godine u Sankt Peterburgu, ostvareni kontakti sa ruskim umetnicima i činjenica da je Berlioz vrlo verovatno od Lista čuo divne utiske o gostovanju u Rusiji učinili su da se ovaj francuski romantičar 1847. konačno odluči na put prema carskoj prestonici. Tamo je uspešno izvedena njegova dramska simfonija Romeo i Julija. 

Hektor Berlioz je februara 1847. godine krenuo na dvonedeljni put prema Rusiji, koji se pokazao kao najteži od svih njegovih dotadašnjih turneja. Kompozitor je najpre vozom stigao do Berlina, a od Berlina do Sankt Peterburga putovao je poštanskom kočijom i pokrivenim sankama, probijajući se kroz hladnu rusku zimu. Međutim, ovo naporno putovanje veoma se isplatilo u svakom pogledu, jer je osim odličnih reakcija publike i kritike na izvedena dela, kao i fantastičnog prijema, Berlioz imao i finansijsku satisfakciju koja ga je spasila od bankrota. Tom prilikom nisu izostali ni vredni pokloni kojima su ga obasipali članovi ruske aristokratije i carske porodice. Berlioz je u okviru svog prvog gostovanja u Rusiji ostao tri meseca, a najviše vremena je proveo u Sankt Peterburgu. Tom prilikom je stekao brojne prijatelje i poštovaoce svog rada, poput muzičkog kritičara Vladimira Stasova, koji je od tada umnogome doprineo širenju Berliozovog uticaja na mladu generaciju ruskih kompozitora okupljenih oko Balakirjeva. Majstorsko vladanje mogućnostima romantičarskog orkestra, primenjeno u mnogim Berliozovim delima, ali i stručno predstavljeno u njegovom toliko čitanom i proučavanom traktatu o modernoj orkestraciji, u velikoj meri je uticalo na razvoj ruske nacionalne škole, koja je iznedrila još jednog vrsnog poznavaoca orkestarskog virtuoziteta i kolorita kao što je bio Nikolaj Rimski-Korsakov. Odlomak iz dramske legende Faustovo prokletstvo pod nazivom Menuet des follets je još jedan primer iz Berliozovog opusa koji svedoči o kompozitorovom umeću vladanja orkestarskim zvukom, po čemu je najviše ostao upamćen i cenjen u muzičkoj istoriji. Ti raznobojni zvuci virtuozno tretiranog ansambla inspirisali su i ruske kompozitore u doba kada im je uvid u razvoj evropske muzike bio veoma važan. 

Druga poseta Hektora Berlioza Sankt Peterburgu odigrala se dve decenije nakon prvog gostovanja. Septembra 1867. godine francuskom kompozitoru je u Parizu prišla ni manje ni više nego nadvojvotkinja Jelena Pavlovna i ponudila mu je da u ruskoj prestonici održi seriju od šest koncerata. S obzirom na to da su novčane nadoknade bile ponovo veoma izdašne, te da su se uslovi putovanja u to vreme znatno poboljšali u odnosu na Berliozovo prvo putovanje, francuski umetnik je bez obzira na svoje krhko zdravlje i neslaganje prijatelja odlučio da ponovo poseti Rusiju. Njegov poslednji koncert u Sankt Peterburgu u zimu 1867. godine bio je ujedno i poslednji na kojem se pojavio kao dirigent. Dve godine nakon tog gostovanja koji je označio kraj njegove karijere Berlioz je umro u 66. godini života ostavivši za sobom veoma značajno kompozitorsko nasleđe.