Betoven i Mocart

L. van Betoven u poseti Mocartu (izmišljena scena)

Ne treba uopšte da čudi to što je mladi bonski muzičar odabrao Beč kao mesto svog daljeg usavršavanja, jer je carska prestonica bila centar kulturnog, a svakako i muzičkog života ondašnje Evrope. Postojale su i konkretne rodbinske veze između bonskog izbornog kneza Maksimilijana Franca, jer je njegov najstariji brat Jozef II bio austrijski car. Međutim, ono što je neobično jeste da je Betoven poslat u Beč kako bi učio od Mocarta, koji tada nije imao nikakvo formalno nameštenje, te je delovao kao slobodni umetnik. Postavlja se pitanje zašto perspektivnog Betovena nisu uputili dvorskom operskom kompozitoru Antoniju Salijeriju, dvorskom kapelmajstoru Đuzepeu Boni ili dvorskom kompozitoru Kristofu Vilibaldu Gluku. To se može objasniti činjenicom da je Mocart bio veoma cenjen u Betovenovom rodnom gradu, te da je još 1783. godine Betovenov učitelj Johan Gotlob Nefe u jednom članku proklamovao salcburškog kompozitora kao uzora mladom Betovenu. On je zapisao da bi Betoven mogao sasvim sigurno da postane drugi Mocart ukoliko nastavi da napreduje kao što je počeo.

Recepcija Mocartove muzike na bonskom dvoru

Betovenov kontakt s Mocartovom muzikom se intenzivirao kada je knez Maksimilijan 1789. godine formirao svoju opersku trupu i nakon što je 1794. primio Betovena na mesto zamenika dvorskog orguljaša i violiste u orkestru. Mladi dvorski muzičar je u tom svojstvu sigurno učestvovao u izvođenju Mocartovih opera Otmica iz saraja, Figarova ženidba i Don Đovani. Ondašnji zapisi potvrđuju da je publika zdušno prihvatila navedena dela, pa se navodi da su svi aplaudirali prilikom izvođenja Otmice iz saraja, da se svima izuzetno dopala opera Figarova ženidba, ali da se samo muzika ne radnja Don Đovanija dopala poznavaocima. Da je Mocartova muzika u to vreme u Bonu bila mera ukusa potvrđuje jedna opaska nakon izvođenja Sartijeve opere Fra i due litiganti il terzo gode. Tvrdi se da je opera ovog italijanskog kompozitora inače svuda doživela senzacionalni uspeh, mnogo više nego u Bonu, zato što je ovdašnja publika navikla na Mocartovu muziku. Na još jednom mestu je baš Mocartova muzika navedena kao referentna tačka. Govoreći o izvođenju Ditersdorfove opere Crvenkapa, autor članka kaže da se delo veoma dopalo publici, te da je muzika u osnovi mocartovska. Iako se uticaj Mocartove muzike proširio tek nakon kompozitorove smrti, u Bonu je ona naročito cenjena zato što je knez Maksimilijan bio naklonjen njegovom stvaralaštvu. Inače su tada prednjačile italijanske i francuske opere, pa su Đovani Paizjelo, Đuzepe Sarti i Visente Martin i Soler bili među najpopularnijim autorima muzičko-scenskih dela.

Osim operskih produkcija, muzika je i na drugačije načine bila prisutna na bonskom dvoru, gde je Betoven bio angažovan kao muzičar. Knez Maksimilijan je prikupljao muzikalije, među kojima i operske partiture, i pevao je arije u slobodno vreme, a u tim prilikama bi ga pratili pojedini članovi orkestra. Za potrebe privatnih muzičkih događaja formiran je značajan repertoar obrada dela iz različitih žanrova: opere, kamerne muzike i drugih. Taj posao je bio poveren dvorskom kompozitoru Nikolausu Zimroku. Njegovo prvo izdanje bio je klavirski izvod Mocartove Čarobne frule. Izdavač Šot iz Majnca je 1791. godine objavio klavirski izvod Don Đovanija s italijanskim i nemačkim tekstom. Sve ovo upućuje na zaključak da je Mocartova muzika bila umnogome prisutna u Betovenovom životu tokom boravka u rodnom Bonu.

Betovenove varijacije na operske teme

Još jedan način kako su kompozitori prisvajali muziku drugih autora ticao se pisanja varijacija, prilikom čega su naročito melodije operskih arija bile popularne. Betoven je već u Bonu došao u dodir s takvom praksom, a i sam joj je potom umnogome doprineo, tako što je napisao čak 15 ciklusa varijacija na operske teme. Jednom kompozitoru se u tom smislu više puta vraćao - Mocartu. Naime, u Betovenovom opusu se nalaze četiri ciklusa varijacija na teme iz Mocartovih opera Figarova ženidba, Čarobna frula i  Don Đovani. Naročito su mu bile važne Varijacije na temu kavatine Se vuol ballare signor contino, jer im je dodelio oznaku prvog opusa, a posvetio ih Eleonori fon Brojning. Tek kasnije je revidirao svoju odluku, pa je kao prvi opus naveo tri Klavirska trija. Važno je primetiti i da je Betoven devet od ukupno 15 varijacionih ciklusa napisao za solo klavir, dva je namenio sastavu klavirskog trija, a da su varijacije na Mocartove teme posebno instrumentirane, što ih izdvaja od ostalih: oba ciklusa na teme iz Čarobne frule namenjene su klaviru i violončelu, ciklus na temu iz Figarove ženidbe Betoven piše za klavir i violinu, a varijacije prema duetu iz opere Don Đovani komponuje za čist duvački sastav - dve oboe i engleski rog. To svakako nije slučajan izbor, jer baš duvački instrumenti u Mocartovoj muzici, pa i u partituri navedene opere, imaju veoma značajnu ulogu. Setimo se da se u sceni zabave u Don Đovanijem domu, koja se nalazi na kraju drugog čina opere, muziciralo na sceni, te da je za te potrebe angažovan duvački ansambl. Dakle, ne samo da je Betoven pisao varijacije na Mocartovu temu, nego je i izborom instrumenata ukazao na izvor inspiracije. Takođe, ne treba zaboraviti još jedan zanimljiv slučaj kada se Betoven poziva na Mocartovu opersku muziku. U Dijabeli varijacijama on citira u unisonu temu iz Leporelove arije Notte e giorno faticar. Ta 22. varijacija bi trebalo da se izvedene, prema Betovenovim uputstvima, ovako: Allegro molto alla Notte e giorno faticar di Mozart. 

Betoven prepisuje Mocartova dela

Iz vremena kada je radio na partituri svoje prve i jedine opere Leonora potiču Betovenovi zapisi odlomaka iz opera drugih kompozitora. To je razumljivo, jer Betoven nije imao dovoljno iskustva za pisanje muzičko-scenskih dela. U tom smislu Mocartova dela nisu jedina kojima se obraćao, ali svakako zauzimaju najznačajnije mesto. Betovena su najviše zanimali ansambli iz Mocartovih opera Don Đovani i Čarobna frula. Uz to, mladi muzičar je kopirao odlomke iz drugih kompozicija, kao što je Mocartov Rekvijem, Klavirski koncert KV 595 i druge. Prilikom prepisivanja ansambala Betovena je najviše interesovalo kako da uklopi različite glasove, pa mu je u tom domenu naročito dobro poslužila numera Non ti fidar, o misera iz Don Đovanija. Sličnu konstelaciju pronalazimo u kvartetu Er sterbe iz Betovenovog Fidelija. Kako je očigledno izostala saradnja s Mocartom u smislu časova kompozicije, Betoven je gledao da to nadoknadi tako što će prepisivati odlomke iz njegovih dela. Na taj način je mogao dublje da zađe u proces komponovanja, te da lakše reši probleme koji su mu se nametali prilikom pisanja sopstvenih dela. 

Uzevši u obzir sve do sada napisano, čini se da je Betoven primio Mocartov duh ne preko Hajdna, kako mu je iskreno poželeo njegov prijatelj grof Valdštajn, nego iz sopstvenih ruku.