Ludvig van Betoven kao učitelj muzike

Betoven je od rane mladosti gajio neobičnu odbojnost prema svakom vidu pedagogije, zapisali su u kompozitorovoj biografiji Franc Gerhard Vegeler i Ferdinand Ris. Kada je bio primoran da drži časove to nikad nije bilo komponovanje nego nastava klavira. Još dok je živeo u Bonu, Betoven je od 1785. godine radio kao nastavnik klavir Eleonori fon Brojning i drugim plemićkim porodicama. U prvim godinama nakon preseljenja u Beč bile su to dame iz dobrostojećih aristokratskih porodica, koje su ga birale za učitelja iako on nije bio u tom smsilu prvi izbor. Iako nije napisao neki priručnik za nastavu klavira, dao je doprinos zbirci Wiener Pianoforte-Schule Fridriha Štarkea. 

Unuk Johana Georga Albrehtsbergera Karl Fridrih Hirš, koji je s Betoven učio nauku o harmoniji od novembra 1816. do aprila 1817. godine, zapisao je sledeća sećanja sa tih časova: 

"Bio je veoma strog na časovima, a njegova pasioniranost bi naročito dolazila do izražaja prilikom paralelnih kvinti i oktava. Tada bi besno kroz zube procedio: 'Šta je sad ovo?!' Nakon časa bi ponovo postao šarmantan."

Među najsposobnijim učenicima klavira bila je Ana Luiza fon Keglevič, nazvana Babete, udata grofica Odeskalki, kojoj je Betoven posvetio nekoliko kompozicija. Najkasnije 1804. godine Betoven je prihvatio Doroteu Ertman za svoju učenicu klavira. Ono što je ona ovde postigla je jednostavno neponovljivo, zapisao je o Dorotei Betovenov biograf Anton Šindler, a da ona veoma lepo svira Betovenova dela, posvedočio je i Feliks Mendelson, koji ju je čuo 1831. godine u Milanu. Betoven ju je u tolikoj meri cenio da joj je posvetio Klavirsku sonatu op. 101, a u pismu iz 1817. godine napisao je sledeće: 

"Draga Dorotea, primite sada ovo što Vam je namenjeno kao dokaz moje privrženosti Vašem umetničkom talentu i Vašoj ličnosti." 

Dorotea je rođena 3. maja 1781. godine u Frankfurtu na Majni. Pošto je njen otac radio u Ofenbahu kao kujundžija, Dorotera je zapravo odrasla u tom gradu. Udala je 1798. godine za austrijskog oficira Štefana fon Hartmana. Nije nikada javno nastupala kao pijanistkinja, ali je svirala u salonima bečke aristokratije i građanstva. Prema Šindlerovim rečima, Dorotea je u ono vreme u Beču bila jedna od najznačajnijih pijanistkinja. U svojim memoarima Karla Černi je zapisao da je Dorotea s velikom fizičkom snagom izvodila Betovenova dela baš onako kako ih je on zamislio. O njenom snažnom sviranju, koje je bilo bogatom nijansama i virtuozitetom, povoljno su se izražavali i Ignac Mošeles i Mucio Klementi. 

Prvo mesto među Betovenovim učenicima bez sumnje zauzima Karl Černi. O prvom susretu s Betovenom 1801. godine zapisao je kasnije u Sećanjima iz svog života: 

"Imao sam oko 10 godina kada me je Krumpholc odveo Betovenu. Kako sam se radovao i plašio tog dana što ću upoznati majstora kojem sam se divio!"

Na Betovena je ostavio dobar utisak: 

"Dečak je talentovan. Primiću ga za učenika. Pošaljite ga nekoliko puta sedmično meni, ali najpre mu obezbedite priručnik Emanuela Baha o pravom načinu sviranja klavira i neka ga ponese sa sobom naredni put."

Prvi deo spomenutog priručnika pojavio se u Berlinu 1753. godine, a drugi deo je objavljen devet godina kasnije. Bila je to prva sveobuhvatna klavirska škola pisana na nemačkom jeziku. 

"Prvih deset godina naš odnos je bio učenik-učitelj. Nakon toga, otprilike od 1810. nadalje, sastojao se s moje strane od dubokog obožavanja i najsrdačnije ljubavi prema velikom majstoru, čija sam dela s posebnom naklonošću i kontinuirano proučavao. S njegove strane, bila je to srdačna dobronamernost, koju nikad nije narušilo bilo kakvo raspoloženje, što nije bio tako čest slučaj kod njega."

Černi je imao fenomenalno muzičko pamćenje, odlično je čitao s lista i posedovao je neverovatne tehničke sposobnosti. Sam je govorio da je gotovo sva Betovenova dela svirao napamet, te da je na koncertima u salonu kneza Lihnovskog, jednom ili dvaput sedmično, svirao na taj način, a da je domaćin samo po želji navodio brojeve opusa. Međutim, on nije bio klavirski virtuoz, nego pedagog, po ugledu na svog oca Vencela Černija. Svoj smisao prepoznao je u promovisanju nauke o Betovenovoj muzici. 

Betoven je cenio Černija kao interpretatora svojih dela, te mu je u dva navrata, 1806. i 1812. godine, prepustio izvođenje svojih klavirskih koncerata. Osim što mu je posvetio Fantaziju za klavir op. 27, Černi je aranžirao Betovenove simfonije za klavir četvororučno. U septembru 1845. godine pojavila su se Černijeva sećanja na Betovena u novinama Wiener allgemeinen Musik-Zeitung. 

Černi je rođen 1791. godine u Beču. Poticao je iz muzičke porodice: njegov deda je bio violinista, otac Vencel oboista, orguljaš i pijanista. Rano detinjstvo proveo je u Poljskoj. Pošto je bio čudo od deteta, klavir je počeo da svira kao dečak od tri godine, a u sedmoj je već napisao svoje prve kompozicije. U početku nastupajući samo u okviru roditeljskog doma, Černi je debitovao 1800. godine izvodeći Mocartov Klavirski koncert br. 24 u c-mollu. S Betovenom je radio nekoliko godina, a kasnije ostavio s njim u dobrim odnosima, podučavajući i kompozitorovog nećaka Karla. 

Već kao petanestogodišnjak, Černi je počeo svoju veoma uspešnu pedagošku karijeru. Dnevno bi držao i do dvanaest časova u domovima bečke aristokratije. Godine 1819. prvi put je čuo malog Franca Lista i diveći se njegovom prirodnom talentu prihvatio ga je za učenika. List je u velikoj meri promovisao muziku svog učitelja na svojim resitalima u Parizu, odužujući se na taj način Černiju koji mu nije naplaćivao časove klavira.  List je takođe Černiju posvetio Transcedentalne etide. Pre nego što se 1840. godine posvetio komponovanju, radeći na predano na pisanju tehničkih vežbi za pijaniste, od početničkih do virtuoznih, Černi je u nekoliko navrata napuštao Beč i odlazio u Italiju, Francusku i Englesku. 

Černija možemo imenovati ocem moderne klavirske tehnike, a pošto su pojedini njegovi učenici takođe bili pedagozi, njegova klavirska škola se može pratitit sve do današnjih dana. Prateći liniju od Černija preko njegovih učenika dolazimo do virtuoza kao što su Vanda Landovska, Klaudio Arau, Đerđ Cifra, Sergej Rahmanjinov, Van Klajburn i Danijel Barenbojm. Osim klavirske muzike, Černi je pisao simfonije, koncerte, kamernu muziku, pesme i mise. Kada je reč o kompozicijama za klavir, u Černijevom opusu pronalaze se sonate, nokturna, etide, varijacije i drugo. Pošto nije bio oženjen i nije imao decu, svoje bogatstvo je ostavio, osim ostalih, i Društvu prijatelja muzike u Beču.

Nakon što je učio s Peterom fon Vinterom u Minhenu, nemački kompozitor Ferdinand Ris, sin Betovenovog prijatelja iz mladosti Franca, došao je u Beč, gde je od 1801. do 1805. godine radio kao Betovenov sekretar i kopista. Pomagao mu je i oko priprema koncerata, a bio je i njegov učenik. Betoven mu nije naplaćivao časove, čak ga je i finansijski podržavao. Ris ga je opisao kao smirenog učitelja: 

"Kada mi je Betoven držao časove, bio je, moram reći, protivno svojoj prirodi, neobično strpljiv. To moram pripisati njegovoj prvirženosti i ljubavi prema mom ocu."

Dok je prvo izvođenje Trećeg klavirskog koncerta priredio sam Betoven i to 5. aprila 1803. godine u Theater an der Wien, naredno predstavljanje tog dela, na jednom koncertu u Augartenu u julu 1804. godine, Betoven je prepustio Risu. Bio je to debi mladog Betovenovog učenika. Izveštaj u novinama Allgemeine musikalische Zeitung hvali Risa navodeći: "...on je pod vođstvom svog učenika izvežbao ovu kompoziciju, pokazavši jedno zaokruženo i izražajno izvođenje, kao i neverovatnu veštinu i sigurnost u lakšem savladavanju izvanrednih teškoća." Nasuprot tome, Černi je kritikovao Risovo izvođenje, navodeći da iako je svirao veoma vešto, ostavio je utisak hladnoće, te Betoven nije bio u potpunosti njime zadovoljan. Zanimljivo je istaći da je Ris u svojim sećanjima na Betovena naglasio da je njegov učitelj prepoznao kao svoje učenike njega samog i nadvojvodu Rudolfa. 

Ferdinand Ris je 1813. godine otišao u London, gde je do 1824. zastupao Betovenove interese. Tokom tog perioda često su razmenjivali pisma. Betovenova smrt ga je veoma pogodila, a u pismu bratu Jozefu, datiranom 3. aprila 1827. godine, piše da je siroti Betoven preminuo 26. marta u šest sati popodne. Tako sam želeo ponovo da ga vidim. On je i dalje s toliko privrženosti govorio o meni i napominjao često da sam bio jedini učenik koji mu je donosio radost, zaključuje Ris.

Inače, Ferdinand Ris je bio veoma plodan kompozitor. Poticao je iz muzičke porodice: njegov deda Johan Ris bio je dvorski trubač u službi kelnskog izbornog kneza, otac Franc Anton Ris svirao je violinu i radio kao muzički direktor na dvoru izbornog kneza Maksimilijana Franca. Osim Ferdinanda, muzikom su se bavila i njegova braća Hubert, koji je bio kompozitor, i Jozef Ris, koji je bio violinista. Kada je Ferdinand postao Betovenov učenik, on je vodio brigu o mladom umetniku, davajući mu časove klavira i preporučujući ga kao profesora tog instrumenta u aristokratskim domovima. Uskoro je Ris postao Betovenov sekretar, te vodio prepisku s izdavačima, prepisivao note, obavljao razne poslove i pomagao mu oko organizacije nastupa. Plašeći se mobilizacije u borbi protiv francuske vojske Ris je u tri navrata napuštao Beč, provodeći vreme u rodnom Bonu i komponujući. Neko vreme je boravio i u Parizu. Kada se 1808. vratio u Beč ponovo je stupio u kontakt s Betovenom, pomažući mu oko priprema za praizvođenje Pete i Šeste simfonije. Početkom 1811. godine Ris kreće put Rusije u nameri da nastupa, a za te potrebe piše nove kompozicije. Kako su se Napoleonove trupe približavale Moskvi, Ris je napustio Rusiju i stigao u London u aprilu 1813. godine. Tamo je proveo narednih jedanaest godina. 

U saradnji s Johanom Peterom Salomonom, prijateljem Risovog oca i nekadašnjim dvorskim muzičarem iz Bona, Ferdinand je nastupao na poznatim serijalima filhamronijskih koncerata. Postao je član, a potom i direktor Filharmonijskog društva, osnovao izdavačku kuću s ciljem finansiranja rada društva, a bio je zaslužan i za štampanje mnogih Betovenvih kompozicija. Osim angažmana u radu Društva i komponovanja, Ris je takođe radio kao profesor klavira imućnih porodica. Nakon perioda provedenog u Engleskoj, Ris se vratio u Nemačku sa ženom i troje dece. Narednih godina bio je aktivan kao kompozitor, dirigent i muzički direktor feestivala. Počeo je da piše opere u Frankfurtu na Majni, gde je i živeo s porodicom, a zaslužan je za nemačku premijeru Betovenove Devete simfonije na Muzičkom festivalu Donja Rajna. Tokom 1832. i 1833. godine Ris je sa suprugom bio na koncertnoj turneji po Italiji, nastupajući u Veneciji, Milanu, Rimu i Napulju. Nakon kratke i neočekivane bolesti, Ris je umro 13. januara 1838. godine. Nijedan značajniji muzički magazin nije napisao o njemu nekrolog. Za sobom je ostavio osam simfonija, devet klavirskih koncerata, tri opere, 26 gudačkih kvarteta i mnoštvo raznovrsne klavirske muzike, često pisane u formi fantazija ili varijacija na operske i narodne melodije. Pošto je bio veoma blizak Betovenu, i njegov stil se definiše kao mešavina klasicizma i romantizma. Svom dragom učitelju posvetio je Drugu simfoniju op. 80 u c-mollu.