Betovenov odnos s Jozefom Hajdnom

Hajdn, Mocart i Betoven

 

U jednom od prethodnih tekstova pisala sam o Betovenovim nastavnicima muzike, te dala pregled onih koji su ga podučavali počev od ranog detinjstva sve do trenutka kada se preselio u Beč. Među njima je bio i Jozef Hajdn, u to vreme jedan od najznačajnijih kompozitora u Beču. Članak koji je pred vama doneće širi uvid u to kakav je bio njihov odnos.

Betoven je najpre bio upoznat s Hajdnovom muzikom i to posredstvom delovanja bonske dvorske muzičke kapele, u kojoj je i sam bio angažovan kao orguljaš i violista. Kapela je na svom repertoaru negovala veliki broj Hajdnovih kompozicija, pre svega duhovnu muziku, ali i kamerna i orkestarska dela, poput gudačkih kvarteta, trio sonata, divertimenata i simfonija. Hajdna je lično prvi put upoznao verovatno 1790. godine, kada je ovaj s Johanom Peterom Salomonom krenuo put Londona. Pošto je Salomon bio poreklom iz Bona, logično je bilo da će dug put do engleske prestonice prekratiti boravkom u tom gradu. Stigli su 25. decembra i upisali se u gostinsku knjigu tamošnjeg Književnog društva. Naredne nedelje bonska dvorska kapela izvela je jednu Hajdnovu misu, a knez Maksimilijan Franc je uglednom kompozitoru predstavio svoju kapelu, čiji je član u to vreme bio i Betoven kao drugi orguljaš, čembalista i violista. Prilikom povratka iz Londona 1792. godine Hajdn je ponovo napravio pauzu u Bonu, a dvorski orkestar mu je priredio doručak. Tom prilikom Betoven mu je predstavio jednu svoju kantatu, zapisuje kompozitorov prijatelj Franc Gerhard Vegeler. Postoje svedočanstva da je Hajdn ponudio Betovenu da ga povede sledeći put u London, ali do toga nije došlo, pričao je svojevremeno Betovenov učitelj Johan Gotlib Nefe. Susreti dva kompozitora bili su odlučujući za dalji tok Betovenovog obrazovanja, jer je on početkom novembra 1792. godine, zahvaljujući stipendiji kneza Maksimilijana, krenuo put Beča kako bi učio kompoziciju s Hajdnom. Prilikom opraštanja, grof Valdštajn je u album prijateljstva zapisao čuvene reči i na neki način proročki pozicionirao mladog bonskog muzičara, te načinio vezu Hajdn-Mocart- Betoven, koja je i danas sinonim za bečki klasicizam: Upornim radom dobićete Mocartov duh posredstvom Hajdnovih ruku. 

Jozef Hajdn (litografija prema crtežu R. Hofmana)

 

Iako je Betoven oko 13 meseci redovno radio s Hajdnom, nisu sačuvana brojna svedočanstva i vežbe da to potvrde. To se može razumeti ukoliko se prihvati činjenica da je Hajdn prevashodno usmeno predavao, ne zapisujući često na papir beleške ili ispravke. Betoven je bez sumnje s Hajdnom učio osnove kompozicije, poput skiciranja i izgradnje oblika, konstrukcije jedne partiture i drugog, često revidirajući ranija dela, nastala tokom bonskog perioda. Govorilo se i o tome da je među učenikom i učiteljem postojala pre svega prirodna distanca zbog razlike u godinama, što se slikovito može ilustrovati činjenicom da je Hajdn nosio periku, a Betoven kratko šišao svoju prirodnu kosu. Konflikti dve različite generacije primetne su i po rečima Ferdinanda Risa, Betovenovog učenika i biografa, koji je komentarisao okolnosti nakon što su izvedena Betovenova Klavirska trija op. 1 u Hajdnovom prisustvu. Ris kaže da se Hajdn povoljno izrazio o tim delima, ali da je savetovao svom učeniku da ne izdaje treći trio u c-mollu, što se Betovenu nimalo nije dopalo, jer je baš tu kompoziciju smatrao najboljom. Betoven je čak pomislio, nastavlja Ris, da je Hajdn to rekao iz zavisti. Ris se usudio da sam upita Hajdna o svemu tome, a ovaj mu je rekao da dotični trio, prema njegovom mišljenju, neće biti dobro prihvaćen kod publike. Međutim, treba uzeti u obzir da je Hajdn primetio da se radi o izuzetno modernoj kompoziciji, te da je izrazio samo brigu da ona neće biti lako shvaćena zbog svoje kompleksnosti. Ris je takođe zapisao da je Hajdn tražio od Betovena da na prvoj strani svojih prvih dela napiše da je njegov učenik, što je Betoven odbio, jer, kako je rekao, išao je na časove kod Hajdna, ali je malo toga od njega naučio. 

 

Koliko su ova pripovedanja tačna, ne može se u potpunosti dokazati, jer nigde nije zapisano u izvorima da je Betoven bio samovoljan učenik ili da je bio u svađi s Hajdnom. O navedenim tenzijama i Betovenovom nezadovoljstvu takođe nema pouzdanih dokaza. Hajdn je pazio na svog učenika i bez sumnje je prepoznao njegov potencijal. O tome svedoči završni izveštaj koji je 23. novembra 1793. godine poslao knezu Maksimilijanu Francu u Bon. Tamo Hajdn piše da će poznavaoci muzike na osnovu kompozicija na kojima su zajednički radili prepoznati da se radi o umetniku koji će vremenom zauzeti mesto najvećeg kompozitora u Evropi. Dalje kaže da je ponosan što se može imenovati Betovenovim učiteljem, te moli da još malo ostane s njim, te da mu se poveća stipendija, jer sa svega 100 dukata može samo da preživi u Beču. Međutim, knez Maksimilijan nije bio zadovoljan poslatim delima, jer se radilo o kompozicijama koje su nastale i izvedene u Bonu, očigledno ne prepoznavši da ih je Betoven temeljno razradio. Kako je Hajdn krenuo na drugo putovanje u London početkom 1794. godine, nastava s Betovenom se završila. Preporuka je bila da se rad nastavi s Hajdnovim prijateljem Johanom Georgom Albrehtsbergerom. 

K. Horneman: Portret L. v. Betovena (1803)

Međutim, završetkom saradnje nastavnik-učenik nije prekinut njihov kontakt. Hajdn je pozvao Betovena 1795. godine na koncert u maloj Redutskoj sali, a on mu je zauzvrat posvetio tri Klavirske sonate op. 2, koje su se pojavile u štampi u martu 1796. godine. Hajdn i Betoven su učestvovali na koncertu pevačice Marije Role 8. januara 1796. godine, kao i na dobrotvornom koncertu pevačice Kristine Frank 30. januara 1801. Kada je Betoven priredio prvu sopstvenu akademiju 2. aprila 1800. godine, izvedena je jedna arija i duet iz Hajdnovog oratorijuma Stvaranje sveta. Betoven je bio prisutan i kada je izveden oratorijum u dvorani Bečkog univerziteta 27. marta 1808. godine. Hajdn je tada već imao 78 godina, u salu su ga uneli dok je sedeo na stolici. Članovi orkestra i publika dočekali su ga uz burne izraze radosti, zapisano je u novinama Allgemeinen musikalischen Zeitung, što je snažno uticalo na njegove slabe nerve. Ostao je bez reči. Autor članka nastavlja da su njegovi prijatelji i poštovaoci, koji su sedeli oko njega, a među njima su bili knez Lobkovic, kneginja Esterhazi i Betoven, tokom trajanja koncerta brinuli o tome da se on dobro oseća. 

Betoven je bez sumnje cenio Hajdnova dela. U beleškama koje se mogu pročitati u njegovim konverzacionim sveskama zapisana su Hajdnova dela koja je želeo da nabavi. Na zidu njegovog stana bili su okačeni portreti Baha, Hendla, Gluka, Mocarta i Hajdna. U Betovenovoj zaostavštini pronađena su štampana dela, poput Hajdnovih oratorijuma Stvaranje sveta i Godišnja doba, nekoliko misa, kao i Plejelovo izdanje Hajdnovih kompozicija u 14 svezaka (4 simfonije i 30 gudačkih kvarteta). Kada je knez Nikolaus Esterhazi 1807. godine od Betovena poručio da komponuje misu, mladi umetnik je u obraćanju proučiocu izrazio poštovanje prema Hajdnu, koji je pre njega više puta pisao za porodici Esterhazi. Želim još da kažem, piše Betoven knezu Esterhaziju, da Vam s velikim strahom predajem ovo delo, znajući da ste navikli da slušate remek-dela velikog Hajdna. Da to nisu bile samo učtive floskule, pokazuju skice koje je Betoven zapisao komponujući Misu u C-duru op. 86. One pokazuju da je prepisao nekoliko odlomaka iz vokalnih deonica Hajdnove Svečane mise u B-duru. Betoven je i ranije za potrebe vežbe prepisivao dela drugih kompozitora, pa su se tu našla i Hajdnova dela.

Betoven se istinski divio svom učitelju Hajdnu, što potvrđuje više epizoda iz poslednjih dana njegovog života. Nekoliko dana pre Betovenove smrti, Anton Dijabeli mu je doneo litografiju Hajdnove rodne kuće. Ne samo da se silno obradovao ovom poklonu, nego je i prokomentarisao kako je jedan tako veliki čivek rođen u tako propaloj seljačkoj kolibi. I Hajdn se raspitivao o svom učeniku Betovenu, koji ga je sve ređe posećivao kako se stari majstor sve više razboljevao. Umeo je da pita svoje posetioce: Šta radi naš veliki mogul?