Betovenovi učitelji muzike - od prvih koraka u Bonu do usavršavanja u Beču

Betoven je uvek bio tvrdoglav i samovoljan, ali njegovi profesori su ga uvek visoko cenili. To su bile reči Ferdinanda Risa, koji se osvrtao na to kakav je bio Betovenov odnos s profesorima kompozicije. U članku koji je pred vama saznaćete kako su tekli prvi časovi muzike, od koga je mali Ludvig učio da svira i komponuje, te kako se naposletku našao u Beču, učeći od velikih majstora i uglednih pedagoga.

Detinjstvo u Bonu

Poput mnogih drugih uspešnih umetnika, i Betoven je prve poduke u muzici, a bilo je to kada je imao svega četiri godine, dobio od svog oca, dvorskog muzičara Johana van Betovena. On je poticao iz muzičke porodice, jer je njegov otac bio Ludvig van Betoven stariji, koji je radio kao kapelmajstor na dvoru princa Maksimilijana Fridriha. Iako Betovenov otac nije bio naročito talentovan kao pedagog i pošto su njegova značnja u sviranju klavira i violine bila ograničena, on je ipak rano prepoznao dečakove talente, pa ga poslao na časove muzike kod svojih kolega. Tako je nastavu klavira pohađao kod Gila van den Edena, sedamdesetogodišnjeg orguljaša, da bi potom dobio poduku iz sviranja na orguljama i iz generalbasa. Nakon njegove smrti, mali Ludvig je učio od drugih lokalnih orguljaša koji su ujedno obavljali i dužnost sveštenika. Čak je neko vreme učio i sa svojim susedom, mladim glumcem, muzičarem i pevačem Tobijasom Pfajferom. Dakle, u to vreme nastava muzike nije bila standardizovana, a neki podaci su do nas došli i preko sećanja savremenika, pa se mogu uzeti i s rezervom. Mali Ludvig je tako brzo napredovao na klaviru, da ga je otac pripremio i za prvi nastup koji se desio 26. marta 1778. godine.

Starog orguljaša koji je Betovenu davao časove klavira 1782. godine zamenio je Kristijan Gotlob Nefe, koji je rođen u Hemnicu, a studirao prava u Lajpcigu. Međutim, uvek ga je privlačila muzika, naročito zingšpil u danima mladosti, pa je 1779. godine postao član glumačke trupe u Dvorskom pozorištu u Bonu. Nije poznato da li je Nefe upoznao Karla Filipa Emanuela Baha u Lajpcigu, ali je mladi Betoven upravo preko njega došao u kontakt s traktatom Versuch über die wahre Art das Clavier zu spielen. Ova škola klavira koju je napisao Bah duboko je uticala na Betovena do kraja života. Upravo su Betovenove muzičke misli definisali stavovi da se izražajno i artikulisano sviranje na klaviru rukovodi govorom i pevanjem. Betovenovo obrazovanje obeležila je i zbirka Dobro temperovani klavir Johana Sebastijana Baha. 

On će sigurno postati drugi Volfgang Amadeus Mocart, ako nastavi da napreduje kako je počeo.

Ove reči je zapisao Betovenov učitelj muzike Kristijan Gotlob Nefe 1783. godine. Objavljene su u Muzičkom magazinu Karla Fridriha Kramera. Tu se može pročitati i sledeće:

On svira klavir tako umešno i snažno, veoma dobro čita s lista i, sve u svemu rečeno, on uglavnom svira Bahov Dobro temperovani klavir, zbirku koju mu je dao gospodin Nefe. Ko poznaje ovu zbirku preludijuma i fuga, pisani i svim tonalitetima, zna šta to znači...Sada ga uvežbava u kompoziciji...Ovom mladom genije je potrebna podrška kako bi putovao.  

Dok je učio s Nefeom, mladi muzičar je napisao tri Klavirska kvarteta WoO 36, u kojima se prepoznaje Mocartov uticaj. 

Prvo putovanje u Beč

Godine 1784. izborni knez Kelna postao je Maksimilijan Franc, sin Marije Terezije, brat austrijsog cara Jozefa II i francuske kraljice Marije Antoanete. Rođen je iste godine kada i Mocart, kojeg je mnogo cenio i želeo kao člana svoje muzičke kapele. To se naposletku nije desilo, pa je Betoven dobio priliku da nastavi svoju karijeru. Imenovan je kao šesnaestogodišnjak za dvorskog orguljaša i violistu. Knez Maksimilijan je finansirao Betovenovo prvo putovanje u Beč 1787. godine, kako bi mladi umetnik mogao da upozna Mocarta. Nije poznato da li je do kraja došlo do tog susreta, jer nisu poznati tačni datumi Betovenovog putovanja. Sam Betoven kasnije nije nikada govorio o tome da je od Mocarta dobio poduku, ali jeste prokomentarisao njegovo sviranje kao 'iscepkano'. To bi značilo da ga je Betoven čuo kako svira. Isto tako, Betovenova poseta klavirskoj radionici Štajn u Augzburgu, kada se vraćao iz Beča u rodni Bon, mogla bi biti zapravo preporuka samog Mocarta, koji je cenio instrumente navedenih graditelja. Kada je Betoven drugi put otišao za Beč, a bilo je to 1792. godine, Mocart je već bio umro. Međutim, prerano preminuli salcburški muzičar umnogome je uticao na Betovena, što se vidi i po mnogim varijacijama koje je napisao na Mocartove melodije tokom boravka u Beču. U Betovenovoj zaostavštini nalazila su se Mocartova dela, prepiske i skice - i to ne samo iz perioda kada je još učio, nego i tokom kasnijih stvaralaških faza - što znači da se mladi bonski umetnik tokom ćitavog života vraćao Mocartovom stvaralaštvu i analizirao ih.

Tri velika učitelja

Betovenovi najuticajniji učitelji muzike u Beču bili su Jozef Hajdn, Johan Georg Albrehtsberger i Antonio Salijeri. Njihova metodika se razlikovala: dok je Hajdn pretežno usmeno predavao, Albrehtsberger beležio pravila, primere i komentare, Salijeri je najviše korigovao Betovenovu melodiku, fokusirajući se ne toliko na pravila komponovanja koliko na stilistiku. Od svih njih je Betoven mnogo naučio.

Mladi Betoven je upoznao Hajdna 1790. godine u Bonu. U tom trenutku Hajdn je zaokružio višedecenijsku službu kod princa Esterhazija i živeo je u Beču u kući koja i danas postoji u tom gradu. Rado je prihvatio poziv da održi koncerte u Londonu, a na tom putu ka engleskoj prestonici pratio ga je Johan Peter Salomon, poreklom iz Bona, Betovenovog rodnog grada. Put ih je vodio preko Bona, kneževskog grada koji je imao bliske kontakte s austrijskim carskim dvorom. Hajdn je dočekan uz sve počasti, izborni knez ga je pozvao na svečanu večeru, a i jedna od kompozitorovih mesa je izvedena. Kada je upoznao mladog Betovena, tada u službi izbornog kneza kao član muzičke kapele, Hajdn je bio pod snažnim utiskom umetnikovog talenta. 

Do drugog susreta došlo je 1792. godine kada se Hajdn vraćao iz Londona u Beč. Tada je dogovoreno da Betoven pođe u Beč kako bi učio od Hajdna. Četiri meseca kasnije bližio se Betovenov odlazak u Beč, a na oproštajnoj zabavi mladi muzičar je dobio album prijateljstva, gde je nekoliko rečenica zapisao i njegov pokrovitelj grof Ferdinand fon Valdštajn. Žaleći što nije mogao da nauči nešto od Mocarta, grof je napisao da će Betoven posredstvom Hajdnovih ruku vrednim radom primiti Mocartov duh. Međutim, Betoven je već preko svog bonskog učitelja Nefea u značajnoj meri upoznao Mocartova dela. Pošto su francuske trupe marširale u pravcu Beča, početak Betovenovog putovanja nije bio nimalo bezopasan, ali je mladi muzičar nakon nekoliko dana, tačnije 10. novembra 1792. godine, stigao u Beč. U rodni Bon nikada se više nije vratio. 

Nakon godinu dana rada s Hajdnom, Betoven i njegov profesor zajednički su poslali kompozicije izbornom knezu Maksimilijanu u Bon, jer je on finansirao boravak u studije mladog muzičara u Beču. Međutim, knez nije bio zadovoljan kompozicijama koje je Betoven napisao, optužujući ga da nisu nove nego da su napisane u Bonu. Moguće je da se princ tako ružno poneo prema članu svoje kapele kojem je omogućio isavršavanje, jer je hteo da redukuje troškove na dvoru tako što će smanjiti broj zaposlenih. Betoven više nije mogao da računa na njegovu podršku, pa da bi ostao u Beču, morao je da traži druizvore finansiranja. Pošto je 1794. godine Hajdn planirao drugo putovanje u London, tražio je profesora koji bi mogao da predaje Betovenu. Odluka je pala na Johana Albrehtsbergera, koji je bio istih godina kao Hajdn, ali je negovao sasvim drugačiji stil komponovanja, snažno se oslanjajući na muziku starih majstora. Pretežno je pisao vokalnu i instrumentalnu crkvenu muziku, pa je Betoven u tom periodu najviše komponovao fuge i kanone. 

Dok je mladi muzičar svog učitelja nazivao 'muzički pedantnim', Albrehtsberger je svog učenika prozvao za nekog ko poseduje 'egzaltirani i slobodni muzički duh'. Naposletku je zaključio da njegov učenik sigurno neće ništa uobičajeno komponovati. Dok je na časovima s Albrehtsbergerom proučavao kontrapunkt, Betoven je pisoa svoje prve klavirske koncerte, što je stilski bilo nešto sasvim drugačije. Sasvim sigurno ih nije pokazivao svom profesoru. Međutim, Betoven je bio itekako svestan koliko je toga dobio učeći od Albrehtsbergera, pa je uvek preporučivao njegove kompozicije za potrebe učenja. Osim Betovena kao najpoznatijeg, spomenuti majstor kontrapunkt imao je i brojne druge učenike u Beču, među kojima su bili Karl Černi, Johan Nepomuk Humel, Ignac Mošeles i drugi. Betovenovo znanje je bilo daleko sveobuhvatnije od znanja mnogih njegovih savremenika, koji su se ugledali na 'jednostavnost i prirodnost' pretklasičnog stila. Betoven je još od Nefea baštinio poznavanje Bahovog opusa, napredovao je učeći od Hajdna i Albrehtsbergera, a sve to je zaokružio brojnim posetama privatnih koncerata barona van Svitena, gde je mogao da proučava dela Baha i Hendla. 

Tokom prvih godina provedenih u Beču, Betoven je najviše pisao klavirsku i kamernu muziku, a zarađivao je od prodaje objavljenih dela i davajući časove muz op.116.ike. Velika orkestarska dela ili vokalno-instrumentalna ostvarenja, poput oratorijuma Hristos na Maslinskoj gori, pojavila su se tek nakon 1800. godine. Dotadašni časovi kompozicije s Nefeom, Hajndom i Albrehtsbergerom nisu uključivali žanrove poput opere i oratorijuma. Kako bi naučio nešto i o tome, Betoven se obratio tada uglednom kompozitoru i pedagogu Antoniju Salijeriju, s kojim je ne tako redovno radio tri godine pretežno na području vokalne muzike. Nastava se sastojala od toga da je Betoven dobijao italijanske tekstove na koje treba da napiše muziku, a Salijeri ih je potom korigovao i komentarisao. Cilj je bio da se tekst najpre pravilno kroz muziku deklamuje, a da se potom savlada veština pisanja koja prati unutrašnji ritam i govornu melodiku teksta, što naposletku treba da proizvede snažne muzičko-dramske efekte. Pošto je Salijeri dugo godina radio i kao profesor pevanja, Betoven je sigurno mnogo toga naučio od svog profesora kada je reč o pravilima deklamacije i komponovanju koloratura i ornamenata. Nakon trogodišnjeg rada sa Antoniom Salijerijem, mladi kompozitor je zaokružio svoje školovanje arijom No, non turbarti 92a, duetom za sopran i tenor Nei giorni tuoi felici WoO 93 i tercetom Tremate, empi, tremate op. 116.