Rana prijateljstva Ludviga van Betovena

Helene fon Brojning, njena deca Eleonora, Kristof, Štefan, Lorenc i njen brat Moric

 

Prvi prijatelj Ludviga van Betovena bio je lekar Franc Gerhard Vegeler. Među njima je godinama vladalo duboko poverenje i srdačna naklonost. On je bio prva osoba kojoj je kompozitor poverio strašnu dijagnozu - da sve više glubi sluh. Vegeler je Betovena predložio za nastavnika klavira porodici fon Brojning. To je za umetnikov dalji život imalo trajne posledice. Porodica Brojning je tada brojala sledeće članove: udovicu Helene, njenog devera Kanonikusa Lorenca, njenog brata Kanonikusa Abrahama Keriha i njenu decu Eleonoru, Kristofa, Štefana i Lorenca. Družeći se s porodicom fon Brojning, Betoven je pronašao emotivnu sigurnost, podršku i usmerenje, ono što nije imao u svojoj kući. Betoven je davao časove klavira Eleonori i Lorencu, dok je Štefan pohađao časove violine kod Franca Antona Risa. Da je Betoven gajio osećanja prema Eleonori, koja je od njega bila godinu dana mlađa, potvrđuju kompozicije koje joj je posvetio. Reč je o sledećim komadima: 12 varijacija za violinu i klavir prema ariji 'Se vuol ballare' WoO 40, Rondo u G-duru WoO 41, Sonata za klavir u C-duru WoO 51 i 13 varijacija na arijetu 'Es war einmal ein alter Mann' WoO 66. Ona je mladom kompozitoru zauzvrat sašila kravatu i ištrikala sako. Naposletku se Eleonora udala za Vegelera, a živeli su u Rajnlandu. Betoven je s njima do kraja života održavao vezu putem prepiske. Bio je blizak i sa sinovima iz porodice Brojning, naročito s Lorencom. Kada se Betoven preselio u Beč, Štefan mu je nudio hranu i negovao kada je bio bolestan. Podržavao ga je i pomagao mu, sve do poslednjih dana, bio je staratelj Betovenovom nećaku Karlu, a revidirao je za njega i libreto za operu Fidelio. Kompozitor je svoju naklonost i zahvalnost prema Štefanu pokazao tako što mu je pokonio vredan minijaturni portret u slonovači i posvetio niz dela, među kojima su Koncert za violinu u D-duru op. 61 i pesma Als die Geliebte sich trennen wollte WoO 132. 

Štefan fon Brojning

Kada je Betoven početkom novembra 1792. godine drugi put putovao u Beč za potrebe školovanja, prijatelji iz rodnog grada predali su mu albume prijateljstva. Običaj pravljenja takvih albuma bio je za to vreme tipičan, ali ono što krasi njegove albume jeste da su bili lični, puni saosećajnosti i topline, te su predstavljali nešto mnogo više od tradicije. Autori priloga za album bili su Betovenovi prijatelji iz kružoka koji se okupljao u gostionici Zehrgarten. Tu su se u opuštenoj i neformalnoj atmosferi družili pripadnici različitih slojeva društva: pripadnici dvora i diplomate, državni rukovodioci, sudije, umetnici, univerzitetski profesori i studenti. Prednjačili su pripadnici građanstva, ali nisu izostali ni članovi plemstva, a tom krugu imale su pristup i žene. Gostionica Zehrgarten bila je središte bonskog društvenog života, prisećao se kasnije član kružoka Bartolomeus Fišenih. Na čelu gostionice bila je udovica Ana Marija Koh, koja se takođe bavila izdavaštvom. Njen prijatelj dr Hajnrih Krevelt, lekar koji se školovao u Parizu i Beču, bio je mnogim mladim ljudima tog kružoka poput očinske figure. U kružoku su određenu ulogu imale i Anine ćerke Marijane i Babete, koje su bile prijateljice s Eleonorm fon Brojning. Svi oni su bili bliski Betovenu, naročito Anin sin Matijas Koh, ujedno jedan od autora priloga za kompozitorov album prijateljstva.

Poznato je oko 30 imena pripadnika ovog kružoka. Osim navedenih, Betoven je naročito bio blizak student prava Johan Martin Degenhart, koji je bio dve godine stariji od mladog kompozitora. U leto 1792. Betoven mu je posvetio Duo u G-duru za dve flaute WoO 26. Braća Kigelgen, kasnije poznati slikari, Gerhard i Karl Ferdinand takođe su pripadali krugu Betovenovih bliskih prijatelja, kao i njihov rođak Johan Jozef, student prava. Kolege iz sveta muzike bili su rođaci Romberg, Andreas i Bernhard, kao i Anton Rejha, koji je kasnije postao profesor mnogim poznatim kompozitorima, poput Berlioza, Lista i Franka. Ono što je povezivalo ove mlade ljude jeste isti odnos prema životu, spajalo ih je to što su gajili iste ciljeve i ideje. U jednom Betovenovom pismu iz 1795. godine, upućenom diplomati Hajnrihu fon Struveu, pokazuje da su obojica baštinili srdačno prijateljstvo iz bonskih dana, te da su zastupali slične poglede na svet, pod uticajem prosvetiteljstva. Iz tog pisma naročito je zanimljiva sledeća konstatcija: 'Kada će doći vreme kada će postojati samo ljudi?'. Principi kojima su se Betoven i njegovi prijatelji iz mladosti rukovodili ticali su se sledećeg: vrednost jednog čoveka ne određuje njegovo poreklo rođenjem, nego njegovi napori da se usavrše i da odgovorno doprinesu humanizaciji društva.  

Knez Maksimilijan Franc i njegov brat Jozef II doneli su odlučujuće reforme. Godine 1786. uzdigli su bonsku Visoku školu na nivo univerziteta, a kao predavači angažovani su značajni prosvetitelji. Godinu dana kasnije osnovano je bonsko Književno društvo, koje je delovalo pod pokroviteljstvom kneza. Tu su se okupljali bonski intelektualci, a ciljevi kojima su vodili ticali su se društvene jednakosti, religijske tolerancije i rada zarad boljitka društva. Iako Betoven sebi nije mogao finansijski da priušti članstvo u Književnom društvu, svakodevno se družio s njegovim članovima. To su bili članovi porodice fon Brojning, Johan Jozef Ajhhof, violinista Franc Anton Ris i hornista Nikolaus Zimrok. Društvu je pripadalo ukupno 15 dvorskih muzičara. 

Nikolaus Zimrok

Betoven je imao prijatelje i iz kruga dvorskih muzičara u Bonu. Naročitu podršku i očinsku brigu pronašao je u svom nastavniku violine Francu Antonu Risu, čijeg sina Ferdinanda Betoven prima za učenika u Beču. Kontrabasista Johan Baptist Parakvin i oboista Georg Libiš bili su takođe prijatelji Ludviga van Betovena. Libišu je posvetio svoj Koncert za obou u F-duru. Osim što su zajedno svirali u orkestru u Bonu, Betoven i Libiš su zajedno otišli za Beč. Libiš je carskoj prestonici svirao u operskim orkestrima, da bi potom postao muzički direktor u službi grofa Franca Esterhazija, koji je živeo na teritoriji današnje Slovačke. Članovi porodice Vilman rado su se kretali u tom krugu. Za Magdalenu Vilman je Betoven verovatno napisao scenu i ariju Primo amore, piacer del ciel. Ono što je od naročite važnosti je to što je svoje poglede na svet Betoven usvojio još u vreme mladosti provedene u Bonu. To potvrđuje pesma Der freie Mann iz 1792. godine, ali i plan da napiše muziku na Šilerove stihove Ode an die Freude.

Betovenov najpoznatiji pokrovitelj iz bonskih dana bio je grof Ferdinand fon Valdštajn, koji je takođe bio član navedenog Književnog društva. On ga je energično podržavao, obezbedio mu stipendiju, a njegova pisma preporuke sigurno su mu otvorila vrata plemićkih porodica u Beču. Betoven mu je posvetio poznatu Klavirsku sonatu op. 53 ('Valdštajn'), Ritterballet WoO 1 i Osam varijacija u C-duru WoO 67. Bon je za vreme princa Maksimilijana Franca često bio usputna stanica između Austrijske Nizozemske (to je bila teritorija koja danas obuhvata Belgiju i Luksemburg) i Beča. O tome svedoče zapisi u gostinskim knjigama Književnog društva. Tako se može videti da im je u gostima 25. decembra 1790. godine bio Jozef Hajdn. Bilo je tu i drugih istaknutih ličnosti koji su kasnije imali značajnog udela u Betovenovom životu. Recimo, muzički izdavač Frančesko Artarija, baron Gotfrid van Sviten ili londonski impresario Johan Peter Salomon. 

O Betovenovim prvim koracima nakon preseljenja u Beč ne zna se ništa konkretno. Moguće je da ih je najpre ostvario zahvaljujući Risu, Kreveltu ili Vegeleru. U jesen 1794. Vegeler ponovo dolazi u Beč, ovoga puta s Lorencom fon Brojningom. Naredne godine je tu boravio Hajnrih fon Struve. Braća Romberg su bila na koncertnoj turneji, a Kigelgen je svratio u Beč kada se iz Rima uputio u Rigu. Vegelerov i Lorencov profesor Johan Nepomuk Huncovski i njegova žena obogatili su ovaj krug prijatelja, kojem je kasnije sasvim sigurno pripadao i Libiš. Svi oni su zajedno provodili vreme muzicirajući. U decembru 1795. društvu su se pridružili Kristof i Štefan fon Brojning. Vremenom  se ovaj krug prijatelja razišao, ali je veza među njima i dalje postojala. Betoven je takođe obnovio prijateljstvo s Antonom Rejhom, koji je od 1802. nekoliko godina proveo u Beču. Za vreme trajanja Bečkog kongresa, u carski grad je stigao Johan Jozef Ajhhof. Posetio je Betovena i zamolio ga da mu za potrebe zbirke bonskog Književnog društva pokloni sliku.