Džon Konstabl

Sin mlinara iz Safokšira, četvrto dete u porodici, engleski slikar Džon Konstabl rođen je 11. juna 1776. godine od oca Goldina i majke En. Na rođenju je bio slabo dete, teško je disao i izgledalo je da neće preživeti. Roditelji pozivaju sveštenika da ga krsti pre nego što umre. Na sreću, pokazalo se da je bojazan roditelja bila nepotrebna – dečak je preživeo. Kada je napunio sedam godina, sledeći tradiciju koja se od pamtiveka poštovala kod dobrostojećih engleskih porodica, roditelji šalju Džona u internat. Posle šest meseci, dečak se vratio nesrećan i potišten, jer je bio odvojen od roditelja. Oni su potom teška srca poslali svog sina u lokalnu seosku školu, gde se Džon školovao narednih deset godina. Uporedom sa školom, Džon je pohađao časove kod ser Džona Dansorna, lokalnog samoukog slikara, velikog poštovaoca umetnosti. Sa svojim učiteljem mnogo je putovao po okolini Ist Bergholta i s tih izleta bi se vraćao sa gomilama crteža i skica. Dečakov otac se u početku oštro protivio sinovljevoj strasti prema slikanju, zato što je želeo da on nasledi porodični posao. Džon je u početku poštovao očeve želje i provodio slobodno vreme u porodičnim mlinovima, trudeći se da savlada taj teški zanat.

Godine 1794. upoznaje ser Džordža Bomonta, čuvenog kolekcionara, koji ga vatreno podržava da se posveti slikanju i savetuje mu da kopira dela starih majstora. Dve godine kasnije, Džon sa ocem odlazi u London i u kući svoje tetke upoznaje čuvene umetnike. Oni mu daju različite savete, te se Džon vraća kući potpuno pometen, ali njegov otac tada čini nešto sasvim neočekivano. Predlaže sinu da se ozbiljno posveti učenju slikarstva, zato što jedino tako može videti da li će uspeti u toj profesiji. Tako dvadesetdvogodišnji Konstabl ponovo odlazi u London i upisuje Kraljevsku akademiju. Od novca koji je izdvojio njegov otac za potrebe studija, Džon je iznajmio udoban trosobni stan u uglednom kvartu, pa je čak i jednu od soba pretvorio u atelje. Međutim, posle izvesnog vremena, momku sa sela počinje da smeta buka londonskih ulica, te mu otac ponovo izlazi u susret i 1802. godine gradi sinu atelje u rodnom Ist Bergholtu. Za vreme studija, Džon mnogo putuje po Engleskoj, divi se pejzažima, a svoje albume puni skicama budućih slika. Umetnik je slikao pejzaže u vreme kada taj žanr nije bio posebno popularan. Tada je bio omiljen portret, ali je on mnogo manje privlačio slikara. „Svi veliki majstori koji su svojim radovima mogli da nadvise ljudski duh i približe se savršenstvu, smatrali su prirodu izvorom koji služi kao začetak svega.“ – govorio je Džon Konstabl, umetnik koji je u engelskom slikarstvu s kraja 18. i početka 19. veka ostao upamćen kao figura koja se izdvaja od ostalih.

Savremenici ga nisu razumeli, slike se nisu mnogo prodavale, iako je umetnik vredno radio, te sveopšte priznavanje njegovog stvaralaštva kasni nekoliko decenija. Uz to, iskusio je i lične gubitke. Punih sedam godina je čekao kako bi mogao da oženi svoju voljenu Mariju Biknel, čiji su se roditelji uporno protivili da se njihova ćerka uda za slikara i mlinarevog sina. Teško je podneo iznenadnu majčinu smrt, zbog koje je otac umro od tuge, zatim gubitak rođaka u bici kod Vaterloa, a naposletku i smrt supruge Marije, sa kojom je dobio sedmoro dece. Pred kraj života muči ga reumatizam, koji najpre zahvata slikareve ruke. Prestaje da slika tehnikom ulja na platnu zbog strašnih bolova u zglobovima, te prelazi na akvarel kao manje zahtevnu tehniku. Međutim, nakon što je 1824. godine uspešno predstavio svoje platno „Kola za seno“ na pariskom Salonu, gde su mu se divili tamošnji umetnici, poput Ežena Delakroa, pozivajući ga da se preseli u Pariz, Konstabl neumorno radi zato što dobija puno porudžbina iz Francuske. Na uporne pozive da se nastani u prestonici umetnostti, Konstabl odgovara: „Mnogo puta su mi govorili da je uzdizanje do slave i dobijanja priznanja čitavog kontinenta najbolje započeti ovde, u Parizu! Ali ja ne znam ni reči njihovog jezika! I naposletku, ja volim Englesku i smatram da je bolje umreti u bedi u domovini, nego u tuđini plivati u bogatstvu!“ Pet godina kasnije Konstabl konačno postaje član Kraljevske akademije i tako dobija ono za čim je žudeo sve vreme – priznanje u domovini. 

Džon Konstabl bio je među prvima koji je radio pejzaže u neposrednom kontaktu sa živom prirodom. Leti je svaki dan od jutra do mraka provodio na otvorenom, praveći desetine crteža i skica. Zimi je radio na platnima u ateljeu, koristeći letnje studije. Kako bi što preciznije preneo na platno prirodne pojave, Konstabl se zanimao za grane nauke koje se njima bave. Čitao je radove stručnjaka iz oblasti meteorologije i konsultovao se sa botaničarima, a svojim glavnim učiteljem smatrao je prirodu. Za vreme šetnji po okolini rodnog sela ili putovanja po drugim oblastima Engleske, umetnik je uvek sa sobom nosio blok u kojem je skicirao olovkom. Na njegove uporne pozive engleskim umetnicima da žanru pejzaža vrate ugled, savremenici su ostali veoma uzdržani, ali je njegovo slikarstvo decenijama kasnije uticalo na impresioniste.