Ljubica Cuca Sokić

Ljubica Cuca Sokić, slikarka, profesorka Akademije za likovne umetnosti u Beogradu i članica Srpske Akademije nauka i umetnosti, rođena je 9. decembra 1914. godine u Bitolju, gde se njena majka Ruža zatekla u izbeglištvu početkom Prvog svetskog rata. Mirno i srećno detinjstvo, na kojem se temelji njen pogled na svet i pristup umetnosti, provela je u Beogradu, na Dorćolu. NJen otac Manojlo Sokić bio je novinar i vlasnik lista Pravda, te je u porodici mlada umetnica nalazila podršku i razumevanje za svoje buduće profesionalno opredeljenje.

Crtanje u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu učila je kod Zore Petrović, s kojom se kasnije i sprijateljila. Umetničku školu u Beogradu upisala je 1930. i do 1934. godine studirala je slikarstvo na Nastavničkom odseku, kod Vase Pomorišca, Ljube Ivanovića i Bete Vukanović, a zatim je do 1936. bila na Akademskom tečaju kod Ivana Radovića. 

Na usavršavanju u Parizu boravila je od 1936. do 1939. godine. Tamo se družila sa našim umetnicima Borom Baruhom, Aleksom Čelebonovićem, Peđom Milosavljevićem, Juricom Ribarom i Ivanom Rajnom. Mlade umetnike privlačio je intimizam, kao i stvaralaštvo fovista odnosno postfovista. Tada je formirana prva, intimistička faza stvaralaštva LJubice Sokić. Godine 1937. u Pariskoj galeriji prvi put je izlagala sa grupom jugoslovenskih umetnika. Snažan utisak na slikarku ostavili su Luvr, brojne izložbe, pre svega ona Sezanova iz 1936. godine. Inspirisao ju je opus intimista Bonara i Vijara, dela Šardena i Pikasa.

U jesen, te 1936. godine, stigla sam baš na veliku Sezanovu retrospektivu i ceo dan ostala u galeriji. Bilo je to plodno vreme kada su u Parizu stvarali i redovno izlagali Matis, Pikaso, Brak… I moja velika borba protiv narativnosti, za čisto slikarstvo, odnosno težnja da sve što hoću da iskažem likovnim sredstvima posledica je pariskog iskustva… Ipak, nikada nisam poželela da u Parizu i ostanem. Veoma sam vezana za sredinu, za moj zavičaj, kako obično zovem Dorćol…”, govorila je Cuca Sokić. 

Sledeća faza u razvoju njene umetnosti, faza naglašenijeg realizma, trajala je tokom okupacije i posle Drugog svetskog rata, a vezana je za povratak u beogradski krug umetnika, gde već 1939. godine priređuje prvu samostalnu izložbu u paviljonu Cvijeta Zuzorić. Godine 1940. bila je jedan od osnivača umetničke grupe Desetorica. Aleksa Čelebonović, njen veliki prijatelj i saborac u toj grupi, u danima koji su beležili ulazak u strahote Drugog svetskog rata i kasnije velike društvene promene, napisao je da je ona tragala za dubljim poznavanjem nekog teško dokučivog prustovskog introvertovanog sveta. U tom intimno proživljenom svetu ona je nalazila harmonije odnosa, isto toliko ljudskih, mudrih i plemenitih, koliko i likovnih, vizuelnih i iz prirode transponovanih”, zabeležila je istoričarka umetnosti Irina Subotić.

Posle rata LJubica Sokić učestvovala je na izložbama organizovanim u korist ranjenih boraca, a u to vreme boravila je u Sremskim Karlovcima, gde je uživala  u prirodi i lepoti starog grada, te su ti prizori ostali njena trajna inspiracija. U leto 1950. godine putovala je s grupom umetnika brodom od Pule duž jadranske obale — i tokom tog putovanja slikala je pejzaže.

Nakon što je beogradski umetnički krug ponovo počeo da deluje, organizovane su samostalne izložbe mladih umetnika, a 1951. godine izlagala je i LJubica Sokić s dugogodišnjim prijateljem Dušanom Ristićem. U traganju za novim izrazom, slikarka odlazi u Pariz, a zatim i Englesku.

Sredinom šeste decenije 20. veka definitivno je napustila mimetički realizam i uputila se u pravcu apstrakcije, započevši fazu interpretacije doživljenog koju stručnjaci definišu kao postkubističku. Tokom 1956. i 1957. godine nastaju dela kojima je umetnica konačno bila zadovoljna i koja predstavljaju prekretnicu u njenom opusu.

Na dalje, smelije promene u njenoj umetnosti uticao je i prelazak u nov radni prostor. Naime, 1960. godine slikarka je nasledila atelje Zore Petrović u zgradi Kolarčeve zadužbine i tada je konačno mogla da otpočne s kontinuiranim radom. Pored toga, i opšta likovna klima pogodovala je njenim istraživanjima u sferi umetničkog izraza; sasvim neradikalno, neko vreme je eksperimentisala i sa enformelom. Samo period od kraja šeste do početka osme decenije može se u stvaralaštvu LJubice Sokić smatrati potpunom apstrakcijom, formalno geometrijskom. Suštinski, njena dela su ostala bliska lirskom toku u modernom slikarstvu.

Ljubica Sokić je od 1948. do 1972. godine bila profesorka na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Predavala je akvarel, pa slikarstvo. Kod nje su studirali Stojan Ćelić, Mladen Srbinović, Dušan Otašević, Slavoljub Bogojević i drugi. Trudila se da učenicima dâ potpunu slobodu u razvijanju individualnosti, smatrajući profesuru, uz kreativni rad, najlepšim pozivom za umetnika. Uz slikarstvo i pedagoški rad, bavila se i ilustracijom knjiga. Još tokom studija crtala je dečji strip za Pravdu, a posle rata ilustrovala je Poletarac, Zmaj, Pionir i Pionirske novine.

Godine 1968. postala je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, da bi deceniju kasnije bila izabrana za redovnog člana ove institucije. Dobitnik je više nagrada za umetničko stvaralaštvo među kojima su Sedmojulska nagrada, Oktobarska nagrada grada Beograda, Vukova nagrada, Politikina nagrada iz fonda Vladislav Ribnikar.

Sve što je tokom svog dugog života naslikala ova velika umetnica zaveštala je muzejima širom Srbije, te se njena dela sada mogu videti u Beogradu, Požarevcu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Smederevskoj Palanci i drugim gradovima.