Veliki slikari - Pablo Pikaso

Pablo Pikaso rođen je 25. oktobra 1881. godine u gradu Malagi, od oca Hozea Ruiza, profesora crtanja, i njegove žene Marije Pikaso Lopez. Još kao desetogodišnjak Pablo je sjsjno crtao i činio neopisivo radosnim roditelje koji su u njemu videli, u najmanju ruku, doktora akademskog slikarstva. Kada je Hoze Ruiz dobio posao u Korunji na Institutu umetnosti, porodica se seli iz Andaluzije na severozapad Španije. Mali Pablo posećuje predavanja i zadivljuje očeve kolege. Četiri godine kasnije sele se u Barselonu, a neposredno pred odlazak, Hoze poklanja sinu svoje četkice, čime simbolično priznaje njegovu genijalnu nadarenost. U prestonici Katalonije Pablo upisuje Školu umetnosti, a školski drug Manuel Palarez kasnije se priseća: „Šokirala nas je brzina kojom je stvarao svoje radove.“. Krajem 1897. godine, uz očevu pomoć, Pablo je primljenu u uglednu Madridsku kraljevsku akademiju umetnosti San Fernando. Međutim, mladi i buntovni Pablo sve češće zamenjuje akademske učionice sa kafeima, a dosta vremena provodi u Muzeju Prado, gde se divi delima Velaskeza, El Greka, Murilja i Goje. Prvu samostalnu izložbu Pikaso priređuje 1900. godine u kafeu „Četiri mačora“, mestu okupljanja lokalnih boema, te beleži ogroman uspeh, koji ga potom ohrabruje da se uputi u Pariz. 

 

Prvih nekoliko godina umetnik živi na relaciji Barselona-Pariz, posećuje Luvr, živi slobodnim životom pravog boema, stvara umetnička dela u hladnim plavim tonovima, a  1904. godine konačno se seli u francusku prestonicu, gde živi u kamenoj kući čudnovatog naziva Bato Lavoar, što u prevodu znači ploveća perionica. „To je bilo boemsko mestašce, prava umetnička komuna – priseća se Pikaso. – U mom komšiluku živeli su studenti Akademije umetnosti, slikari, skulptori i glumci.“ U tom delu Pariza, Monmartru, nalazio se i cirkus Medrano, koji je Pablo, zajedno s tadašnjom ljubavnicom Fernandom Olivije, često posećivao. Upravo je u cirkusu umetnik nalazio motive za svoja dela iz tog perioda, koji istoričari umetnosti nazivao ružičastim, jer je majstor u međuvremenu promenio omiljenu boju. Godine 1905. Pikaso se upoznaje s bogatim Amerikancima koji žive u Parizu, Leom i Gertrudom Stajn, izvanrednim poštovaocima slikarstva i pokroviteljima mnogih slikara, Pikasovih savremenika. 

 

Dve godine kasnije nastaje čuvena slika Gospođice iz Avinjona, kojima Pikaso najavljuje pojavu kubizma, stila koji je razrađivao zajedno sa prijateljem Žoržom Brakom. Figure portretisanih devojaka su geometrizovane, lica su senčena linijama, što je predstavljalo imitaciju afričke skulpture, platno je apsolutno lišeno klasične perspektive, a proprocije su potpuno deformisane. Osim što svaki naslikani objekat razbija na mnoštvo malih geometrijskih oblika, Pikaso se služi i kolažom – zalepljenim reklamama, etiketama i isečcima iz novina, a kasnije povećava raznovrsnot teksture, te posipa pesak, montira deliće drveta i metala ili komadiće stakla. U prvim kubističkim eksperimentima pretežno slika mrtvu prirode i portrete, a na platnima se neretko mogu videti muzički instrumenti, kutije s duvanom, note, boce vina i drugi predmeti koji zapravo predstavljaju obeležja boemskog umetničkog života s početka 20. veka. Kada se 1912. godine, sada već s novom ljubavnicom, Evom Humbert, preselio iz Monmartra na Monparnas, Pikasovo ime već odjekuje po celoj Evropi. Tri godine kasnije upoznaje pesnika Žana Koktoa i impresarija Sergeja Djagiljeva, koji je za rad na svojim baletima za Ruske sezone umeo da angažuje najslavnija umetnička imena. Pikasa angažuje prvi put 1917. godine kao scenografa za balet Parada. Naredne godine ženi se ruskom balerinom Olgom Hohlovom, sa kojom će 1921. dobiti sina Pola. Početkom 1927. godine Pikaso započinje romansu s Marijom Terezom Volter, koja mu je 1936. godine rodila ćerku Maju, baš kada je umetnik počeo da se viđa sa Dorom Mar. Nova veza, sa slikarkom Fransoaz Žilo, koja je bila velika nada slikarstva, ali nikad nije uspela da se ostvari, počela je 1943. godine. Ona je u vezi s Pikasom rodila sina Kloda i ćerku Palomu. Poslednja žena u Pikasovom burnom ljubavnom životu bila Žaklin Rok, koja o njemu brine do poslednjeg dana. Umetnik umire 1973. godine i iza sebe ostavlja oko osamdeset hiljada radova. 

 

Pikasova umetnička karijera trajala je osamdeset godina. Osim slikarstvom, bavio se grafikom, skulpturom, litografijom, keramikom. Ilustrovao je pesničke zbirke svojih prijatelja, a i sam je pisao stihove. Pikaso je pre svega bio genijalni umetnik 20. veka koji se usudio da slomi iluzionistički i figurativni stil čiji koreni potiču još iz epohe renesanse. Jedno od njegovih najemotivnijih dela jeste Gernika iz 1937. godine, nastala nakon bombardovanja grada Gernike u jeku španskog građanskog grada, kada je poginulo na hiljade nevinih ljudi. U umetnikovom bogatom slikarskom opusu izdvajaju se i portreti žena koje je voleo. Sve one bile su njegove muze i modeli i svaku od njih slikao je nadahnuto i strasno. Tokom posleratnih godina Pikaso se, po mišljenju kritike, drznuo da stvara slike na teme poznatih prethodnika, pa tako nastaju Doručak na travi po Maneu ili Žene iz Alžira po Delakroau. „Ko je, zapravo, slikar? On je kolekcionar koji stvara sopstvenu zbirku od kopija slika koje mu se dopadaju kod drugih slikara.“ – rekao je Pikaso, čija se umetnička dela mogu videti u muzejima u Španiji, Francuskoj, Rusiji, Americi, Švajcarskoj i Velikoj Britaniji.