Pjer Ogist Renoar

U skromnoj radničkoj porodici sa sedmoro dece, 25. februara 1841. godine u Limožu, rođen je slikar Pjer Ogist Renoar. Slavio je lepotu nesavršenosti i radost življenja i u najtežim trenucima. Govorio je: „Da se nisam zabavljao, verujte mi, ne bih ni slikao.“ Iako je mladog Renoara privlačilo crtanje, pokazivao je veći talent za pevanje. Njegov učitelj muzike, poznati francuski kompozitor Šarl Guno, koji je u to vreme bio horovođa u crkvi Svetog Roka, podsticao ga je da se bavi muzikom. Međutim, zbog finansijskih okolnosti, Renoar je morao da prekine nastavu muzike i napusti školu kako bi sa svega trinaest godina radio u fabrici porcelana. Bez obzira na to što je pokazao talenat za rad, često se zamarao i tražio utočište u galerijama Muzeja Luvr. Vlasnik fabrike je prepoznao talenat svog šegrta i to je prenio Renoarovoj porodici. Nakon toga, Renoar je počeo da se priprema za polaganje prijemnog ispita u Školi lepih umetnosti. Kada je fabrika porcelana u kojoj je radio usvojila procese mehaničke reprodukcije 1858. godine, Renoar je bio primoran da pronađe drugi posao kako bi se izdržavao.

Renoarove slike su karakteristične po živopisnim i zasićenim bojama, najčešće su usmerene na prikazivanje ljudi u intimnim i neformalnim kompozicijama. U prepoznatljivom impresionističkom stilu, Renoar je sugerisao detalje scene pomoću slobodnog pokreta četkice, tako da se figure nežno stapaju jedna s drugom i okolinom. Krajem šezdesetih godina 19. veka, kroz praksu slikanja svetlosti i vode na otvorenom, Ogist Renoar i njegov prijatelj Klod Mone otkrili su da boja senki nije smeđa ili crna, već da predstavlja refleksiju boja predmeta koji ih okružuju, efekat danas poznat kao difuzna refleksija. Postoji nekoliko parova slika na kojima su Renoar i Mone radili paralelno, prikazujući iste prizore.

Jedno od najpoznatijih impresionističkih dela je Renoarova slika iz 1876. godine – Ples u Le Mulan de la Galet. Slika prikazuje scenu na otvorenom, prepunu ljudi u popularnoj bašti za ples, blizu mesta u kojem je živeo. Radovi nastali u ranoj fazi umetnikove zrelosti bili su tipično impresionistički prikazi stvarnog života, puni blistavih boja i svetlosti. Od sredine osamdesetih godina napustio je impresionistički stil, naročito nakon posete Italiji gde je gledao umetnička dela velikana renesanse, što ga je navelo da vrati nešto formalnijem stilu. Renoar je bio veoma plodan slikar. Tokom života je naslikao nekoliko hiljada umetničkih dela. Iz kasnije faze stvaralaštva poznati su i njegovi prikazi scena u kući. U tom domenu čuvena je slika Devojke za klavirom iz 1892. godine.

Zvanično je prvi put izlagao u Parizu na Salonu 1864. i naredne godine na Majskom salonu. Za njegov dalji rad, postalo je značajno druženje i izlaganje sa impresionistima. Kako je početkom devedesetih godina oboleo od reumatizma, preselio se na jug Francuske. Iako mu je bolest u velikoj meri ograničavala pokrete, on je i dalje neumorno stvarao do kraja života. Poslednji put je posetio Pariz 1919. godine da bi u Luvru video izložen svoj portret gospođe Šarpantje. Tada je već bio u kolicima i vozili su ga kroz muzej. Umro je u decembru iste godine.

„Ma šta slikao Renoar i ma u kojoj tehnici stvarao, iskrenost doživljaja i pečat njegove, u život zaljubljene ličnosti, napajali su delo pregrštima istinite poezije. Umetnost je bila jedini smisao njegovog postojanja. NJome se bavio bez predaha i ništa ga drugo nije moglo otrgnuti od toga. Stari majstor, zgrčen od reumatizma, paralizovan, s kičicom vezanom među prstima, ali pogledom svežim i sigurnim, slikao je bukvalno do smrti, a da – slično Ticijanu – suton nije pomračio radost u zlatu večnog leta njegove umetnosti.“ – ovoako je o Renoaru govorila istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić.