Veliki slikari - Pjer Ogist Renoar

Mislim da mi nijedan dan nije prošao bez slikanja.

 

U skromnoj radničkoj porodici sa sedmoro dece, 25. februara 1841. godine u Limožu, rođen je slikar Pjer Ogist Renoar. Slavio je lepotu nesavršenosti i radost življenja i u najtežim trenucima. Govorio je: „Da se nisam zabavljao, verujte mi, ne bih ni slikao.“ Iako je mladog Renoara privlačilo crtanje, pokazivao je veći talent za pevanje. Njegov učitelj muzike, poznati francuski kompozitor Šarl Guno, koji je u to vreme bio horovođa u crkvi Svetog Roka, podsticao ga je da se bavi muzikom. Međutim, zbog finansijskih okolnosti, Renoar je morao da prekine nastavu muzike i napusti školu kako bi sa svega trinaest godina radio u fabrici porcelana. Bez obzira na to što je pokazao talenat za rad, često se zamarao i tražio utočište u galerijama Muzeja Luvr. Vlasnik fabrike je prepoznao talenat svog šegrta i to je prenio Renoarovoj porodici. Nakon toga, Renoar je počeo da se priprema za polaganje prijemnog ispita u Školi lepih umetnosti. Kada je fabrika porcelana u kojoj je radio usvojila procese mehaničke reprodukcije 1858. godine, Renoar je bio primoran da pronađe drugi posao kako bi se izdržavao.

Renoarove slike su karakteristične po živopisnim i zasićenim bojama, najčešće su usmerene na prikazivanje ljudi u intimnim i neformalnim kompozicijama. U prepoznatljivom impresionističkom stilu, Renoar je sugerisao detalje scene pomoću slobodnog pokreta četkice, tako da se figure nežno stapaju jedna s drugom i okolinom. Krajem šezdesetih godina 19. veka, kroz praksu slikanja svetlosti i vode na otvorenom, Ogist Renoar i njegov prijatelj Klod Mone otkrili su da boja senki nije smeđa ili crna, već da predstavlja refleksiju boja predmeta koji ih okružuju, efekat danas poznat kao difuzna refleksija. Postoji nekoliko parova slika na kojima su Renoar i Mone radili paralelno, prikazujući iste prizore. 

Jedno od najpoznatijih impresionističkih dela je Renoarova slika iz 1876. godine – Ples u Le Mulan de la Galet. Slika prikazuje scenu na otvorenom, prepunu ljudi u popularnoj bašti za ples, blizu mesta u kojem je živeo. Radovi nastali u ranoj fazi umetnikove zrelosti bili su tipično impresionistički prikazi stvarnog života, puni blistavih boja i svetlosti. Za potrebe ovog platna Renoar je zamolio prijatelje da mu poziraju - bili su to slikari, novinari, vladini službenici. Slikar je figure na slici zasuo svetlošću i senkama dočaranim mrljama koje igraju po telima, tkaninama, predmetima i tlu. 

Prekretnica u umetnikovom životu desila se kada je njegov portret Gospođa Šarpantje s ćerkama prihvaćen na konkurs Salona 1879. godine. Slika je požnjela veliki uspeh. Renoar je postao cenjeni umetnik sa sopstvenom klijentelom. Istakao se kao portretista i od toga je pristojno živeo. O tome svedoči Kamij Pisaro: Renoar je postigao veliki uspeh na Salonu. Mislim da je sada uspešno plasiran. Utoliko bolje - siromaštvo je teško podneti! Renoar je upoznao 1875. godine izdavača Žorža Šarpantjea, koji ga je uveo u salon svoje žene Margerit. Ona je organizovala otmene večere u svom domu, na koje su dolazili najugledniji ljudi iz sveta umetnosti - Alfons Dode, Emil Zola, Gi de Mopasana i drugi. Bile su tu i pozorišne zvezde, poput glumice Žane Samari, ali i pevačice kao što je Ivet, koja je pevala u kafeima i na koncertima. Na spomenutom portretu, naspram pozadine naslikane toplim bojama, svetloplave haljine ćerki ističu crninu majčine haljine.

 

P. O. Renoar: Gospođa Šarpantje s ćerkama

Od sredine osamdesetih godina napustio je impresionistički stil, naročito nakon posete Italiji gde je gledao umetnička dela velikana renesanse, što ga je navelo da se vrati nešto formalnijem stilu. Renoarovo slikarstvo postalo je dekorativnije, konture preciznije, boje bogatije i gušće. Paletu je sveo na zemljane boje i kobaltnoplavu. Usredsredio se na klasičan slikarski motiv - akt. U tom smislu naročito se ističe slika Velike kupačice iz 1887. godine. Čiste linije kupačica, njihov glatka koža i okolina potpuno otuđena od centralnih figura - sve je to zapanjilo publiku svojim klasicizmom. Uticaj Engra vidi se po zakrivljenoj kompoziciji tri glavne figure. 

Iz kasnije faze stvaralaštva poznati su i njegovi prikazi scena u kući. U tom domenu čuvena je slika Devojke za klavirom iz 1892. godine, koja pripada takozvanom bisernom periodu. Na ovom platnu tonovi boja u pozadini ponavljaju boje kojima su naslikane devojke. Nabori haljine plave devojke osenčeni su plavom bojom koja se povezuje s njenom zelenoplavom mašnom i pozadinom. Svetlocrvena haljina i smeđa kosa druge devojke imaju svoj eho u stolici i klaviru. 

Zvanično je prvi put izlagao u Parizu na Salonu 1864. i naredne godine na Majskom salonu. Za njegov dalji rad, postalo je značajno druženje i izlaganje s impresionistima. Kako je početkom devedesetih godina oboleo od reumatizma, preselio se na jug Francuske. Iako mu je bolest u velikoj meri ograničavala pokrete, on je i dalje neumorno stvarao do kraja života. Poslednji put je posetio Pariz 1919. godine da bi u Luvru video izložen svoj portret gospođe Šarpantje. Tada je već bio u kolicima i vozili su ga kroz muzej. Umro je u decembru iste godine.

„Ma šta slikao Renoar i ma u kojoj tehnici stvarao, iskrenost doživljaja i pečat njegove, u život zaljubljene ličnosti, napajali su delo pregrštima istinite poezije. Umetnost je bila jedini smisao njegovog postojanja. Njome se bavio bez predaha i ništa ga drugo nije moglo otrgnuti od toga. Stari majstor, zgrčen od reumatizma, paralizovan, s kičicom vezanom među prstima, ali pogledom svežim i sigurnim, slikao je bukvalno do smrti, a da – slično Ticijanu – suton nije pomračio radost u zlatu večnog leta njegove umetnosti.“ – ovako je o Renoaru govorila istoričarka umetnosti Katarina Ambrozić.

Renoar je bio veoma plodan slikar. Tokom života je naslikao nekoliko hiljada umetničkih dela. Slikanje nije sanjarenje. To je uglavnom fizički posao i moraš biti dobar radnik kad se njime baviš, govorio je Renoar.  Nekoliko sati pred smrt poslednji put je zatražio da mu donesu četkice i boje. Kad je kasnije odložio pribor, promrmljao je: Tek sad počinjem da shvatam ponešto o ovome.