Muziciranje na otvorenom u vreme bidermajera

Karl Špicveg: Nedeljna šetnja (1841)

Iako se termin bidermajer obično ne upotrebljava u muzičkoj istoriji, već radije rani romantizam, u muzici tog doba se ipak uočavaju karakteristike tog stila, kao što su negovanje kućnog muziciranja, razvoj malih žanrova, poput vokalne i klavirske minijature, ali i velika popularnost valcera. Muzički izdavači su poručivali dela lakog karaktera, jer se to dobro prodavalo, a muzika je bila namenski pisana za izvođenja u intimnom okruženju građanskog doma. Tipično obeležje bidermajera je beg od stvarnosti u pravcu idile i privatnosti, a mesto gde su ljudi mogli da se opuste bila je priroda. Običaj muziciranja na otvorenom ne predstavlja novi fenomen u periodu bidermajera, ali se nameće kao veoma moderna pojava među pripadnicima građanskog društva na početku 19. veka. Razlog tome leži u romantičarskom idealu koji teži da čovek bude bliži prirodi, a pronalazi se u književnosti, umetnosti i filozofiji tog doba. Tome su doprinele važne društvene i kulturne promene s kraja 18. i početka 19. veka. Zahvaljujući Francuskoj revoluciji, prosvetiteljstvu i industrijskoj revoluciji, pojavila se jedna nova društvena klasa, koja je imala dovoljno novca i slobodnog vremena da se posveti slobodnim aktivnostima zarad zabave. Naročito je građanstvo moglo u miru da živi nakon Napoleonovih ratova (1799-1815), pa su lepe umetnosti i muzika zauzele centralno mesto u domenu zabave tokom bidermajera. Kako bi bile zadovoljene potrebe šire publike za muziciranjem na otvorenom - u baštama, šumi, na livadi, prilikom šetnje s prijateljima ili na nekakvoj zabavi - pravljeni su novi, mali, pokretni instrumenti. Neke od njih su pretežno svirali diletantni iz redova građanskog društva zarad sopstvene zabave u slobodno vreme. Ni u jednom drugom području nije toliko bila popularna ova pojava kao u Beču. Građani su odlazili u okolinu carskog grada kako bi pobegli u prirodu koja je za njih bila idilična, ali su isto tako bežali i od atmosfere koja je vladala u društvu u doba političke kontrole i cenzure Meternihovog doba. 

 

***

Među najpopularnijim instrumentima koji su pratili zaljubljenike u muziku na njihovim izletima u prirodu bile su orfika, gitara i čakan. Evo šta je o orfici zapisao njen pronalazač Karl Leopold Relig: 

"Lepota tona, lakoća rukovanja i udobnost tri su osnovne karakteristike zbog kojih orfika, prema mišljenju najistkanutijih bečkih stručnjaka, zaslužuje da se uvrsti među najbolje muzičke instrumente."

 

Reč je svestranom instrumentu, nastavlja da ga opisuje Relig, jer ga svirač može držati dok sedi na sofi, stolici, na travi, držeći ga u krilu, a pridržava traka. Iako je to jedan mali instrument s dirkama, izgled je nastao pod jakim uticajem trzalačkih instrumenata. Relig je smatrao da ima značajne prednosti u odnosu na žičane instrumente, poput laute. Orfika se u Religovoj brošuri i na drugim mestima prikazuje na sviraču koji se nalazi u prirodi, što potvrđuje njegovu osnovnu namenu - da bude instrument za muziciranje na otvorenom. Ne čudi što je u Engleskoj nazivan vikend klavirom (Weekend piano). Treba napomenuti da je u Engleskoj krajem 16. veka razvijen orferion, trzalački instrument s metalnim žicama, po izvođačkoj praksi sličan lauti, te da je njegov naziv oformljen od imena dva starogrčka muzičara Orfeja i Ariona. Relig je svoj instrument nazvao orfika, zato što po obliku odgovara Orfejevoj liri, ali konstrukcija je zapravo u jednakoj meri inspirisana lirom-gitarom, koja je bila popularna na početku 19. veka. Pre nego što je Relig osmislio instrument koji, kako sam kaže, predstavlja kombinaciju laute i klavira, u Engleskoj su graditelji instrumenata, a potom i u Nemačkoj, razvijali neku hibridnu vrstu trzalačkog instrumenta s dirkama. Nemac Kristijan Klaus je u Londonu 1783. godine patentirao klavir gitaru, da bi uskoro nakon toga i drugi engleski graditelji nastavili da razvijaju tu ideju. Godine 1799. Anton Bahman je u Berlinu uveo klavijaturnu gitaru. Religov koncept kombinacije jednog pokretnog žičanog instrumenta sa dirkama imitirali su i drugi graditelji, ali su njihovi instrumenti bili više namenjeni za muziciranje u sobama nego na otvorenom. Sve te inicijative, koje su imale za cilj da trzalačke instrumente pretvore u pokretne klavire, nisu bile ni estetski, ni funkcionalno niti komercijalno uspešne. I orfika je imala sličnu sudbinu. Bila je toliko teška da je svirač nije mogao prijatno nositi čak i kada je okači na rame. Iako je imala lep zvuk, polako je nestala iz upotrebe, pa joj se danas možemo diviti jedino u muzejima. Njenu ulogu preuzela je gitara.

 

Manje je poznata činjenica da je Betoven napisao Dva komada za orfiku WoO 51 1798. godine, koja su danas poznata kao Sonata za klavir. U jednom pismu kompozitorovog prijatelja iz mladosti Franca Gerharda Vegelera iz 1827. godine saznaje se da je on posedovao note dva kratka komada za orfiku koju je umetnik napisao za njegovu ženu. 

Svirač na gitari (18. vek), prema Vatou, ulje na drvetu

***

 

Nakon određenih tehničkih poboljšanja, gitara je postala omiljeni kućni instrument, ali je isto tako nudila brojne prednosti i za muziciranje na otvoreno u poređenju sa drugim instrumentima, koji su tada takođe bili popularni, kao što je klavir ili harfa. Gitara je bila povoljnija od klavira ilil gitare, pa samim tim i dostupnija većem broju ljubitelja muzike. U mnogim velikim evropskim gradovima, pa čak i u manjima mestima, gitara se mogla kupiti po povoljnim cenama. O tome je pisao anonimni autor u članku "Tonleiter zur Gitarre" u Journal des Luxus und der Moden 1797. godine:

 

"Kao što se već dobro zna, postoje različite vrste gitara, koje ovaj instrument u gotovo svakoj zemlji na neki način čini lokalnim, pa se i drugačije svira. Postoje engleske, francuske, španske gitare koje se ljubiteljima ovog instrumenta, koji se naročito preporučuje za pratnju pevanju na otvorenom." 

 

Osim što je bio veoma povoljan instrument, gitara je bila popualrna i zbog toga što se relativno lako može savladati. Početnici mogu za kratko vreme da nauče par akorada i jednostavnu melodiju. Isto tako, sam izvođač je mogao da naštima svoj instrument, dok je za štimanje klavira i harfe potreban stručnjak. I sam Frančesko Molino, jedan od najuticajnijih gitarista tog vremena, naglašava da gitara ima značajne prednosti, zbog lakoće savladavanja, brzog štimovanja i dostojanstvenog držanja. Njena najvažnija prednost je svakako nosivost, jer u poređenju sa drugim instrumentima, gitara je laka i jednostavna za nošenje. Ovako zvuči prvi stav Molinove Sonate za gitaru u G-duru.

 

Već 1801. godine gitaru predstavljaju kao elegantni modni detalj za dame, a dve godine kasnije u istom magazinu gitaru predlažu kao savršen prateći instrument za odlaske na izlete: 

 

"Gitara je divan ukras za obrazovanog pevača. Njen melodičan ton okružuje njegov čist glas i pevač može biti zadovoljan da sa sobom može da ponese mali instrument koji zauzima malo prostora u pevačevoj sobi, prilikom izleta u prirodi ili druženja u krugu prijatelja."

 

U novinama Allgemeine musikalische Zeitung 1806. godine zapisano je da je gitara stekla značajan broj poklonika zbog njene prijatne forme, lake prenosivosti, modernosti podržane modom, lakog savladavanja tehnike sviranja i zbog toga što nije skup instrument. Za mlade devojke gitara je bila graciozan instrument koji je pratnja pevanju, a u te svrhe su ga koristili i studenti. Mlada junakinja Nataša iz Tolstojevog romana Rat i mir bila je toliko zanesena zvukom gitare da je prestala da svira harfu. Isto mišljenje su delili graditelji instrumenata, nastvanici muzike i kompozitori. Tako je poznati berlinski graditelj gitara Johan Gotlob Tileman u svom članku O gitari 1810. godine istakao da i najljući protivnici gitare moraju zaćutati kada se u toploj letnjoj večeri čuje jednostavna pesma u izvedbi lepog glasa praćena melanholičnim akordima na gitari. Zahvaljujući inovacijama u konstrukciji gitare, koja je osim ostalog olakšala njenu težinu, učinila je taj instrument pogodnim za prenošenje iz sobe na otvoreno, a njena primenjivost je dodatno pojačana time što je pevač sebe mogao da prati na gitari dok šeta. Ona je praktično ušla u svakodnevicu ljubitelja muzike u vreme bidermajera i mogla se čuti čak i na putovanjima čamcem. Bečki umetnici koji su pripadali krugu poznatog kompozitora Franca Šuberta često su odlazili na izlete u prirodi i svirali tom prilikom na gitari. Na mnogim slikama prikazani su kompozitorovi prijatelji Johan Mihael Fogl i Johan Umlauf kako muziciraju na gitari. Recimo, na slici Ballspiel in Atzenbrugg ili na seriji litografija pod nazivom Die Landpartie auf den Leopoldsberg. Drezdenski pesnik Karl Teodor Kerner, još jedan Šubertov poznanik, zapisao je da uvek sa sobom ponese gitaru kada šeta po okolnim selima, jer ga to opušta. 

 

S. Džekson: A sketching party in Leigh Woods

Sličnu upotrebu je gitara imala i u Engleskoj, koju su savremenici opisivali kao idealan instrument za sviranje na otvorenom. Ona je činila doe šire zabave koja je podrazumevala crtanje i čitanje poezije. Na slivi A sketching party in Leigh Woods Samjeula Džeksona, nastaloj oko 1830. godine, vidi se predstava gitare. Ljubiteljima muzike bila je dostupna harfa-gitara koju je konstruisao Edvard Lajt. Opisuju je kao prijatan mali instrument čiji je zvuk toliko sličan harfi da se jedino od nje razlikuje kada se vidi. Naročito je pogodna za putovanja ili da se nosi na piknike kraj vode. Lako se prenosi i predstavlja šarmantnu pratnju pevanju. Ima je u više veličina, pa mogu da je sviraju i deca i odrasli. Poznati francuski kompozitor Hektor Berlioz poneo je sa sobom gitaru kada je putovao u Italiju, često je svirajući na otvorenom, o čemu i sam zapisuje: 

 

"Moram ponovo da budem sam. Nosim sa sobom lošu gitaru, dvocevni pištolj, album za beleške i nekoliko knjiga. Tako skroman prtljag neće iskušavati razbojnike, mada bih voleo da ih sretnem...Ništa više ne volim nego da lutam po šumama i među stenjem, sa svim ovim dobrodušnim seljanima, spavajući tokom dana dok lije kiša, a uveče zabavljujući se dok igram saltarelo sa ljudima koji dolaze u našu gostionicu. Ja ih zabavljam svirajući gitaru."

 

J. V. Meler: Portret L. van Betovena

 

Avanturiste poput Berlioza sasvim sigurno su inspirisali raniji časopisi za gitaru, poput Le Troubadour Ambulant - Journal de Guitarre, koji je objavljivan od 1817. godine, gde su se mogle videti slike putujućih izvođača na gitari. Postoje i brojni prikazi uglednih dama i gospode sa gitarama na otvorenom, u parku ili u bašti, pa sve do slike Ludviga van Betovena koji je prikazan s lirom-gitarom. Portret je nastao 1804. ili 1805. godine, a autor dela je Jozef Milibrord Meler. 

***

 

Dva klarineta, flauta, engleski rog i čakan

 

Na slici iznad vidi se deo postavke starih muzičkih instrumenata u Istorijsko-umetničkom muzeju u Beču. Osim portreta trinaestogodišnjeg Ludviga van Betovena, u vitrini su izloženi duvački instrumenti napravljeni u kompozitorovo vreme. Osim dva klarineta, engleskog roga i flaute, posebno je zanimljiv čakan, instrument pravljen u obliku štapa za hodanje, koji se nalazio u zaostavštini klarinetiste Leopolda Kaltenbrunera. Prema tradiciji koja se prenosi do danas, taj štap je koristio Betoven kada je išao u šetnje. Napravljen je od bojenog voćnog drveta. Isečak sa usnikom nalazi se na poleđini štapa. Nije poznato ko je izradio instrument, a vreme nastanka je nakon 1815. godine.

Osim što je bila povoljna, lako prenosiva i jednostavna za učenje, gitara je bila muzički veoma fleksibilan instrument. Mogla se svirati sama, kao pratnja glasu ili u duetu s drugim, najčešće duvačkim instrumentima. Upravo je taj povratak prirodi na početku 19. veka uslovio razvoj prenosivih instrumenata, kao i spajanje gitare i čakan u duo. Mnogi instrumenti, poput violine, klarineta, flaute ili citre, mogli su da se ugrade u štap za hodanje. Čakan je poput gitare bio povoljan, lako prenosiv i moderan, te pogodan da se nosi na izlete u prirodu. Pretpostavlja se da je i sam Betoven posedovao čakan. U spomenutom duu, čakan bi svirao melodiju, a gitara bi pružala harmonsku pratnju. Od 1810. godine duo čakan-gitara bio je naročito omiljen u velikim gradovima Austrougraske monarhije, kao što su Beč, Budimpešta ili Bratislava. U Lajpcigu je 1813. godine iz štampe izašla kompozicija Variations sur l`Air Gestern Abend war Vetter Michel da za čakan (ili flautu) uz pratnju gitare. Oba instrumenta su u to vreme bila u središtu tehničke inovacije. Novo srebro bila je mešavina bakra, nikla i cinka koja je korišćena za izradu klapni na čakanu, ali i za pragove na gitari. Pojedini nastavnici muzike nudili su časove za oba instrumenta, kao što pokazuje jedan oglas Johana Bauernhubera 1825. godine, objavljen u novinama Vereinigte Ofner und Pester Zeitung. Mogući pronalazač čakana Anton Heberle nastupao je 1810. i 1811. godine s gitaristom i violončelistom Vinćencom Šusterom u Beču, Mariboru, Dubrovniku, Trstu i Veneciji. Šuster je svirao i arpeđone, a objavio je 1825. priručnik za sviranje tog instrumenta, poznatog i kao gitara-violončelo. Jedan od najistaknutijih predstavnika čakana Ernst Kremer komponovao je Introdukciju i varijacije na originalnu temu za čakan uz pratnju klavira ili gitare, kao i Sonatu za gitaru i čakan. I drugi kompozitori su pisali za ova dva instrumenta, poput Frančeska Batiolija, Konradina Krojcera ili Vencela Matigke. Oba instrumenta je svirao Vilhelm Klingenbruner, pa je i napisao Serenadu za gitaru i čakan 1812. godine. Istaknuti bečki izdavač Anton Dijabeli doprineo se širenju repertoara za ova dva instrumenta.