Muzički instrumenti - fagot

Fagot je poznat po tome što je u mogućnosti da proizvede veliki raspon različitih tonskih boja, pa tako njegov duboki registar proizvodi taman, sonoran i masivan ton, ali veoma jasan i čist, dok u višim registrima zvuk fagota može biti mekan i raspevan, što za sobom povlači neizbežno poređenje sa muškim glasom baritonom. Literatura za ovaj instrument svedoči o tome da je najčešće upotrebljavan srednji registar ovog instrumenta, jer u tom delu svog tonskog opsega fagot ne nudi samo najlepši zvuk već i svoju prirodnu pokretljivost koja omogućava izvođenje virtuoznih pasaža. Tako ovaj instrument zapravo predstavlja jedan od najlepših u redovima klasičnog simfonijskog orkestra, jer podjednako dobro može da interpretira kako mirnu i raspevanu melodiju tako i brže, virtuozne pasaže i ukrase. 

 

Zbog veličine i težine instrumenta, svirač obično nosi uzicu oko vrata za koju je instrument pričvršćen ili se fagot oslanja na pod pomoću dugačke igle. U jedan kraj cevi utaknuta je metalna cevčica u obliku latiničnog slova S u koju se smešta dvostruki trščani jezičak. Ton na fagotu dobija se uduvavanjem vazduha u cev upravo putem spomenute cevčice sa jezičkom, koji pod pritiskom vazdušnog mlaza vibrira i pokreće vazdušni stub u cevi instrumenta. Možda je i suvišno na ovom mestu naglašavati koliko je važno da fagotisti imaju veliki kapacitet pluća i dobro postavljenu tehniku disanja na dijafragmi, ali i nešto veću telesnu konstituciju s obzirom na to da se radi o krupnom i teškom instrumentu. 

 

Moderni fagot koji je konačno usavršen u doba romantizma, kao i mnogi drugi duvački instrumenti, verovatno vodi poreklo od renesansnih instrumenata pod nazivom dulčijan, koji su se pravili u nekoliko veličina poput blok-flauta. Postepeno usavršavanje ovih duvačkih instrumenata vršeno je tokom 18. i 19. veka, te je u skladu s tim polako i rasla njihova uloga u klasičnoj muzici. U početku je fagot imao funkciju pratećeg instrumenta, jer je zbog svoje dubine bio pogodan za udvajanje basove odnosno najniže deonice u kompozicijama, a važan proboj na muzičku scenu doživljava u drugoj polovini 17. veka ulaskom u orkestar u operskim delima Žana Batista Lilija. Popularnost ovog instrumenta raste u periodu baroka i klasicizma, tačnije u 18. veku, kada nastaju brojna solistička i kamerna ostvarenja u opusima veoma značajnih kompozitora kao što su Vivaldi ili Mocart. 

 

Uporedo sa razvitkom repertoara za ovaj drveni duvački instrument rasla je i njegova uloga u simfonijskom orkestru, u kojem redovno pronalazimo po dva fagota uz dodatak trećeg svirača koji po potrebi partiture svira kontrafagot. Poboljšavanjem njegovih konstruktorskih aspekata kompozitori su sve više imali na raspolaganju instrument sposoban kako za izvođenje raznovrsnih solističkih deonica, bilo lirskog, komičnog ili čak grotesknog karaktera, tako i za njegovo itekako neophodno uključivanje u vidu pratećeg glasa u okviru sekcije drvenih duvačkih ili dubljih gudačkih instrumenata. Iz gore navedenog proizilazi da je fagot izuzetno dragoceni član simfonijskog orkestra, jer je zbog svojih tonskih kvaliteta podjednako značajan i kao solirajući i kao prateći instrument. 

Duvački instrumenti doživeli su veliku ekspanziju u doba klasicizma, posebno u opusu predstavnika bečke škole. Među njima posebno mesto zauzima Mocart koji je za duvače pisao ne samo solističke koncerte, bez kojih danas ne možemo zamisliti repertoar za ove instrumente, nego i značajna i dalje veoma popularna kamerna ostvarenja, namenjena različitim sastavima počev od čisto duvačkih do onih u kojima se kombinuje zvuk duvača i gudača. Veliki procvat muzike pisane za duvačke ansamble doprineo je čvrstom ustoličenju duvačkih instrumenata u redove simfonijskog orkestra. U tom pogledu posebno je značajna tradicija komponovanja muzike za takozvane Harmonie ansamble koji su postojali na srednjoevropskim dvorovima imućnih aristokrata. Ovi sastavi podrazumevali su upotrebu parova oboa, horni, klarineta i fagota, a osim njih bogataši su mogli sebi da priušte i mali gudački orkestar, te su u svom intimnom okruženju uživali uz muziku koju su pisali i nama dobro poznati muzičari, ali i oni koji su ostvarili samo lokalni značaj. Ovakva vrsta muzike često nepretencioznog karaktera izvođena je prilikom važnih dvorskih i državnih ceremonija, na banketima ili na otvorenom u parkovima i baštama, te je zaista značajan korpus literature za ove duvačke ansamble nastao okvirno u periodu od 1770. do 1830. godine.

 

U poslednjim godinama života Sen-Sans je odlučio da komponuje po jednu sonatu za svaki drveni duvački instrument u cilju obogaćivanja repertoara, te je pre svoje smrti uspeo da napiše kompozicije za obou, klarinet i fagot, dok su one namenjene engleskom rogu i flauti ostale samo kao neostvarena ideja. Ove kompozicije odlikuje klasična simetričnost i jasna formalna struktura, lepota melodijske komponente, zahvalno osmišljena klavirska deonica i umešno iskorišćavanje tehničkih i izražajnih mogućnosti dominantnog instrumenta.   

Osim ovakvih kamernih sastava, fagot se pojavljuje i kao sastavni deo duvačkog kvinteta, žanra koji i danas privlači pažnju kompozitora, ali i u različitim drugim kombinacijama, kako sa drugim duvačkim instrumentima, tako i sa gudačima. Osim što fagot odlikuju nadasve posebne karakteristike, čini se da njegova višestruka primenjivost u kamernoj muzici sve do današnjih dana dodatno potvrđuje tezu da se radi o zaista predivnom instrumentu iznenađujuće raznovrsnih mogućnosti umetničkog izražavanja.